VLADA NEDELJA ČUVAR ISTORIJE ROK SCENE: Ponovo sam prečešljao šezdesete i sada u knjigu „Helikopter na glavi“ ubacujem nove podatke
Vadimir Nedeljković–Vlada Nedelja, čovek, rokenroler, jedan iz grupe najiskrenijih rok poslenika na našim prostorima, Zontag men, figurira kao nezaobilazna ličnost kada su u pitanju pančevačka i novosadska rock scena u intervju za Telegraf.rs govorio je , izmađu ostalog, i o tome da je rođen 1964. u Pančevu:
-Bio sam okružen muzikom u porodici. Deda je pevao kralju na uvo, imao je lep glas. Nije to bio moj rođeni deda, već brat od moje bake. Majka je takođe pevala, tata takođe. I moj rođeni deda je pevao te stare srpske pesme, baš stare, koje se sporo pevaju. Bio je učitelj pa je znao dobro sve te tekstove. Ćale je pevao jedno dvesta pesama iz tog nekakvog kafanskog repertoara i to na više jezika: romskom, mađarskom, engleskom, ruskom, voleo je muziku. Sećam se njegovog prijatelja iz školske klupe, Vojkana Đorđevića, džez pevača, koji je kao i on voleo džez i eventualno neke starogradske pesme i to one iz ciganskog repertoara. Tu je s njima u društvu bio i Mika Antić, oni su zajedno ordinirali, pili, pušili i filozofirali i to prvo uz džez, a u jutarnjim satima uz starogradske pesme, ostajali bi do kasnih noćnih sati. Posle se ta ekipa rasturila, moj ćale je na trećoj godini književnosti rešio da odustane od tog fakulteta i da postane advokat. Od njega sam i nasledio taj oratorski tlenat, imao je uvek puno klijenata pa je morao da bude dobar orator. Baba mi je, dok sam bio mali, kupila violinu na kojoj sam ubrzo pokidao sve žice svirajući „Smoke On The Water“, a potom sam je bacio.
Nedeljković je prvi pisao feljto o pančevačkoj rok sceni i o onome štose događalo od 1962. do 1972. godine.
-Neka mi kažu oni koji se bave istorijom popularne muzike ko je pre mene u Jugoslaviji napisao feljton o rokenrolu nekog grada pre te ’93. godine. Ja nisam mogao da imam neki uzor, pa da nešto tu „prepisujem“, to je bilo dosta komplikovano za mene, jer sam ja ipak dosta mlađi, a morao sam da pišem o šezdesetim godinama, o kojim se tada gotovo ništa nije pričalo i pisalo, i ne samo o njima, već i o onim bendovima koji su bili van Pančeva, a koji su u to vreme bili moćni. Mnoge grupe su krajem osamdesetih godina pale u potpuni zaborav, jer 99 posto ljudi nije uopšte čulo za bit bendove Srbije, Hrvatske i Slovenije, da ih sada ne nabrajam – Kameleoni, Bele vrane, itd, rekao je Nedeljković.
Iz feljtona koji je pisao nastala je Nedeljkovićeva knjiga „Helikopter na glavi“, koja je objavljena 2005. godine.
-Jeste, evo sada pokušavam da ubacim u knjigu nove podatke koje sam dobio, jer sam ponovo prečešljao šezdesete. Kada sam prvi put pisao knjigu bio sam zaprepašćen šta sve postoji u Pančevu, a sada kada sam došao do snimaka koje mi je poslao Zlatko Zvekić, osnivač prvog, pravog, pančevačkog rok benda Feniksi, pravo zaprepašćenje je tek usledilo. On je nažalost umro pre dve godine, ali neposredno pre toga mi je poslao taj svoj album „The Best Of Nothing“. Vodio je jedan jugoslovenski magazin u Kanadi koji je bio i poslednji takve vrste, jer je u jednom trenutku došlo do nekih problema pa više nije bilo interesa da to postoji. Njegove kompozicije su najzrelije od svih kompozicija i kompozitora iz Pančeva, on je stvarno neverovatan muzičar i tekstopisac, ma genije. Nisu ti snimsci nekog posebnog kvaliteta, ali su na mene, kada sam čuo, svakako ostavili trag. Interesantno je kada se pogleda pančevačka scena da je tu baš vidljiv taj spektakularni početak sa Sašom Popazom koji po rečima Siniše Škarice objavljuje prvi singl ortodoksnog rokenrola, a posle toga, u šezdesetim i sedamdesetim godinama što se Pančeva tiče nema ništa. U osamdesetim se takođe skoro ništa ne događa, ako izuzmemo grupu Napred u prošlost kojoj je Dom omladine za novac odštampao jednu ploču. To isto je uradio i Zoran Ilić Tambura, koji je takođe platio da mu objave singl-kaže Neeljković, između ostalog, u intervjuu za Telegraf.rs.
(Pančevac/Telegraf.rs)
PRIČA SA FEJSBUKA Prilog istoriji rok kulture Pančeva: Od Sase Popaza do Buč Kesidija
