BILJANA KRSTIN, OMILJENA NASTAVNICA GEOGRAFIJE Ima nade za mlade! Evo koje su njene poruke đacima

Profesori i nastavnici nekada su smatrani najvišim slojem društva i uživali su najveće poštovanje svojih sugrađana i sunarodnika, a sa druge strane bili su i svesni svog uticaja i uloge, ne samo u prenošenju znanja, već i u vaspitavanju svojih učenika. Metode u pedagogiji vremenom su se menjale, a kakvo je danas stanje u prosveti u razgovoru za Pančevac ispričala nam je nastavnica geografije Biljana Krstin.

Biljana Krstin je pre 30 godina diplomira na Prirodno-matematičkom fakultetu na odseku geografskih nauka u Beogradu, a po završetku školovanja se zaposlila u OŠ Vasa Živković u Pančevu gde i danas radi kao nastavnica geografije. Pored obaveza u osnovnoj školi već 4 godine radi i sa talentovanom decom u RTC Mihajlo Pupin u Pančevu, koja redovno osvaju medalje na najvećim takmičenjima.

Pančevac: Kako ste rešili da želite da se bavite geografijom i kada vas je privukla ova nauka?

Biljana Krstin: Ja sam još u sednom razredu osnovne škole odlučila da ću da studiram geografiju. Imala sam jako strogog profesora kod koga je moralo dosta da se uči i onda sam kroz to učenje shvatila da me geografija privlači i da je to nešto u čemu se ja pronalazim. Kada nas je naša razredna tada pitala o profesionalnoj orijentaciji, ja sam već tada znala da želim da budem profesor geografije.

• Geografija je primenjena nauka i u direktnoj je vezi sa mnogim drugim naukama. Uspevate li da svojim učenicima prenesete svest o važnosti predmeta i kojim metodama se služite da ih zainteresujete za gradivo?

– Mi, geografi, se trudimo da na času budemo duhoviti, a sa druge strane služimo se raznim instrumentima, pre svega maketama i modelima koje pripremamo. Za to je potreban iscrpni i dugotrajan rad da bismo im približili nauku. Jovan Cvijić je rekao ,,Geografija se uči nogama”, mi volimo decu malo da izvedemo iz učionice kada radimo orijentaciju u prostoru, prosto da im pokažemo te strane sveta. Dobro bi bilo kad bismo mogli da putujemo van ovog našeg kraja, ali trudimo se da na času virtuelno obiđemo ceo svet. U petom razredu se izučava matematička geografija, svemir. Ja umem da im dam domaći zadatak da rade zajedno sa roditeljima, da to bude porodično okupljanje i da zajedno naprave Sunčev sistem, pa onda i da
roditelji nešto nauče. U njihovo vreme je Pluton bio sastavni deo Sunčevog sistema, a od 2006. godine više nije i onda deca treba da im objasne šta se desilo i zašto više nije. Imam i magnetni globus koji lebdi u vazduhu i njima to bude jako interesantno, pa još ako imamo neku balerinu u razredu kod rotacije Zemlje, onda ona napravi piruetu, pa njima to zaista bude zanimljivo. Jako je važno da oslušnemo šta đaci misle, to njihovo kritičko mišljenje je jako važno.

• Kako se pripremate za predavanja, imate li neki program kog se držite ili pustite da vas učenici vode?

– Predavanja pripremam spontano, nemam te klasične pripreme da kod kuće sednem i pravim šta mi je na primer u uvodnom delu časa, prosto sve spontano. Sve zavisi od odeljenja do odeljenja, svako dete je priča za sebe. Sâmo predavanje nas odnese. Ja predajem istu lekciju u tri-četiri odeljenja i tačno osetim kome sam rekla nešto više ili manje. Nekad me deca kroz interakciju i razgovor prosto navedu da proširim
znanje iz nekog drugog ugla.

• Da li je važno da se svakom đaku posebno pristupi i obraćate li pažnju na pojedince?

– Apsolutno! Nažlost ima puno dece koja imaju poteškoća u u radu, sa njima mora posebo da se radi, tu se pišu i posebni programi. Ali, Bogu hvala, ima i dece koja su zaista toliko motivisana za rad da je sa njima posebna draž raditi. Ja imam sreću da radim i u Centru za talente Mihajlo Pupin i tu su baš ta nadarena, odnosno, motivisana deca. Sa tom decom se mora posebno pripremati jer oni imaju neverovatno velika saznanja o toj oblasti ili predmetu na kome se nalaze i vreme leti radeći s njima.

• U Centru za talente takođe predajte geografiju osnovcima, u čemu se ti časovi razlikuju od onih u osnovnoj školi?

– U Centru za talente imamo nekoliko grupa, a jedne od njih su i geografija za osnovnu i srednju školu. Mi se tu pripremamo za pisanje istraživačkih radova i za Nacionalnu geografsku olimpijadu. Pisanje istraživačkih radova je obiman posao za koji postoji protokol o tome kako se piše rad. Razlikuje se od referata u osnovnoj školi ili seminarskih radova u srednjoj. Postoji pravilnik koga moramo da se pridržavamo i bitno je da tema bude interesanta. Mi obično biramo teme koje su iz našeg okruženja. Istražujemo demografske karakteristike, jer smo mi multinacionalna sredina, takođe smo radili radove iz ekologije, pre svega odgovaran odnos prema zdravlju. Važno je da razvijemo odnos prema životnoj sredini na časovima geografije, jer je ona prostorna nauka. Nacionalna geografska olimpijada je potpuno jedan novi paket, nema veze sa nastavnim gradivom koje mi učimo u osnovnoj školi, ta deca moraju da budu spremna na svakakva iznenađenja. Tu se vidi zapravo ta interakcija geografije sa svim ostalim naukama. Ona je vrlo kompleksna nauka i pre svega prikuplja saznanja iz matematike, fizike, biologije i
hemije i primenjuje na određenom prostoru. Tako da su nam se tu često pojavljivala pitanja iz ostalih predmeta. Mora da se uči sa razumevanjem, a za to je potrebno da učenik sam otkrije šta je bila suština tog časa ili te nastavne jedinice. I to kad zna da primeni, onda smo mi završili posao.

• Kako neko može da postane član tog Centra, postoje li neke prijave i koje sve predmete imate?

– Postoje svi predmeti kojih ima u školi, ali i više od toga. Imamo na primer kreativno pisanje, posebnosrpski jezik, a posebno književnost. Najpre, postoji selekcija koja se vrši na takmičenjima koje organizuju društva, kod nas konkrento srpsko geografsko društvo. Učenici koji su osvojili prvo, drugo ili treće mesto
na opštinskom takmičenju imaju direktan prolaz, ali ako nastavnik prepozna kod nekog interesovanje za određeni predmet, može da ih pošalje kod nas. Naš Centar za talente ide jednom jako dobrom linijom, a to je da samo oni koji su motivisani dolaze kod nas. Bude po 35-40 učenika na početku, međutim, pravi se
selekcija kako vreme prolazi i 15-ak dobrih i najjačih ostane do kraja i oni dolaze do nagrada.

• Kakve ste sve uspehe postigli na državnim i međunarodnim takmičenjima dosad?

– Prošle školske godine smo na Evropskoj međunarodnoj olimpijadi osvojili srebrnu medalju i ekipno su deca osvojila drugo mesto. A na državnoj olimpijadi smo od 7 učenika imali 3 zlatne i 3 bronzane medalje. Učestvovanje na takmičenjima dosta košta, ali je za sâmu decu sve besplatno, jer troškove snose opština i sponzori.

• Koliko ima takvih centara u Srbiji?

– Ne znam tačno, al’ mislim da ih nema više od šest. Moram da kažem da je naš centar najbolji. Najbolje je organizovan, ima najviše uspeha i nagrada i prošle i ove godine. U naš Centar ne dolaze profesori da bi nešto zaradili, to su odlični ljudi, entuzijasti, dolaze zbog entuzijazma i sve je besplatno. Za osnovce imamo i besplatan boravak na Divčibarama sedam dana. Tu se radi, ali imaju vremena i za razonodu.

• Već 30 godina radite u prosveti, primćujete li danas razlike kod učenika u odnosu na nekada?

– Ranije su deca bila dosta odgovornija, savremena deca koja odlično znaju da komuniciraju preko telefona nemaju to interesovanje kao što su nekad deca imala. Ali postoji taj 1%, dovoljno je da u svakom odeljenju pronađete jednog učenika, i za njega je vredno boriti se. Jako je važno da mi osetimo i primetimo njihova interesovanja i tu da ih usmeravamo i guramo. Današnja deca imaju jako malu
koncetraciju, ne mogu da sede mirno, nisu uvežbani da slušaju. Naravno, ne svi, ima dece koja su fantastična. Treba slušati profesora Rajovića koji je fantastično objasnio zašto se deca tako ponašaju. Ne legnu na vreme da spavaju, jer do 12 treba da se legne da bi se dete naspavalo i da bi sutradan mozak bio spreman za funkciju. Ne kažem da treba da bude kô u naše vreme ,,do dvet u krevet”,  to je više neizvodljivo, jer sad postoji dosta aktivnosti, evo gledam po deci iz mog odeljenja, u pola deset uveče im počinje trening, van pameti.

• Mnogi kritikuju mlađe generacije i zbog vremena u kome odrastaju mišljenje je da su im poremećene vrednosti i da će to uskoro uticati na sve nas u smislu obrazovanja, stručnosti. Kakvo je vaše mišljenje i šta vam je pokazalo iskustvo?

– Mislim da za njih itekako ima nade. Roditelji su tu prva karika, oni moraju da ih nadgledaju. Nastavnici su odmah iza roditelja, koji su zaduženi da ih u školi obuče za budućnost, da im kažu šta je dobro, a šta nije. I naravno, da imamo međusobnu veru jedni u druge. Ako mi verujemo u decu i oni to prepoznaju, onda će doći do rezultata. Neće dete nikad da izneveri nastavnika ukoliko mu damo do znanja da u njega verujemo.

• Kakav odnos imate sa roditeljima dece kojima ste razredni starešina?

– Divan odnos, moji roditelji su fantastični. To je najvažnije, na prvom roditeljskom uvek pomenem ,,sveto trojstvo”  – roditelji, nastavnik i dete. Ako svi dobro funkcionišemo, onda nema nikakvih problema. Sve njihove nestašluke prijavljujem roditeljima, ništa ne smem da sakrivam, niti želim, prosto oni moraju da znaju kako im se dete ponaša u školi. Ali isto tako znam da opravdam neke njihove postupke, ipak su oni deca. Samo onda kada roditelj ne želi da prihvati istinu koja dolazi iz škole, tada bude problema, ali brzo vide da mi nismo zlonamerni.

Trećeg maja ove godine dogodila se velika tragedija u našoj zemlji kada je dečak u Beogradu izvršio masakr u svojoj školi. Kako je to uticalo na vaše đake i da li ste o tome razgovarali sa njima?

– Da, apsolutno. Strašno je bilo, al’ u razgovoru sa decom nisam osetila da su oni to doživeli na pravi način. Možda grešim, ali gledajući moje odeljenje nisam primetila neki šok, mi nastavnici smo bili ti koji su bili šokirani i očajni i taj šok nas i dalje drži. Dešavalo se da prave i glupe šale na konto toga, ali mali su oni da shvate koliko je to tragično i većina je nažalost to shvatila kao šalu. Krenuli su sa pravljenjem spiskova što je van pameti za nas odrasle. Ja mislim da je tih dana policija samo bila sa decom iz osnovnovnih škola i sa roditeljima, da nisu imali vremena da se bave nekim drugim stvarima. To je nešto što se nigde u svetu nije desilo i naravno da smo sad oprezniji. Ja nemam prava po zakonu da im preturam po rancu, ne smem zbog dečjih prava, ali to je obaveza roditelja.

• Da li je danas vršnjačko nasilje prisutno u većoj meru u odnosu na ranije?

– Ne mogu reći da ga je više, ali se zakon promenio pa je sada nulta tolerancija na nasilje, što je nemoguće izvesti. Mislim, to je odlična stvar, ali onda mora i kod kuće da bude nulta tolerancija. Jer ako dete kod kuće vidi neki oblik nasilja, on će se tako ponašati u školi. Ukoliko dođe do nasilja, mora da se prijavi pedagoškoj službi i postoje tri nivoa nasilja i tačno su opisana i navedeno je koje institucije treba uključiti. Najčešće se svodi na prvi nivo, a to su spletke, ogovaranja, vređanja. Postoji pravilnik o postupanju kao odgovor na nasilje. To je iscrpan posao. Te mere daju slabe rezultate, jer deca mehanički razmišljaju. Ja svojim đacima uvek kažem ,,pre nego što upreš prst u nekog, stavi ga na čelo”. Al’ nasilja je uvek bilo i svako od nas je u nekoj meri doživeo neko vršnjačko nasilje.

• Svedoci smo slučaja i nasilja učenika prema nastavnicima, da li ste vi pretrpeli neki vid nasilja?

– Jesam, davno je to bilo, na početku moje karijere. Bila sam u drugom stanju kada mi je učenik lupio šamar. Tada nije bilo to tako izraženo, međutim, nisam dalje išla u istragu da ne bih kod deteta razvijala još veći osvetnički duh. Ne mogu da se setim šta je bio razlog tome, ali verovatno neka ocena. Koliko znam, to dete nažalost nije dobro završilo kasnije u životu. Isto mi se jednom desilo da je dete zbog loše ocene razvalilo vrata pesnicom. Što se toga tiče, ove mlađe generacije su umerenije. Ranije generacije su bile impulsivnije i pokazivale su više tu negativnu stranu.

• Šta je to što najviše volite kod svog posla i koje su vam najzanimljvije uspomene sa đacima?

– Moj posao nema cenu, meni je posao bensedin, raditi sa zdravom decom, bez obzira što imamo i decu sa posebnim potrebama, to su zdrava deca, je takav naboj pozitivne energije. Koliko puta na primer nam nije ni do čega, pa onda deca to prepoznaju i trude se danase oraspolože i nasmeju. To je nešto što lekom ne
bih mogla da dobijem. Najzanimljivije situacije su kada smo sami na nekim višednevnim ekskurzijama, onda nam je fantastično. Svašta im padne na pamet. Ja sam znala da se ukočim, pa dođe devojčica da me masira da se otkočim i tako, bude uvek interesantno sa njima, oni su zaista blago.

(Pančevac/Mirko Popović)