DOKTOR MIROSLAV TEPŠIĆ O PROGRAMU BRIGA O STARIMA Sve je manja uloga porodice, a još je nedovoljna i nemoćna uloga države
Pružanje hitne medicinske pomoći akutno obolelim i životno ugroženim pacijentima nisu isključive aktivnosti jedne urgentne službe kao što je naša.
Sve više nam se obraćaju stariji sugrađani koji nisu u mogućnosti da obezbede svoje životne i zdravstvene potrebe zbog ograničene pokretljivosti ili nekog hroničnog zdravstvenog stanja. S jedne strane, ovi pozivi dosta govore o manjkavostima organizacije sistema zdravstvene zaštite, a s druge strane, upozoravaju nas na rastući problem starenja stanovništva i svih posledica koje iz toga proističu.
Domovi zdravlja ispunjavaju svoju ulogu kada je u pitanju zdravstvena zaštita mlađe i radno aktivne populacije, a značajan doprinos daju i u preventivnim aktivnostima.
Nažalost, bitan nedostatak takvog sistema zdravstvene zaštite je manjak mobilnosti i neadekvatna zdravstvena nega pacijenata vezanih za krevet.
Hitna pomoć nije prava adresa za rešavanje ovih problema iako se njoj mnogi obraćaju – valjda motivisani imidžom službe „na točkovima”. Naše osoblje ima utisak da toj kategoriji sugrađana zapravo nedostaje adekvatna nega i da, kao posledica zanemarenosti, nastaju svi oni zdravstveni problemi povezani s manjkom kretanja, ishrane i higijene. Kao društvo se nalazimo u očiglednom rascepu kojem je doprinela sve manja uloga porodice, a još uvek nedovoljna i nemoćna uloga države u pogledu brige o starijima. Na lokalu imamo pozitivne primere angažovanja gerontodomaćica i nekoliko lekara opšte medicine koji brinu o teško pokretnim sugrađanima. Ali jasno je da bez jače finansijske potpore i šireg organizacionog okvira ovo predstavlja kap u moru stvarnih potreba.
Vredno je spomenuti primere nekih zemalja koje imaju razvijene sisteme zdravstvene i socijalne zaštite i koje se rukovode potrebama starijeg stanovništva. Možda naša ekonomska moć nije velika, ali ovi modeli organizacije mogu biti dobar osnov za rešenja primerena i našim mogućnostima. Velika većina građana starijeg doba i u razvijenim zemljama sve više želi da boravi u sopstvenom domu, što zahteva veću brojnost medicinskih sestara i negovatelja na terenu. Neke zemlje finansijski stimulišu i članove porodice da neguju roditelje iz ekonomskih razloga. Zanimljivi su primeri stambenih kompleksa prilagođenih starijoj populaciji s prostorijama za druženje i personalom koji im je na usluzi. U pojedinim državama se grade vrtići i stanovi za mlade bračne parove u blizini stambenih jedinica prilagođenih starijem životnom dobu, a sve s ciljem veće socijalizacije ove kategorije građana. Porodice i ustanove za smeštaj starijih lica imaju i dalje važne uloge, ali više pažnje ubuduće treba posvetiti i nekim drugim oblicima socijalne i zdravstvene zaštite.
(Pančevac)
