Bivša glavna tužiteljka Haškog tribunala Karla del Ponte upozorila je nekadašnjeg premijera Zorana Đinđića, neposredno uoči atentata 2003. godine, da je u opasnosti! Ona mu je čak i dala spisak ljudi koji su spremali atentat na njega.

– Upozorila sam Zorana Đinđića da bude oprezan. Dala sam mu jedan interni izveštaj Suda – dva lista – u kojem se govorilo o planiranju njegovog ubistva. Dokument su sačinile osobe koje su u Beogradu bile „moje uši i oči“. Tu je bio i spisak osoba koje su radile na njegovom ubistvu.

Printscreen/yt/RTS Oko – Zvanični kanal

„Za ovo znam“, rekao je Zoran smejući se. „Ne žele da napravim reforme. Ali nemoj paničiti, biću oprezan“.

„Slušaj“, rekla sam mu, „nemoj to da potcenjuješ. Te pretnje bi trebalo da shvatiš ozbiljno. Iskustvo mi govori da čovek nikada ne može biti siguran. Mnogo toga može biti izmišljeno, ali u svemu tome može biti i istine“.

Četiri dana kasnije, na Zorana Đinđića je izvršen bezuspešan atentat. Plaćeni ubica je inscenirao sudar kamiona i premijerovog auta. Međutim, 12. marta 2003. godine, nekoliko minuta nakon podneva, u jednoj kući nasuprot zgrade Vlade Srbije, dve ruke su uperile cev snajperske puške u kičmu Zorana Đinđića i jedan prst je potegao obarač… – napisala je Karla del Ponte svojevremeno u svojim memoarima „Gospođa tužiteljka“.

Kako je dodala, bila je u kancelariji kada joj je pomoćnik Anton Nikiforov saopštio vest da su na Đinđića pucali.

– Malo kasnije saznali smo da je podlegao. Bio je to šok, ali ne i iznenađenje. I nije me toliko pogodilo kao ubistvo Falconea (italijanski sudija kojeg je ubila mafija). Falcone je bio kolega iz istog tima. Đinđić je bio jedini srpski političar koji je svesno prihvatio rizik saradnje za Sudom. On je bio taj koji nam je otkrio vesti o leševima Albanca sa Kosova zakopanim u masovnoj grobnici u vojnoj bazi kod Beograda. Radio je na tome da se započne dobrovoljna predaja optuženika Sudu. Za mene je Đinđić zauvek ostao čovek sa kojim sam pregovarala, čovek na kojeg nisam morala vršiti pritisak da bih postigla hapšenja ili predaju dokumenta – navela je ona.

Printscreen/yt/RTS Oko – Zvanični kanal

Kaže i da je želela da prisustvuje Đinđićevoj sahrani. Htela je, objašnjava, odati mu poštu, kao i hiljade drugih koji su došli da ga poslednji put pozdrave.

– Tim činom sam želela demonstrirati odvratnost koju sam osećala prema mafiji koja je uništavala Srbiju, njenu ekonomiju, vladine institucije i pre svega organe sigurnosti. Svilanović je bio prvi koji mi je savetovao da ne idem na sahranu. Moje prisustvo na sahrani bi, po njemu, bilo provokacija i dodatno komplikovalo buduću saradnju sa Sudom. Otpravniku poslova Švajcarske u Beogradu Jean-Daniel Ruschu je rekao da je moja želja da prisustvujem pogrebu ciničan pokušaj da privučem pažnju medija. To me je uvredilo – otkrila je Karla del Ponte, te dodala:

– Telefonirala sam ministru unutrašnjih poslova Dušanu Mihajloviću i on me je pozvao na sahranu. Međutim, odmah zatim, Beograd me je obavestio da porodica Đinđić ne želi moje prisustvo. Nisam mogla da verujem. Moj pomoćnik Anton Nikiforov se povezao sa Zoranovom ženom Ružicom i ona mi je rekla, u ime porodice, da bi, naprotiv, moje prisustvo na sahrani cenila. Nakon toga, Mihajlović je tvrdio da je „cela vlada odlučila da me isključi iz ceremonije“. Svilanović me je upozorio da bih na bilo kojoj srpskoj granici bila tretirana kao nepoželjna osoba. Izgleda da su Svilanović i drugi u Beogradu pomislili da mogu iskoristiti ubistvo premijera da opravdaju izostanak saradnje Srbije sa Sudom, tvrdeći da je Đinđić ubijen zato što je sarađivao. Međutim, ta tvrdnja je smešna.

Nekadašnja haška tužiteljka smatra da su „motivi Zoranovih ubica bili jasni“. Kako navodi, oni su pre svega hteli da zadrže privilegovane pozicije zahvaljujući kojima su mogli da se nekažnjeno posvete svojim kriminalnim aktivnostima.

– Atentat su izvršili pripadnici Crvenih beretki. Ta vojna jedinica je okupljala ljude izabrane od strane Miloševićevih tajnih službi koji su počinili mnoge zločine u Hrvatskoj, koji su učestvovali u genocidu u Bosni i Hercegovini i masakrima civila na Kosovu, a koji su paradirali ulicama Beograda kao heroji. Ti isti ljudi su bili deo mafijaške mreže, koja se bavila ucenama, iznudama, prisiljavanjem na prostituciju, trgovinom narkoticima, oružjem, koja je organizovala plaćena ubistva i slične aktivnosti, iz kojih su razni kriminalci izvlačili profit. Njihov komandant je bio Milorad Ulemek Luković, zvani Legija, dezerter iz Legije stranaca. Upravo on je organizovao atentat na Đinđića. U godinama pre pada Miloševića, Legijini šefovi su bili Frenki Simatović i Jovica Stanišić, jedni od glavnih aktera užasnog nasilja koje je imalo za cilj stvaranje velike Srbije – navodi del Ponte u memoarima.

Podseća da su srpske vlasti, nakon Đinđićevog ubistva, pokrenule „masivnu akciju protiv organizovanog kriminala, koja je nosila naziv Sablja“.

– Rezultirala je stotinama uhapšenih i osvetljavanjem mnoštva nerešenih zločina, između ostalog i veze između grupe izvršilaca atentata na političare i Miloševića, njegove supruge i drugih aktera njegovog režima – kaže ona.

(Pančevac/Kurir)