Zarada je vrhunska, a malo ko u Srbiji to radi – istina, zahteva dosta truda
Iako deluje jednostavno, proizvodnja tepih trave u Srbiji predstavlja ozbiljan i zahtevan poljoprivredni posao u koji se upušta mali broj preduzetnika.

Uz visoke troškove, stalno održavanje i složen proces proizvodnje, ovaj segment ipak beleži stabilnu potražnju na domaćem i regionalnom tržištu.

Desetak poljoprivrednih preduzetnika u Srbiji bavi se proizvodnjom trave – tepih staza. Posao je skup i zahtevan, pa se mali broj ljudi odlučuje za ovu vrstu proizvodnje, iako kvadrat tepih trave košta oko četiri evra.

Jedan od retkih preduzetnika, Božidar Lepšanović iz Golubinaca, ovim poslom se bavi gotovo 20 godina. On je penzioner i kaže da će raditi dokle god bude mogao.

„Proizvodnju travnatih tepih staza nisam izumeo ja“, priča Lepšanović. Tepih trava se na zapadu proizvodi već oko 50 godina.

„Ljudi sagrade kuću i pozovu firmu da naruče tepih travu. Pre toga druga firma ukloni šut i pripremi teren za postavljanje travnate podloge. Moj posao je isključivo proizvodnja trave, dok sve ostalo rade drugi preduzetnici“, kaže Lepšanović za Dnevnik.

Trava se seje tokom septembra i u prvoj polovini oktobra, kada je setva najpovoljnija, ali može i u martu i aprilu. Tepih travu prodaje širom Srbije, kako firmama tako i domaćinstvima, a izvozi je i u Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu. Posle setve, koja se obavlja semenom kupljenim od uvoznika, posejanu travu nakon mesec i po dana neguje i održava obučena radna snaga, što predstavlja veoma zahtevan proces.

„Sejati travu nije isto što i žito. Pšenicu prihraniš, baciš veštačko đubrivo i čekaš da nikne. Za travu treba trud, rad i stalna nega. Bez dobrih bunara i obučenih radnika, koje imam još od početka, ne vredi ni počinjati. Travu treba redovno zalivati, posebno leti. Tada na njivama radi oko 700 prskalica koje troše ogromnu količinu energije, pa je proizvodnja tepih travnatih podloga skup posao. Osim toga, travu treba đubriti, prihranjivati i štititi hemijskim sredstvima od štetočina, što zahteva stalno nadgledanje u ataru. Na kraju dolazi košenje, kada kosačice rade po nekoliko dana bez prestanka. To je jedan od najtežih poslova za radnike u proizvodnji trave. Zato se malo preduzetnika odlučuje za ovaj posao, iako tržište postoji“, naglašava Lepšanović.

(Dnevnik)