VERA JE TRUDNA DOŽIVELA BRUTALNOST „OLUJE“ Dok je u koloni mazila svoj stomak i prvo dete držala u naručju, primila je vest o pogibiji supruga
Vera Macat Gagić bila je jedna od 250.000 Srba koji su proterani iz Hrvatske tokom akcije „Oluja“. Ona je tada bila trudna i sa detetom od jedva dve godine, a za muža su joj rekli da je stradao. Danas, oprašta svima i nada se da se nikada nešto slično neće ponoviti.
Njoj je mučno da se seti tog događaja, ali svake godine kako se bliži današnji datum, 4. avgust, kada se akcija „Oluja“ i desila, „slike se smenjuju kao na traci, koliko god se mi trudili da zaboravimo“, rekla nam je Vera prisećajući se kroz šta je sve sa svojom porodicom prošla.
– Jutro je, u daljini odjekuju granate, zar je to nešto novo, uobičajena svakodnevica. Palim radio Benkovac u nadi da ću dobiti neku informaciju šta se dešava. Reči spikera sa radio prijemnika glase: položaji naše vojske su stabilni, molimo sve građane da ostanu kod svojih kuća! Čudna neka arija, zatupljujuć osećaj u grudima. Osećam da je kraj, veče pre sam shvatila da se sve uzbunilo, lavež pasa, ćukova, sve životinje su se uznemireno oglasile. Slute li oni put bez povratka. Stegla sam svog dvogodišnjeg sina, a drugo se dete umirilo u mom stomaku, kao da ne želi da me uznemirava, opisuje Vera kako se osećala tik pred nemili događaj.
„Stavljam u jednu torbu ceo svoj dotadašnji život“
– Za mene je to sve bilo još dramatičnije zbog situacije u kojoj sam se zatekla. Šta uzeti, šta poneti sa sobom. Ljudi sa kojima sam krenula iz Benkovca rekli su mi da spakujem stvari u jednu torbu. Bila sam u dilemi, da li da ponesem sve za bebu, na kraju sam pokupila dokumenta i svakome od nas po dve presvlake, toliko je stalo u jednu torbu. Ceo svoj život sad treba da spakujem u jednu torbu.
Kako nam je rekla, u tom momentu samo je mislila „kuda sada?“ i nadala se da će svi izdržati taj užas, živi i zdravi.
– Jedino što mogu reći, naša sreća je što mi nismo bili svesni šta nam se dešava. Kolona je krenula, duga, nepregledna, mučna! Sela sam u kombi sa mojim kumovima, ne znajući ništa ni za koga. Sunovrat jednog dela života. Deda sa unukom upada na frezi u taj bezdan, tuga se širi kao munja. Žene se porađaju u koloni, mazim svoj stomak, drugo dete držim u naručju, izdržaćemo, moramo, pomišljala je Vera.
„Idete do Srba“
Nerado se seća svojih misli koje su se smenjivale kao na traci. Stigla je i Banja Luka, prostrano igralište pored kasarne, poređani traktori, kamioni i automobili. Susret najmilijih su se pretvarali u lelek, a u jednom trenutku su Veri javili da joj je suprug nastradao.
– Nisam znala ništa za supruga, to mi je visilo kao mač iznad glave. Prilazi mi jedna draga sad već pokojna žena i kaže da je Dragan poginuo. Niko od porodice nije bio uz mene, bile su to nemile scene. Sedela sam pored puta i suzama ispraćala svaki kamion koji je dovozio vojnike. Moj suprug se nije pojavio.
Ljudi sa kojima je bila u kombiju molili su je da krene sa njima dalje za Srbiju. Ona to nije želela, ali na kraju je pristala pošto joj se sin razboleo. Bio je beba kada je bio u koloni, kao i Kristina, koja mu je danas supruga.
– Tek po dolasku u Batajnicu saznajem da je moj suprug u Novom Sadu. Hvala Bogu. To je jedino što sam pomislila. Trajala je ta agonija preduga dva sata dok se nije pojavio čovek koji ga je vidio negde daleko u koloni. Poginuo je rođak moga muža koji je imao isto ime i prezime. Nek mu je laka crna zemlja, prisetila se Vera.
Ožiljci koje je njen narod „zaradio“ u toj tužnoj koloni, kako kaže, nikada neće prestati da bole.
– Koliko god se mi trudili da to zaboravimo. Ne želim nikada, nikome toliku količinu tuge u jednom danu. U jednom danu koji ti život pretvara u traganje, strah, gubitke i osećaj da ti je neko otkinuo komadić duše.
Vera je administratorka Facebook grupe koja se bavi očuvanjem tradicije i sećanjem na krajeve iz kojih su potekli.
(Pančevac/Blic)
