UVEK IM LEPO KADA SU ZAJEDNO Penzioneri NIS-a proslavili 30 godina postojanja udruženja
Pojam udruženje zapravo (može da) znači da svako ko želi da vreme troši pozitivno za druženje treba da se učlani u neko udruženje! I to u neko dobro organizovano i spremno da svojim članovima obezbedi nekakav boljitak.
Baš kao u slučaju Udruženja penzionera NIS-a, koji se već trideset godina redovno okupljaju, imaju svoje dobre navike i aktivnosti i jednostavno brinu o svakom članu.
Zapravo, u tim godinama je i najbitnije da niko ne bude zapostavljen ili, naročito, usamljen. O tome se svih ovih godina stara agilno rukovodstvo pomenutog udruženja, koje se i nedavno potrudilo da trideset leta postojanja bude adekvatno obeleženo.
A slavljeničko druženje penzionera NIS-a proteklo je kako bi drukčije nego uz mnogo lepog druženja, muziku, iće i piće. Bilo je tu i bezbroj osmeha i nepatvorenog smeha zbog prisećanja na divne trenutke, kojih je nekada bilo napretek. Međutim, ko želi da se potrudi, imaće ih uvek. Bitno je samo da neko to želi i malo se pokrene i život je očas posla mnogo lepši.
Već tri decenije rada
Udruženjem od 2008. godine rukovodi Đorđe Dragan, koji napominje da ove godine Rafinerija nafte Pančevo (RNP) slavi pedeset pet godina od starta postrojenja, što je za njih još jedan veoma važan jubilej.
– Naše udruženje penzionera osnovano je 17. oktobra 1993, pa ove godine obeležavamo trideset godina. U prvo vreme smo bili registrovani kao podružnica sindikata RNP-a, ali nakon prodaje NIS-a Rusima novi vlasnici su tražili da se osamostalimo, pa smo 2011. godine to i uradili, ali smo i ostali u nekim okvirima NIS-a, poput još šest udruženja. Tokom pomenutog perioda bili smo veoma aktivni, naročito kada je reč o humanitarnim i sportskim događajima. Recimo, prvi smo u Pančevu organizovali potpisivanje donorskih kartica za presađivanje organa. Za taj naš donatorski rad smo dobili i priznanja od studenata, koji su nam dali zahvalnicu za saradnju i odziv, jer je preko osamdeset penzionera u prvom krugu potpisalo, a posle još šezdeset – navodi Dragan.
On ističe i učešće na olimpijadama trećeg doba i postignute vredne rezultate.
– Naša ekipa je osvojila, pored ostalog, prvo mesto u štafeti u brzom hodanju u izuzetnoj konkurenciji, a i sekcija pikada je postizala zavidne uspehe. Sve je to išlo veoma dobro do pojave korone, kada smo, kao i svi, morali malo da se pasiviziramo, ali smo ipak, i to pod maskama, obeležili 14. decembar i 2021. i 2022, što je dan naše firme. Doduše, na naš skroman način, ali nismo dozvolili da se ta tradicija prekine. Moram da istaknem i saradnju s Klubom za stara i odrasla lica, kao i sa organizacijom sportista invalida. Voleo bih da naglasimo i to da uspešnom radu veoma doprinose pripadnice lepšeg pola, jer u upravnom odboru imamo više žena, što se pokazalo kao ispravno – kaže predsednik udruženja.
Zajedno s kolegama on nastoji da održi udruženje na što višem nivou, iako je broj ljudi manji nego nekada.
– Trenutno postoji oko 600 rafinerijskih penzionera, a mi brojimo oko sto članova, iako ih je nekada bilo više, dok je bilo i više raznih pogodnosti od NIS-a, poput odlaska u banje ili solidarne pomoći. Nakon što smo odvojeni od kompanije, toga je manje, ali ipak imamo neke matične veze s bivšom firmom i pokušavamo da pomognemo penzionerima na razne načine. Imamo i prostorije u Mesnoj zajednici Centar, u Ulici Maksima Gorkog 25, za koje nam kompanija plaća zakup. Tamo svi mogu da dođu da se druže, da popiju neko piće, igraju šah, domine, karte, svakog radnog dana od 10 do 12 sati. Zato ih podsećam da navrate kad god osete potrebu, a one koji sada odlaze u penziju, pozivam da se jave, kako bismo ih evidentirali i da bi mogli da koriste te pogodnosti – napominje Dragan.
Uvek lepo kad su zajedno
Potpredsednica Radmila Lukić je istakla da udruženje ima veoma važnu ulogu kada je reč o ljudima koji više ne rade.
– Penzioneri koji imaju bašte, dvorišta ili neke druge zanimacije lakše nađu sebe, ali oni koji žive u zgradama veoma često se povuku u sebe i onda krenu loše stvari, poput demencije i ostalog. E, svima njima udruženje daje mogućnost da se druže u toku nedelje u našim prostorijama, makar i da popričaju s nekim i malo se razonode. I stoga ih i ja pozivam da nam se pridruže. Imamo i razne akcije; najlepši su izleti, a bilo je prelepo na pomenutim olimpijadama, gde je bilo upoznavanja i druženja. Svako naše putovanje, da li je to do Vršca, Novog Sada ili nekog trećeg mesta, donosi nam blagodet, ali i najmanja pažnja penzioneru je od velike koristi. Inače, nismo fokusirani samo na naše bivše kolege iz grada, već i na sve druge, pa nam redovno dolaze, recimo, žene iz Novog Sela. Naravno, sve to ipak nije kao kada smo radili; bilo je neko drugo vreme, nismo bili toliko opterećeni jurnjavom za egzistencijom, pa se nalazilo više vremena za druženje. A za tih osam sati uvek si mogao da pola sata pauze provedeš u druženju s nekim iz drugog pogona ili OUR-a, kako se to nekada zvalo – priseća se Radmila.
Vladimir Dejanović je bio, kako sam kaže, prvi i poslednji socijalni radnik u NIS-u.
– Bilo je mnogo toga namenjenog za dobrobit čoveka. Recimo svakog 6. avgusta u poslednjih trideset godina organizovao sam u Rafineriji druženje s penzionerima, što im je bila neka vrsta zahvalnosti za ono što su radili. Dobili smo i Oktobarsku nagradu 1977/78. zbog velikog broja davalaca krvi. Inače, kada sam počeo da radim u Rafineriji 1974. godine, nisam mogao da verujem kolika je plata, i to je bila svake nedelje isplata. U međuvremenu sam osnovao i Fond solidarnosti, koji i dan-danas živi po onim pravilima, zbog čega sam veoma srećan. A ovo udruženje nam koristi da osećamo kako smo i dalje živi. Ima i tih olimpijada po raznim banjama; bilo je i rezultata, ali najvažnije od svega je druženje – ističe Vladimir.
Ipak, druženje iznad svega
Kada se penzionisala, Mirjana Kosanović se već sledećeg dana učlanila u ovo udruženje.
– Ubrzo sam postala predsednik komisije za davaoce krvi, jer su po tadašnjim zakonima penzioneri do šezdeset godina mogli da daju krv. U međuvremenu sam počela i da vodim finansije, što sam radila i u knjigovodstvu Rafinerije. Nema pomoći od Rusa, osim što plaćaju prostorije, ali imamo članarine, odlazimo na naše olimpijade, a tu su i ovakva druženja. Što se mene tiče, rado učestvujemo u svemu i bila sam prvak u brzom hodanju u jakoj konkurenciji, kao i deo ekipe koja je zauzela prvo mesto u pikadu, dok smo u košarci osvojili drugo mesto. Sve u svemu, ima mnogo lepog u udruženju, a pridružujem se tome da smo uvek otvoreni za druženje, ali mi je žao što ovi mlađi penzioneri slabije dolaze – navodi Mira.
I ona dobro pamti fantastična druženja, pre svega s radnicima iz okolnih hemijskih industrija.
– Pored ostalog, vodila sam našu mušku ekipu u rukometu, pa se i dan-danas intenzivno družimo s rukometašima iz Novog Sada. Odlazilo se i u Ohrid, Tuzlu, Sarajevo, Sombor, Suboticu, a evo mi ćemo 10. decembra da pravimo turnir sa šest ekipa, kada nam dolaze i pomenuti Novosađani. Bilo je svega lepog, pa i raznih anegdota. Primera radi, kada sam se zaposlila u Rafineriji, moj suprug je već radio tamo i uveliko išao na razna takmičenja kao rukometni sudija. E, kada sam se zaposlila, i ja sam, kao rukometašica, vodila ekipu, zajedno sa suprugom, u Jermenovce. Kada smo krenuli, njegove kolege su rekle: „Izgubili smo druga”. Međutim, kako sam ja vodila žene, bili smo smešteni u dve različite zgrade pet dana, pa se nismo ni videli. U povratku su mi se kolege izvinjavale, jer se ispostavilo da ipak nisu „izgubili” druga – seća se ova krepka i duhom mlada penzionerka.
I tako su do kasno uveče nastavili da se druže, kako i njima dolikuje, uz starogradske klasike kao što su „U tem Somboru”, „Moja mala nema mane”, „Ima jedna krčma u planini”, „Ko te ima, taj te nema”…
A kada je reč o ovom poslednjem – oni sigurno imaju jedni druge…
(Pančevac)
