Aleksandar Vučić ponovo pomera političku tablu.
Dana 25. oktobra 2026. godine Srbija će održati vanredne parlamentarne izbore.
Vučić je raspustio parlament, a Srpska napredna stranka predložila ga je za kandidata za premijera ukoliko dobije poverenje građana.
To nije obična promena funkcije.
To je politički potez.
Vučić je već bio premijer.
Bio je predsednik.
Godinama je centralna figura srpske politike.
Sada ponovo želi da bude premijer.
Zašto?
Zato što očigledno smatra da sa pozicije šefa Vlade može neposrednije da upravlja razvojnim procesima, ekonomijom, infrastrukturom i državnom politikom.
Možemo ga voleti ili ne voleti.
Možemo se slagati ili ne slagati sa njegovom politikom.
Ali jedno ne možemo da poreknemo:
Aleksandar Vučić zna kako da ostane u središtu političke igre.

ČOVEK KOJI OD 2012. GODINE OBELEŽAVA SRPSKI POLITIČKI PROSTOR

Od 2012. godine pa nadalje, Vučić je jedna od najuticajnijih ličnosti u Srbiji.
Bio je potpredsednik Vlade i ministar odbrane.
Potom premijer.
Potom predsednik.
A sada se ponovo priprema za premijersku funkciju.
To je politička dugovečnost koja zahteva ozbiljnu analizu.
Ali pravo pitanje nije samo:
Koliko dugo traje Vučić?
Već:
Šta je ostavio iza sebe?
Tu počinje pravi portret.

NAJVEĆA PROMENA NIJE U GOVORU — VEĆ U INFRASTRUKTURI

U politici reči traju jedan dan.
Put traje decenijama.
Železnica traje generacijama.
Most ostaje i kada političar ode.
Upravo zato infrastruktura predstavlja jednu od najvažnijih tačaka kroz koju treba ocenjivati Vučićevu politiku.
Srbija je poslednjih godina uložila ogromna sredstva u puteve, auto-puteve, železnice, brze saobraćajnice, mostove, industrijske zone i regionalno povezivanje.
Prema podacima Vlade Srbije, u periodu od novembra 2024. do avgusta 2026. godine pušteno je u saobraćaj 212 kilometara auto-puteva, a nastavlja se i izgradnja drugih velikih saobraćajnih pravaca.
To nije samo građevinarstvo.
To je državna strategija.
Jer država bez infrastrukture jeste država bez brzine.
A država bez brzine u XXI veku postaje periferija.

PUTEVI NISU SAMO ASFALT

Jedan auto-put nije samo asfalt.
On je:
trgovina,
turizam,
investicije,
logistika,
radna mesta,
brže kretanje robe,
brže kretanje ljudi,
i povezivanje sa susedima.
A železnica je još više.
Ona povezuje proizvođača sa tržištem.
Luku sa unutrašnjošću.
Sever sa jugom.
Centralnu Evropu sa Egejskim morem.
Upravo zato je Koridor 10 mnogo više od transportnog projekta.
On je ekonomska arterija Balkana.

KORIDOR 10 — TAMO GDE SE SUSREĆU SRBIJA I MAKEDONIJA

Beograd.
Niš.
Skoplje.
Solun.
Pirej.
Atina.
To nisu samo gradovi na karti.
To može biti jedna velika ekonomska osovina.
I tu su interesi Srbije i Makedonije prirodno povezani.
Srbija ima interes da roba iz Centralne Evrope brže stiže do Egeja.
Makedonija ima interes da bude most, a ne slepo crevo.
Grčka ima interes da Solun i Pirej budu još snažnije povezani sa evropskim tržištem.
Zato železnica Beograd–Niš–Skoplje–Solun ne treba da bude samo tehnički projekat.
To treba da bude vizija Balkana.
I tu vidim i političku vrednost odnosa između Vučića i Mickoskog.

VUČIĆ I MICKOSKI — KADA POLITIKA POSTAJE RAZVOJ

Odnos između Aleksandra Vučića i Hristijana Mickoskog treba posmatrati kroz interes dve države.
Ne kroz partijske etikete.
Ne kroz dnevnopolitičke obračune.
Već kroz:
železnicu,
puteve,
energiju,
trgovinu,
investicije,
granične prelaze,
kretanje ljudi i robe.
Tokom 2025. godine robna razmena između Srbije i Makedonije dostigla je oko 1,5 milijardi evra, prema podacima Ministarstva spoljnih poslova Srbije.
To je ekonomska realnost.
I kada dve države žele da ta razmena raste, njihova politička saradnja nije izdaja.
To je državni interes.

„SRPSKI SVET“ KAO POLITIČKA ETIKETA

Ovde imam ozbiljnu primedbu na deo opozicionog političkog rečnika u Makedoniji.
Kada makedonska Vlada razgovara sa Srbijom o železnici, trgovini, energiji, infrastrukturi i regionalnom povezivanju, to ne treba automatski pretvarati u strašilo pod nazivom „srpski svet“.
Ako razgovaramo sa Srbijom, to ne znači da smo nečija pokrajina.
Ako razgovaramo sa Grčkom, to ne znači da smo grčka sfera.
Ako sarađujemo sa Amerikom, ne postajemo američka država.
Ako pregovaramo sa Evropom, ne prestajemo da budemo Makedonci.
I ako sa Srbijom gradimo železnicu, ne gubimo makedonski identitet.
Naprotiv.
Samouverena država može da sarađuje sa svima.

MAKEDONIJA NE SME DA BUDE PERIFERIJA

Moja vizija je jednostavna.
Makedonija treba da bude raskrsnica.
Koridor 10 prema severu i jugu.
Koridor 8 prema istoku i zapadu.
Energetske veze.
Železnica.
Auto-putevi.
Logistika.
Investicije.
Luke.
Tržište.
Radna mesta.
Ako u tome uspemo, Makedonija neće biti mala država.
Biće mala država sa velikom geografskom vrednošću.
A geografija je dar samo ako umeš da je pretvoriš u strategiju.

VUČIĆ NIJE SAMO „RUSKI“ ILI „KINESKI“ ČOVEK

Jedna od najvećih grešaka u analizi Vučića jeste pokušaj da se stavi u jednu kutiju.
Rusija?
Da — Srbija ima tradicionalne odnose sa Rusijom.
Kina?
Da — odnosi sa Pekingom su izuzetno snažni.
Evropa?
Da — Evropska unija je najvažniji ekonomski partner Srbije.
Amerika?
Da — postoje političke, ekonomske i bezbednosne veze.
Arapski svet?
Da.
Afrika?
Da.
Susedi?
Da.
To je multivektorska politika.
I tu se može raspravljati o tome da li su svi potezi ispravni.
Ali ne može se reći da Vučić vodi politiku koja ima samo jedan centar.

KINA, BEOGRAD I VELIKA GEOPOLITIČKA IGRA

Kina u Srbiji nije samo politički partner.
Ona je i ekonomski partner i veliki investitor.
U maju 2026. godine kineski predsednik Si Đinping uručio je Vučiću Medalju prijateljstva — jedno od najviših kineskih odlikovanja za strane državnike.
To nije slučajnost.
To pokazuje da Beograd pažljivo gradi svoju poziciju između velikih sila.
Pitanje za nas je:
Može li Makedonija nešto da nauči iz toga?
Ne da kopira.
Već da nauči.
Da ima sopstvene interese.
Da razgovara sa svima.
I da ne dozvoli nikome da joj kaže da prijateljstvo sa jednim partnerom znači neprijateljstvo sa drugim.
KADA KRIZA POSTAJE TEST DRŽAVNIŠTVA
Pandemija je bila jedan od najvećih testova.
Tokom 2021. godine Srbija je započela masovnu vakcinaciju u periodu kada su se mnoge evropske države suočavale sa nedostatkom vakcina.
U tom periodu Srbija je obezbedila i 8.000 doza za Makedoniju.
Ne pominjem ovo da bih stvarao mit.
Pominjem zato što se u krizi vidi ko razmišlja regionalno.
Kada je sused u problemu, pomoć nije slabost.
Pomoć je civilizacijska vrednost.

MAKEDONCI U SRBIJI — NAJLjUDSKIJI TEST

I tu dolazimo do nečega što je za mene možda važnije od svih auto-puteva.
Do Makedonaca u Srbiji.
Oni nisu brojka.
Nisu statistika.
Nisu samo ime u popisu.
Oni su Makedonci koji generacijama žive, rade i stvaraju u Srbiji.
I zato njihova prava moraju biti deo svake ozbiljne analize srpsko-makedonskih odnosa.
U Srbiji postoji sistem nacionalnih saveta nacionalnih manjina, kroz koji zajednice ostvaruju pravo na samoorganizovanje u oblastima kao što su kultura, obrazovanje, informisanje i službena upotreba jezika i pisma.
Nacionalni savet makedonske nacionalne manjine institucionalni je glas Makedonaca u Srbiji.
I zato izbori za Nacionalni savet nisu obična formalnost.
To su izbori za predstavljanje makedonske zajednice.
Za njen glas.
Za njen jezik.
Za njenu kulturu.
Za njeno obrazovanje.
Za njenu budućnost.
Poslednji izbori za nacionalne savete u Srbiji pokazali su da ovaj sistem ima realno učešće građana i da su nacionalni saveti deo institucionalnog života manjina.
Zato je moja poruka srpskoj državi jednostavna:
Maksimalna podrška Makedoncima u Srbiji.
Ne deklarativna.
Ne samo svečana.
Već institucionalna.
Kulturna.
Obrazovna.
Medijska.
I demokratska.

MAKEDONCI TREBA SAMI DA IZABERU SVOJ GLAS

Nacionalni savet mora biti istinski glas zajednice.
Ne alatka pojedinaca.
Ne produžena ruka tuđih interesa.
Ne mesto za ličnu korist.
Već institucija koju biraju sami Makedonci u Srbiji.
Zato buduće izbore za Nacionalni savet treba dočekati ozbiljno.
Sa demokratskom zrelošću.
Sa odgovornošću.
I sa jasnom porukom:
Makedonci u Srbiji imaju pravo da sami odlučuju ko će ih predstavljati.
To je suština demokratije.

MAJA GEORGIEVSKA I LjUDI KOJI ČUVAJU MAKEDONSKO IME

U toj priči ne mogu da ne pomenem ljude koji godinama rade za makedonsku zajednicu.
Među njima je i Maja Georgievska, koja je godinama aktivna u makedonskoj zajednici u Srbiji i bila je povezana sa radom Nacionalnog saveta i političkim organizovanjem Makedonaca.
Takvi ljudi zaslužuju pažnju.
Ne zato što nekoga treba slaviti bez kritike.
Već zato što svaka zajednica ima ljude koji godinama rade kada se kamere isključe.
Oni su istinski čuvari identiteta.

MAKEDONCI U SRBIJI NE TREBA DA BUDU POLITIČKI PLEN

Biću još otvoreniji.
Makedoncima u Srbiji ne trebaju ljudi koji se pojavljuju samo kada su izbori.
Ne trebaju im ljudi koji makedonski patriotizam pretvaraju u lični biznis.
Ne trebaju im ljudi koji govore o Makedoniji, a misle samo na sebe.
Trebaju im ljudi iz zajednice, zajedno sa zajednicom i za interese zajednice.
To je razlika između patriotizma i trgovine patriotizmom.
I OBRNUTO — SRBI U MAKEDONIJI
Ali ako tražimo od Srbije da poštuje Makedonce, onda moramo čiste savesti da kažemo šta radi Makedonija.
Srbi u Makedoniji imaju svoje mesto u političkom, institucionalnom i društvenom životu.
Ivan Stoiljković je jedan od najvidljivijih primera.
Od visoke vladine funkcije i učešća u najvišim državnim institucijama do sadašnje funkcije ministra lokalne samouprave, njegovo političko prisustvo pokazuje da pripadnost srpskoj zajednici nije prepreka za obavljanje visoke državne funkcije.
I ne radi se samo o jednom čoveku.
Srbi u Makedoniji imaju ljude na različitim pozicijama u javnom i institucionalnom životu.
To je dobro za Makedoniju.
Zašto?
Zato što država koja svojim zajednicama daje prostor ne postaje slabija.
Postaje jača.

UZAJAMNOST NIJE USLOVLjAVANjE — VEĆ DOSTOJANSTVO

Ovde treba da postoji jednostavna formula:
Makedonac u Srbiji da bude poštovan kao Makedonac.
Srbin u Makedoniji da bude poštovan kao Srbin.
I obojica da budu lojalni građani država u kojima žive.
To nije suprotnost.
To je evropska i demokratska civilizacijska vrednost.

„GLAS NARODA“ — MOST KA MAKEDONCIMA U SVETU

I ovde mi dozvolite jednu ličnu rečenicu.
Decenijama preko „Glasa naroda“ nisam govorio samo o Makedoncima u Makedoniji.
Govorio sam i o Makedoncima u Srbiji.
U Evropi.
U Americi.
U Kanadi.
U Australiji.
Svuda gde žive Makedonci.
Ne želim da Makedonce van Makedonije gledamo samo kroz reč „dijaspora“.
Ja više volim izraz:
Makedonci u svetu.
Jer oni nisu neki tuđi svet.
Oni su deo makedonskog naroda.
I Makedonija mora da ima dugoročnu državnu politiku prema njima.
Ne samo čestitke.
Ne samo protokol.
Ne samo prigodne susrete.
Već:
obrazovanje,
kulturu,
jezik,
medije,
ekonomske veze,
investicije,
omladinske programe,
institucionalnu povezanost.
Makedonac, gde god da živi, treba da zna da ga Makedonija nije zaboravila.

VUČIĆ I MICKOSKI — DVOJICA LIDERA I JEDNA VAŽNA LEKCIJA

Upravo zato razumem saradnju Vučića i Mickoskog.
Ne kao ličnu simpatiju.
Ne kao partijsku ljubav.
Već kao interes.
Ako dvojica lidera mogu da ubrzaju železnicu, poboljšaju put, povećaju trgovinu, povežu energetske sisteme i stvore uslove za investicije — onda je to politika koja proizvodi rezultat.
Srbija i Makedonija razgovaraju upravo o takvim pitanjima: transportnom i energetskom povezivanju, infrastrukturi, trgovini i modernizaciji železničke veze između dve države.
I ja to podržavam.
Zato što sam za Makedoniju.
A Makedonija nema koristi od svađe sa susedima.
Ima koristi od snažnih odnosa sa susedima.

ŠTA MI SE NE DOPADA U KAMPANjI PROTIV MICKOSKOG

Ne dopada mi se kada se svaka saradnja sa Srbijom pretvara u političku uvredu.
Ne dopada mi se kada se infrastrukturni projekat proglašava geopolitičkom izdajom.
Ne dopada mi se kada politički protivnici pokušavaju da plaše javnost etiketama umesto argumentima.
Kritika?
Da.
Kontrola vlasti?
Da.
Pitanja?
Uvek.
Ali ne i politička histerija.
Ako Mickoski potpisuje ili podržava projekat koji je u interesu Makedonije, ja ću ga podržati.
Ako sutra uradi nešto suprotno državnom interesu, kritikovaću ga.
Nisam advokat stranke.
Ja sam advokat državnog interesa.

VOJNIK, DRŽAVA I GRANICA ODGOVORNOSTI

I ovde moram biti jasan.
Ja sam protiv genocida.
Protiv terorizma.
Protiv namernog ubijanja civila.
Protiv ratnih zločina.
Protiv zločina protiv čovečnosti.
Ali istovremeno razumem da narodi imaju pravo da se sećaju svoje istorije i svojih poginulih vojnika.
Sećanje i pravna odgovornost nisu ista stvar.
Za zločin odgovara onaj ko ga je počinio ili ko je za njega pravno odgovoran.
Narod nije kolektivni zločinac.
I upravo zato istoriju moramo čitati razumom, a ne mržnjom.

DžEFRI SAKS I PITANjA O 1999. GODINI

Postoje i zapadni intelektualci koji godinama oštro kritikuju politiku NATO-a prema Srbiji i intervenciju iz 1999. godine.
Među njima je i Džefri Saks.
Njegove ocene o uzrocima, interesima i posledicama tih događaja predstavljaju njegove političke i geopolitičke stavove.
Ali te stavove ne treba ni slepo prihvatati, niti zabranjivati.
Treba ih čuti.
Proveriti.
Uporediti sa drugim izvorima.
I potom izvući zaključak.
To je novinarstvo.

ISTU LEKCIJU IMAMO I U MAKEDONIJI

Makedonija zna šta znači kada se regionalna nestabilnost prelije preko granice.
Sukob iz 2001. godine ne možemo odvojiti od šireg bezbednosnog stanja na Balkanu, Kosovu i u regionu.
Ali istorija ne treba da nam bude razlog za nove podele.
Ona treba da nam bude učitelj.
A lekcija je:
Mir je skuplji od političke pobede.
Zato svaki državnik mora znati kada da bude oštar, a kada mudar.
NIJE SVAKI PROTEST ZAVERA
I ovde želim da budem fer.
Nije svaki protest strana operacija.
Nije svaki student plaćenik.
Nije svaka nevladina organizacija instrument tuđe politike.
Nije svaki nezadovoljni građanin neprijatelj države.
Ali isto tako, istorijska je činjenica da velike sile koriste različite oblike političkog, ekonomskog, medijskog i građanskog uticaja.
Zato državnik mora da razlikuje:
građanski protest od organizovane destabilizacije.
A to je veoma težak zadatak.
U Srbiji danas postoji ozbiljna politička kriza, sa dugotrajnim studentskim i antivladinim protestima, posle pada nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu 2024. godine, kada je poginulo 16 ljudi. Vučić i njegovi saveznici suočavaju se sa ozbiljnim optužbama svojih protivnika, koje oni odbacuju.
To je realnost.
I ne sme se prećutkivati.

ZAŠTO SE, ONDA, VUČIĆ BORI ZA NOVU POZICIJU?

Zato što ne želi da se njegova politička priča završi povlačenjem.
Želi ponovo da ima neposrednu izvršnu vlast.
Želi da zadrži političku inicijativu.
Želi da izbori pokažu da li i dalje ima podršku.
I upravo zato je 25. oktobar više od običnog izbornog datuma.
To će biti test.
Za Vučića.
Za SNS.
Za opoziciju.
Za studentski pokret.
Ali i za samo srpsko društvo.

KO ĆE BITI PREDSEDNIK?

To je jedno od najvećih pitanja.
Ako Vučić pređe na premijersku funkciju, Srbija će morati da dobije novog predsednika.
Ali ovde ne treba da izmišljamo ime pre nego što narod kaže šta želi.
Istorija se ne piše pretpostavkama.
Piše se činjenicama.
VUČIĆ I EVROPA — TEŽAK DIJALOG
Srbija želi članstvo u Evropskoj uniji.
Ali istovremeno želi da zadrži odnose sa Rusijom i Kinom.
Upravo tu je najteži prostor Vučićeve politike.
Evropa traži usklađivanje sa evropskom spoljnom politikom, vladavinu prava i demokratske reforme.
Beograd želi veći prostor za sopstvenu politiku.
To je sudar interesa.
I biće jedan od najvećih testova za budućeg srpskog premijera.

MOŽE LI VUČIĆ BITI DRŽAVNIK NOVE ERE?

Tu dolazimo do najvažnijeg.
Političar želi vlast.
Državnik želi državu.
Političar gleda do sledećih izbora.
Državnik gleda do sledeće generacije.
Vučić sada mora da pokaže na kojoj strani te granice stoji.
A to neće pokazati govorom.
Pokazaće institucijama.
Železnicom.
Ekonomijom.
Demokratijom.
Odnosom prema medijima.
Odnosom prema opoziciji.
Odnosom prema manjinama.
Odnosom prema susedima.

JA NISAM ADVOKAT VUČIĆA

I ovde dolazi najvažnija rečenica u celom tekstu.
Ja nisam advokat Aleksandra Vučića.
Kao što nisam advokat ni Hristijana Mickoskog.
Nisam advokat nijedne političke stranke.
Ja sam novinar.
I pre svega:
ja sam advokat državnog interesa.
Kada Vučić uradi nešto dobro za Srbiju — reći ću.
Kada uradi nešto sa čim se ne slažem — reći ću.
Kada Mickoski gradi — podržaću ga.
Kada pogreši — kritikovaću ga.
To je sloboda čoveka koji decenijama stoji pred kamerom i govori u svoje ime.

VUČIĆ KAO BALKANSKI FENOMEN

Aleksandar Vučić ne može se razumeti samo kao srpski političar.
On je balkanski politički fenomen.
Zato što razume geografiju.
Razume istoriju.
Razume moć.
Razume psihologiju naroda.
Razume značaj velikih sila.
I, pre svega, razume značaj infrastrukture.
On zna da onaj ko kontroliše ekonomsku povezanost dobija i političku težinu.
Ali upravo zato mora da razume još jednu stvar:
uticaj bez poverenja ne traje večno.

NAJVEĆA LEKCIJA ZA MAKEDONIJU

Od Srbije možemo nešto da naučimo.
Ne da je kopiramo.
Već da naučimo.
Da gradimo.
Da povezujemo.
Da pregovaramo.
Da branimo sopstvene interese.
Da imamo odnose sa svima.
Da se ne plašimo velikih.
I da ne potcenjujemo susede.
Jer Makedonija ima jednu ogromnu prednost:
geografiju.
Mi smo između Centralne Evrope i Egeja.
Između Istoka i Zapada.
Između Koridora 8 i Koridora 10.
Pitanje je samo:
hoćemo li znati da to pretvorimo u državnu strategiju?

SRPSKO-MAKEDONSKI ODNOS NE SME BITI TALAC DNEVNE POLITIKE

Između Srbije i Makedonije postoji istorija.
Postoji bliskost.
Postoje porodične veze.
Postoje kulturne veze.
Postoje ekonomski interesi.
Postoje ljudi koji putuju iz jedne u drugu državu.
Postoje Makedonci u Srbiji.
Postoje Srbi u Makedoniji.
Postoje preduzeća.
Postoje studenti.
Postoje prijateljstva.
To ne treba da uništi nijedna stranka.
Ni SDSM.
Ni VMRO-DPMNE.
Ni bilo koja druga politička snaga.
Odnosi među narodima veći su od stranaka.

MOŽDA JE TO PRAVA SNAGA VUČIĆA

Možda najveća Vučićeva snaga nije u tome što pobeđuje na izborima.
Možda nije ni u tome što dugo ostaje na vlasti.
Njegova najveća politička snaga možda je u tome što je uspeo da Srbiju postavi kao faktor koji se ne može lako zaobići.
Ali upravo zato njegova najveća slabost može biti to isto.
Kolika je veća moć,
tolika je veća odgovornost.
Što je vlast duža,
to je veći teret istorije.

POSLEDNjI SUD NIJE NA VUČIĆU — VEĆ NA VREMENU

Danas možemo da ga hvalimo.
Možemo da ga kritikujemo.
Možemo da se slažemo.
Možemo da se ne slažemo.
Ali poslednji sud neće dati ni opozicija, ni vlast.
Daće ga vreme.
Istorija će pitati:
Šta si izgradio?
Šta si ostavio?
Kakvu si Srbiju ostavio?
Kakve si odnose izgradio sa susedima?
Kako si postupao prema manjinama?
Koliko si ojačao institucije?
Koliko si poštovao demokratiju?
I da li će Srbija posle tebe biti jača ili slabija?

EPILOG — ŠAHOVSKA TABLA

Aleksandar Vučić ne odlazi sa političke scene.
On menja poziciju.
Od predsednika želi da postane premijer.
Sa državnog vrha ponovo želi da uđe neposredno u izvršnu vlast.
Ali 25. oktobar će pokazati da li će mu srpski narod dati tu mogućnost.
I tu se ponovo vraćamo na šahovsku tablu.
Beograd.
Niš.
Skoplje.
Solun.
Pirej.
Centralna Evropa.
Koridor 10.
Koridor 8.
Železnica.
Energetika.
Investicije.
Bezbednost.
Dobrosusedstvo.
I ljudi.
Jer na kraju, nijedna šahovska tabla ne vredi ništa ako narodi na njoj ne mogu da žive bolje.
Zato Vučić treba da zna:
Istorija ne pamti samo one koji su vladali.
Pamti one koji su gradili.
Pamti one koji su mirili.
Pamti one koji su stvarali.
Pamti i one koji su poštovali ljude koji žive u njihovoj državi.
A za nas u Makedoniji poruka je još veća:
Ne treba nam Balkan podela.
Treba nam Balkan puteva.
Ne treba nam Balkan mržnje.
Treba nam Balkan saradnje.
Ne trebaju nam političke etikete.
Trebaju nam rezultati.
Ne trebaju nam komercijalni patrioti.
Trebaju nam ljudi koji zaista vole svoj narod.
Makedonac u Srbiji treba da može ponosno da kaže da je Makedonac.
Srbin u Makedoniji treba da može ponosno da kaže da je Srbin.
A obojica treba da mogu sa jednakim dostojanstvom da kažu:
„Ovo je moja država.
Ovo je moj dom.
I ja sam poštovan.“
To je prava Evropa.
To je pravi Balkan.
I to je pravo prijateljstvo između Makedonije i Srbije.
Zato na kraju ostaje samo jedno pitanje: