AKO JE TITU ODGOVARALO DA GA ZOVU LJUBIČICA, KO SMO MI DA SE BUNIMO Pančevački bend Ljubičice za Pančevac nakon regionalnog priznanja Milan Mladenović! FOTO i VIDEO
Ljubičice su elektro-fank bend iz Pančeva, koji čine braća Vuk i Petar Stevanović. Svoje mesto pod suncem Ljubičice zauzimaju početkom 2019. kada je njihov singl “Jedva čekam rat ljudi protiv mašina” sa lakoćom pokorio gotovo sve top liste regiona. Iz godine u godinu sve su popularniji, kako u Srbiji, tako i u regionu, a nedavno su dobili prestižnu regionalnu nagradu Milan Mladenović, gde je stručni žiri od pristiglih 326 prijava izaglasao njihovu pesmu ,,Dok čekamo pad“ za najbolju.
PANČEVAC: Koliko vam ovo priznanje znači, s obzirom na to da su članovi žirija bili velika imena regionalne scene?
LJUBIČICE: Najveći značaj nagrade vidim pre svega u očuvanju vrednosti koje su bile bliske Milanovom životu i umetnosti, a danas deluju sasvim skrajnute. To su za mene civilizacijska i duhovna dostignuća koja ćemo izgubiti i zaboraviti ako ih ne budemo vrlo predano i bezrezervno čuvali. Nama je zaista velika čast da ponesemo ovo priznanje, ali osećam i određeni teret odgovornosti pozicije laureata. Naravno, zahvaljujem se članovima žirija što su odabrali baš našu pesmu pored tako velike konkurencije. Ovo doživljavamo kao veliki oblik podrške našem radu, a posebno nam je drago što je nagrada konačno stigla u Pančevo.
Da li mislite da će ova nagrada uticati na vašu karijeru i popularnost i u kojoj meri?
– Već jeste uticala. Dobili smo medijsku pažnju koja prevazilazi sve do sada i naša muzika je svakako došla do novih slušalaca, do kojih verovatno drugačije ne bi stigla. Ipak, mi zaista nismo bend koji teži toj vrsti popularnosti. Posebno nam ne prija popularnost samo radi popularnosti. Imam osećaj da sistem u kome živimo i radimo sasvim uništava moralnost, svuda pa i u umetnosti, i da sve morate prodavati kao da je najbolje na svetu. Nekakav hajp u prazno. Mi volimo ponekad da se poigravamo sa tim, ali ne dozvoljavamo nikada da nam to preotme život. Iako smo vrlo samokritični, mislim da ipak znamo svoje mesto i ulogu u ovom društvu. Isti smo ljudi bili pre i posle ove nagrade, kao i bilo koje druge uostalom, pa ne bih ni voleo da to pravi neke zaista velike razlike.
Pesma ,,Dok čekamo pad“ ujedno i naziv vašeg 4. studijskog albuma, kakvo značenje ona ima za vas?
– Meni je to najvažnija pesma na albumu. Izuzetno je lična i intimna na nekom dubljem nivou od ostalih i mislim da sugeriše kakav odnos prema muzici možete očekivati od Ljubičica u narednom periodu. Kao poslednja, najmračnija pesma na albumu, koja zatvara ceo koncept, došla nam je jako spontano i prirodno, kao antipod provoj pesmi na albumu, “Jedva čekamo rat ljudi protiv mašina”. Đorđe Kujundžić je odsvirao fantastičan solo na saksofonu, a Dušan Mamula je svirao bas klarinet. Oni su mnogo doprineli celom utisku, pa ih ovom prilikom pozdravljam.
Pored kvalitetne muzike, krasi vas i originalno ime benda. Kakva je veza vas sa ljubičicama?
– Hvala. Mislim da smo u tom imenu pokušali da sažmemo suštinu našeg rada. Postoji naravno doza humora, ali još važnije doza lepote, nežnosti, prolaznosti. Meni se odmah dopalo i prosto je ostalo. Nas dvojica smo uvek bili mamine ljubičice, a ako je Titu odgovaralo da ga zovu Ljubičica, ko smo mi da se bunimo.
View this post on Instagram
Koje su prednosti i postoje li mane kada radite sa članom porodice?
– Mane postoje i te kako, ali za sada ih prednosti održavaju u vrlo delikatnom balansu na kom se ljuljuškamo svakodnevno u nadi da nećemo izgubiti ravnotežu, bar još neko vreme. I to traje već mnogo godina. Mi smo zaista vrlo različiti temperamenti i ličnosti. Komunikacija je verovatno najzanimljiviji fenomen, jer uprkos tome što imamo relativno normalno razvijene komunikacijske veštine kada razgovaramo sa drugim ljudima, međusobno se često odnosimo na nivou uzrasta ranih tinejdžera. Često smo kompetitivni, a parodijski prikaz tog odnosa prikazao je Nikola Stojanović u spotu za pesmu „Da li roboti se plaše“. Zbog svega toga verujem da je drugim ljudima nekada teško da se uklope u naš ritam. Izazovi su brojni, međutim osećaj sigurnosti i odanosti koji uvek preovladava i koji se nadvija nad svakom kriznom situacijom je možda najbolji opis celokupnog stanja.
Pored vas, i pančevački bend Buč Kesidi postiže izuzetno zapažene rezultate u regionu, koja je tajna uspeha pančevačkih muzičara?
– Postoji veliko interesovanje za razotkrivanje tajne uspeha pančevačkih bendova i u poslednje vreme često dobijam ovo pitanje. Tajna, po samoj definiciji reči, je nešto što, sve i da postoji u ovom slučaju, svakako ne bismo otkrili. Zato ću samo ponoviti ono što svi ne vole da čuju rado, a to je da je za svaki uspeh pre svega potreban rad, posvećenost i kontinuitet. Sigurno je da pančevačka scena nije nastala preko noći, i da za to što je Pančevo primećeno na muzičkoj mapi regiona nisu zaslužni samo aktuelni bendovi. Pančevo je grad koji svakako voli muziku, i danas može da se pohvali odličnim festivalima, starom muzičkom školom, a nedavno sam čuo informaciju da u Pančevu trenutno radi preko četrdeset aktivnih bendova. Imamo i prostore za vežbanje i snimanje, imamo i izdavače i odlične producente. Svakako je dobro imati pogodnu radnu atmosferu i ambijent, a to je nešto što nam u Pančevu očigledno ide na ruku. Verujem da bi uz adekvatnu institucionalnu podršku i prepoznavanje ovih jedinstvenih okolnosti Pančevo moglo da dostigne status u regionu, poput Nešvila u Americi. Muzički grad.
Danilo Mijatović
Ponosno ističiete da ste iz Pančeva, koja vam je prva asocijacija na naš grad?
– Multikulturalnost ovog grada je nešto po čemu bih ga izdvojio od većine gradova u regionu. Mislim da je to plodno tle za kreativnost i uopšte srećan i ispunjen život. I Tamiš. Žao mi je što ga ne pazimo malo više, i što živimo u vremenu u kom profit na kraju predstavlja odlučujući faktor u većini odluka. Mada, da bih bio potpuno iskren, moja lična najjača asocijacija na Pančevo su ipak porodica i prijatelji. Ljudi su grad.
Veoma ste popularni u alternativnim krugovima. Imate li pretenzije da alternativni zvuk približite i slušaocima komercijalne muzike, poput Ane Đurić Konstarkte koja je bila u žiriju?
– Trenutno uopšte ne razmišljamo o tome. Ako treba da napravim neku procenu, rekao bih da je verovatnije da se to neće desiti nego da hoće. Ipak, muzika je dosta nepredvidljiv teren, a mi volimo da eksperimentišemo i izlazimo iz zone komfora, tako da je vrlo nezahvalno praviti procene kakvi sve projekti mogu da nam se dogode. Trudićemo se da pravimo iskrenu muziku, da delimo sa ljudima sve ono što smo otkrili i što nas uzbuđuje, i insistiraćemo da je uvek sviramo pošteno i bez zadrške. Sve ostalo je manje važno.
Aleksa Borković
Jedna od nagrada koju ste dobili ovim prizanjem je i nastup na Exit festivalu naredne godine. S obzirom na to da ste već iskustili tu novosadsku pozornicu, u čemu će se predstojeći nastup razlikovati od prethodnih?
– Jedini naš uslov za ovaj nastup je da možemo da postavimo nivo produkcije značajno više nego što je to bilo na našem poslednjem nastupu, da napravimo očigladan iskorak. Projekat je sada daleko ambiciozniji i ukoliko ekipa sa festivala bude prepoznala ovo kao dobru ideju, nama će biti zadovoljstvo da se vratimo na tvrđavu i donesemo scenu najraskošnije Ljubičice do sada.
Takođe, dobili ste i novčanu nagradu od 3.000 evra, da li ste isplanirali na šta ćete je potrošiti?
– Još uvek nismo. Ja imam ideju da uložimo novac u razvoj robota bubnjara koji bi svirao sa nama na koncertima. To je nešto na čemu radimo već neko vreme. Takođe, mi smo veliki fanovi stare studijske opreme, pa me ne bi iznenadilo da deo novca utrošimo i u tom domenu, jer lista želja je velika. Znam da će deo novca sigurno otići i u produkciju novih izdanja naše izdavačke kuće „Krokodil“, a veliko mi je zadovoljstvo da najavim da će uskoro izaći i vinilno izdanje albuma „Dok čekamo pad“, u saradnji sa izdavačkom kućom Menart. A možda samo snimimo još jedan spot. U svakom slučaju, potrošiti novčani deo nagrade neće biti nikakav problem.
View this post on Instagram
Pored vas dvojice, ko još učestvuje u stvaranju vaše celokupne umetnosti i stvaranju brenda Ljubičice?
– Želeo bih da se zahvalim svima koji su radili na ovom albumu i svima koji su nas podržavali tokom ovog izazovnog perioda. Na prvom mestu ističem našeg prijatelja Milana Bjelicu, izuzetnog pančevačkog producenta, sa kojim radimo od početka, i koga doživljavamo kao člana benda. Bez njegovog uticaja svakako ništa ne bi izgledalo kako danas izgleda. Još jedan sugrađanin, Petar Pupić je takođe bio važan za ovaj album i ponosni smo što smo radili i sa njim. Imali smo i pomoć sjajnih muzičara, a moram da spomenem i genijalne ljude koji su radili na vizuelnom delu projekta. Tu su Rastko Ilić i Nenad Ilić, Gorana Aća koja je slikala naslovnu stranu, Marina Uzelac i Aleksa Borković, Nikola Stojanović i Mladen Teofilović i mnogi mnogi drugi. Hvala vam!
(Pančevac/Mirko Popović)
