NAŠ GOST ISTORIČAR DR MIRČA MARAN Polazim od gesla: Uspeo si – nastavi! Nisi uspeo – nastavi!

Rođen je u Vladimirovcu, u porodici prosvetnih radnika. Oduvek je voleo knjige, imao je razna interesovanja, od malih nogu se usavršavao, da bi doktorirao istoriju. Držao je predavanja i bio učesnik brojnih konferencija i seminara širom Evrope. Postigao je mnogo u profesionalnoj karijeri, ali je na zemlji, neposredan i komunikativan. Dr Mirča Maran je često u našem gradu, pa smo iskoristili jednu od takvih prilika za ovaj razgovor.

DR MIRČA MARAN: Otac mi je bio nastavnik rumunskog i srpskog jezika u mesnoj Osnovnoj školi „1. maj”, kasnije i njen direktor, a majka, sada u penziji, provela je ceo svoj radni vek kao učiteljica u njoj. Naravno, i ja sam pohađao tu školu, odeljenje na rumunskom jeziku, gde mi je, slučajno ili ne, majka bila učiteljica od prvog do četvrtog razreda, a otac nastavnik srpskog i rumunskog jezika i odeljenjski starešina. Bio sam odličan đak, vukovac, tokom celog svog školovanja. Dok sam bio u osnovnoj školi, neki su to interpretirali kao „zaštitu” koju imam od roditelja, ali sam kasnije, u srednjoj školi, na fakultetu, postdiplomskim i doktorskim studijama, a i tokom profesionalne karijere, pokazao da to uopšte nije bilo tako. Odrastao sam u periodu koji je svima ostao u najlepšem sećanju, vreme mira, stabilnosti, bezbrižnom vremenu, bar kada je bila reč o nama deci i mladima.

– Da. Tata je imao veliku biblioteku i ja sam voleo da ih vadim s polica, prelistavam, a s vremenom, kako sam rastao, i da ih čitam. U toj biblioteci posebno su mi bile drage stare knjige koje smo nasledili od mog dede, rumunskog pravoslavnog sveštenika. Već tada, kao dete od desetak godina, zavoleo sam istoriju. Zanimalo me je sve što je staro, sve što pripada prošlosti. Ta ljubav se kasnije nastavila i u srednjoškolskim danima. Pohađao sam srednju školu u Vršcu, tzv. deveti i deseti razred, a posle pedagoški smer u srednjoj školi, kasnije gimnaziji, „Borislav Petrov Braca”. I u tim školama sam bio najbolji u odeljenju, a ljubav prema istoriji je rasla, razvijala se, kako sam ja sazrevao kao ličnost. Bilo je nekih perioda tokom mog školovanja kada sam bio vrlo zainteresovan i za geografiju, a pre svega za arheologiju. Video sam sebe kao istraživača koji kopa na raznim arheološkim lokalitetima i pronalazi izgubljene ostatke starih civilizacija. Ta pasija prema starinama bila je prisutna u mojoj glavi još od malih nogu. Glavna preokupacija u tom smislu mi je bila numizmatika. Skupljao sam stari novac tokom celog svog života, a to radim i dalje. Veliki uticaj na mene tokom celog mog života imala je moja starija sestra Romanca, danas direktor Zavoda za udžbenike – odeljenje u Novom Sadu, doktor filologije, kojoj dugujem mnogo toga u svom životu, jer mi je puno pomogla i podržavala me u svemu.

– Naravno. U rešavanju te dileme, istorija ili arheologija, pomogli su mi moji roditelji, koji su mi, gledajući stvari objektivnije i zrelije nego ja, ukazali na činjenicu da se sa arheologijom mnogo teže može naći radno mesto, i da se ostavim fantazija o arheološkim avanturama. To je presudilo i upisao sam istoriju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Studentski dani predstavljaju najlepši deo mog života. Prva godina je bila najteža, po meni, zbog prilagođavanja, ali kad sam „ušao u štos”, sve je išlo fantastično. Naravno, to su bila vremena kada je fakultet zaista bio fakultet i kada su profesori mnogo tražili od studenata. Trebalo je mnogo učiti, ali se uvek nalazilo vremena i za društvo i za izlaske, što sam jako voleo. Boravili smo po kafićima, bioskopima, išli na žurke, a svake srede – kada je ulaz za studente bio besplatan – obavezno smo odlazili u diskoteku „Madona” kod hotela „Park”. Novosadski dani su mi ostali u najlepšem sećanju. I danas ga smatram najlepšim i najkulturnijim gradom u Srbiji, i drago mi je što me je moja ćerka Marina poslušala i upisala studije na istom fakultetu – Odsek za anglistiku, u predivnom gradu Novom Sadu.

– Moje prvo stalno radno mesto nakon završenih studija bilo je profesor istorije u osnovnoj školi u Vladimirovcu, a nakon četiri godine ukazala mi se bolja prilika: počeo sam da predajem istoriju u Gimnaziji „Borislav Petrov Braca” u Vršcu. Prema tome, moj život je išao kroz neke ciklične tokove: dobijao sam radna mesta baš u ustanovama u kojima sam i ja nekada bio đak ili student. I to se potvrdilo kada sam bio pozvan, kao predavač-saradnik, da predajem dva predmeta na Odseku za rumunistiku Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Nažalost, to nije bilo stalno radno mesto, tako da sam nakon sedam semestara ostao „samo” sa svojim stalnim radnim mestom u vršačkoj gimnaziji. Ali iste godine mi se ukazala nova prilika: profesorka Grozdanka Gojkov, direktorka Visoke škole strukovnih studija za vaspitače u Vršcu, pozvala me je da radim u školi koju je ona vodila. A ona se nalazi u istoj zgradi u kojoj se nalazi i gimnazija, tako da sam praktično samo prošao kroz „mala vrata” koja razdvajaju te dve ustanove i našao se, 2007. godine, u novoj ustanovi, gde sam dobio da predajem predmete „Evropski kontekst nacionalnih kultura” i „Istorija civilizacije”, a kasnije i druge predmete.

– Svakako, magistrirao sam 2003, a i doktorirao 2008. godine na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Pored didaktičke aktivnosti, svoje interesovanje sam ispoljio na polju istraživanja istorije Rumuna u Banatu i srpsko-rumunskih odnosa kroz vekove, a te oblasti su bile i teme mog magistarskog rada i doktorske disertacije, koju sam odbranio pod mentorstvom prof. dr Aleksandra Kasaša. Tema moje doktorske disertacije bila je „Kulturne prilike kod Rumuna u Banatu 1945–1952”.

– Na osnovu mojih istraživanja na pomenute teme, kao i na neke druge, do sada sam objavio 25 monografija, što autorskih, što koautorskih, kao i 150 naučnih radova, objavljenih – na srpskom, rumunskom, engleskom i francuskom jeziku – u naučnim časopisima i zbornicima u Srbiji, Rumuniji, Holandiji, Nemačkoj, SAD, Poljskoj, Bugarskoj i Mađarskoj. Svoja istraživanja sam prikazao na nizu naučnih skupova, okruglih stolova i predavanja u zemlji i inostranstvu. U najlepšem sećanju mi je ostalo predavanje na temu srpsko-rumunskih odnosa koje sam održao 2018. na Katedri za slavistiku Univerziteta u Beču, na poziv moje koleginice dr Gordane Ilić Marković, koja radi kao profesor na pomenutoj katedri. Te konferencije i predavanja uvek predstavljaju odličnu priliku za putovanje, za upoznavanje novih zemalja i ljudi, tako da sam u tom smislu posetio mnoge evropske zemlje, kao što su, pored Rumunije, u koju idem vrlo često, još i Nemačka, Francuska, Holandija, Španija, Italija, Austrija, Poljska, Mađarska, Grčka, Malta i Bugarska. Izdvojio bih učešće, u tri navrata, na seminarima koji su bili organizovani na poznatom institutu za izučavanje udžbenika iz istorije „Georg Ekert” u Braunšvajgu, u Nemačkoj.

– Jako mi je važna saradnja s Maticom srpskom iz Novog Sada, u sklopu projekta „Srpski biografski rečnik”, za koji sam godinama pisao biografije znamenitih ličnosti srpske istorije. Postao sam član-saradnik Matice srpske, a u saradnji s mojim uvaženim kolegom istoričarem dr Milanom Micićem upisali smo nedavno i nove redovne članove Matice srpske iz Vršca i okoline. Od domaćih institucija i organizacija izdvojio bih i saradnju sa Zavodom za udžbenike u Beogradu, za koji prevodim udžbenike istorije na rumunski jezik, a sarađivao sam i na „Enciklopediji srpskog naroda”, u izdanju pomenutog zavoda, i na drugim projektima koje su oni pokrenuli. Pomenuo bih i saradnju sa Zavodom za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja iz Beograda, za koji prevodim na rumunski jezik testove iz istorije za malu, a od ove godine i za veliku maturu. Međutim, najplodniju i najdužu saradnju ostvarujem s Balkanološkim institutom SANU iz Beograda, ne samo kroz projekte u koje sam bio uključen – pomenuo bih samo najnoviji projekat u kojem se istražuju jezici s prostora Republike Srbije koji izumiru, već s pojedinim istraživačima koji rade ili su ranije radili na ovom institutu. Tu bih pomenuo pre svega svoju koleginicu i prijateljicu dr Aleksandru Đurić Milovanović, s kojom sam do sada objavio dve koautorske knjige i petnaest naučnih radova i s kojom sam učestvovao u nizu projekata koji se tiču srpsko-rumunskih odnosa, neoprotestantskih zajednica, Rumunske pravoslavne crkve… Sličnu saradnju imam i s koleginicom dr Anamarijom Soresku Marinković sa istog instituta, s kojom sam takođe objavio niz koautorskih radova i imao druge vidove saradnje putem projekata i drugih naučnih i kulturnih aktivnosti. Posebnu čast mi čini saradnja s našom uglednom naučnom radnicom dr Biljanom Sikimić, s kojom sam u koautorstvu objavio jednu knjigu i sarađivao na nizu projekata. Izdvojio bih ovaj poslednji, najaktuelniji, a to je časopis za istoriju, društvene i humanističke nauke „Acta Pannonica”, koji objavljuje udruženje čiji sam predsednik, Centar za banatske studije iz Vršca: izlazi dva puta godišnje uz podršku Grada Vršca i objavljuje najnovija naučna istraživanja koja se tiču raznih aspekata prošlosti i sadašnjosti Banata. U tom časopisu, dosad četiri puta objavljenom, imam funkciju glavnog urednika. Stigao sam i do medija. Vodim emisiju na radiju, pod nazivom „Banatsko blago”, na rumunskom jeziku – emituje se na RTV-u, a u njoj govorim o istoriji Banata. I, naravno, ljudski i profesionalno mi godi da uređujem dodatak na rumunskom jeziku u vašem i mom „Pančevcu”, koji izlazi tri puta godišnje.

– Mnogo toga sam ostvario u životu, ali naravno smatram da to nije dovoljno i da se uvek može više. Voleo bih da moja ćerka Marina krene mojim stopama i da, kada završi fakultet, postane prosvetni radnik, jer je to po meni najlepša profesija, iako je u poslednjim decenijama neopravdano zapostavljena i degradirana. Dok imam mogućnosti i snage, nastaviću da se bavim svim ovim stvarima koje sam opisao, a u poslednjih nekoliko godina sam posebno inspirisan u svom radu. Ne odustajem lako od onoga što sam naumio, uprkos eventualnim poteškoćama i preprekama, koje često dolaze od samih ljudi u mom okruženju. Polazim od gesla: „Uspeo si – nastavi! Nisi uspeo – nastavi!”

S. Trajković