IVANOVAČKI ZIMOVNIK Pred svaku zimu sve sivlji

Svi koji su ga videli makar jedanput, sigurno će se složiti da je ivanovački Zimovnik ne samo jedan od najlepših dunavskih rukavaca već svakako spada među najraskošnije oaze prirode možda i u celoj Evropi.

Međutim, to bogomdano mesto dato životinjama na življenje, a ljudima na uživanje, ovi drugi već godinama sve ozbiljnije ugrožavaju. Umesto da se samo i isključivo napaja tim božanskim blagodetima i da ih u znak zahvalnosti poštuje s dubokim naklonom, čovek već duže vreme čini mnogo toga protivno zakonima prirode.

Pored bacanja smeća neodgovornih posetilaca i prekomernog izlova ribe, u poslednje vreme je sve više raznoraznih splavova, a na najlepšem mestu, gde mu mesto nije ni u najružnijim snovima, niklo je i pravo-pravcato brodogradilište. Jedna od najlepših i najbujnijih prašuma, koja svojim izgledom oduševljava i najprobirljivije oko, svakako je ivanovački Zimovnik. Oni koji ipak nisu čuli za ovo jedinstveno mesto, na kojem se ukrštaju i prepliću živopisni vodotokovi, do njega mogu stići glavnim putem preko južne zone, Starčeva i Omoljice, odakle se nakon prolaska kroz centar skrene desno i vozi dok se ne stigne do rečice Nadele.

A kada se dođe do tog mesta, treba skrenuti levo pre ili posle mosta koji vodi do Ivanova, kako bi se nastavilo bedemom još nekoliko stotina metara do mesta gde se pomenuti banatski vodotok uliva u Zimovnik.

Onda je najbolje prepustiti se čarima i prošetati uz obalu kroz prohodno rastinje, što je ovih zimskih dana teže izvodljivo zbog kubika u koje se izlila voda. Još lepši užitak je plovidba čamcem posred korita (ko to sebi može da priušti), kada su veoma očekivano društvo kormorani, čaplje i druge vodene ptice.

Muke sa splavovima i brodogradilištem

Inače, sam naziv ovog Dunavca datira iz perioda do Drugog svetskog rata, kada je ovde praktično postojao zimovnik, to jest neka vrsta luke za brodove s velelepne reke koja teče od Švarcvalda do Crnog mora.
Kako su hladni periodi, baš kao u ovo vreme, nekad bili kudikamo suroviji, pa je čak dolazilo do dogotrajnijeg zamrzavanja i većih vodenih površina, rečni matrozi su bili prinuđeni da sklanjaju svoja plovila, sve dok zima ne oslabi i ne dozvoli povratak na vodu. No odavno više nema brodova u Zimovniku, ali na njihova mesta su, malo-pomalo, počeli da pristaju neuporedivo manji objekti.
Ti nebrojeni privatni splavovi tako sada zauzimaju svaki pedalj leve obale, kojoj je moguće prići kopnenim putem, za razliku od suprotne, ostrvske, kuda se može jedino čamcem.
U prevodu, te građevine koje plutaju površinom ovog rukavca praktično uzurpiraju tu prelepu divljinu, jer ne postoji nikakva zakonska regulativa na osnovu koje se oni postavljaju. Zapravo, možda i postoji, ali niko to ne kontroliše.

Privatna arhiva

Privatna arhiva

Privatna arhiva

Privatna arhiva

Privatna arhiva

Privatna arhiva

Privatna arhiva

Privatna arhiva

A tih kućica na vodi, koje su nikle na površini vode kao lokvanji ili, bolje reći, kao žabokrečina, ima raznih oblika i kvaliteta gradnje – od uglađenih po najnovijoj modi do onih u fazi raspadanja.
Povrh svega, na samom ušću Nadele u Zimovnik neko je sagradio pravo-pravcato brodogradilište. I to baš na mestu gde je majka priroda bila najizdašnija i skrojila predivan kutak kojem je teško odoleti. Pitanje je i šta od dozvola poseduje vlasnik te sada već ogromne fabrike, jer tamo trenutno nikog nije bilo zbog hladnog vremena.

Sve je teže naći i mesto za pecanje

Međutim, prema rečima jednog od tamošnjih starosedelaca, koji je želeo da ostane anoniman, kako god da je omogućeno prisustvo narečene fabrike splavova na tom mestu, svejedno ne priliči da bude baš usred ove praiskonske džungle.

On ipak dodaje da u Zimovniku ima štuke, soma i smuđa, koji se tu i mreste, što potvrđuje i Beograđanin Saja, višegodišnji uživalac u ovoj divnoj prirodi.
– Već dvadeset godina ovde imam vikendicu i trudim se da dođem kad god imam slobodnog vremena, jer ovo je prava divota. Najviše vremena provodim na vodi, to jest u pecanju, i to pre svega u nadmudrivanju štuke na varalicu. Inače, kada sam došao, bilo je tek nekoliko splavova, a sada gotovo da nema slobodnog metra obale. I mnogo je bučnije, što riba svakako ne voli, jer da voli galamu, zvala bi se konj – kaže Saja.

O nasipu i šumi ima ko da brine

Jedan od onih koji, u skladu sa svojim mogućnostima i nadležnostima, brine o toj oblasti svakako je Tihomir Gajić iz Pančeva, radnik preduzeća „Tamiš–Dunav”, koji već šest-sedam godina radi na mestu poznatom kao „čuvarnica”.
– Moje obaveze su održavanje nasipa i okolnih šuma, u šta spada i čuvanje od lopovluka, kojeg, na svu sreću, sada slabije ima. Trudim se i da po potrebi pokupim smeće, ali ni njega nema u tolikoj meri, bar u delu koji opslužujem. Što se tiče same vode, nemam nikakve nadležnosti, ali vidim da mnogi imaju splavove, što najviše smeta pecarošima, kojih je verovatno i zbog toga u poslednje vreme sve manje. Priča se da će to biti i zakonski uređeno i da će splavovi biti prebačeni na drugu stranu, ali se ništa ne događa u tom pogledu. Inače, to su uglavnom sve mirni ljudi, a jedina buka dopire iz brodogradilišta, na koje smo se, hteli – ne hteli, nekako navikli – kaže Tihomir.
Gajić raspolaže donjim delom objekta, površine oko 120 kvadrata, a sprat samo održava.
– Reč je o zgradi koja datira iz 19. veka, iz vremena Marije Terezije, što znači da je rađena kada i nasipi. Objekat je urađen izuzetno kvalitetno, a samo zidovi su debeli pola metra i nije im potrebna izolacija. Ipak, uvek ima nekih ulaganja, pa je pre dve-tri godine obnovljen krov, dok bi naredne trebalo urediti fasadu i promeniti prozore, koji nisu menjani još od nastanka. Ovde boravim svakodnevno, pa i tokom noći; imam i nešto malo zemlje, kao i svinja, kokošaka i poneku ovcu. Porodica živi u gradu, ali su se privikli i dopada im se, pa me redovno obilaze – kaže ovaj Pančevac na „privremenom” radu na Zimovniku.
A to što je i njegovu porodicu osvojila lepota ove jedinstvene oaze, još jedan je poziv svima da dođu i udahnu čaroliju, ali uz obavezno poštovanje pisanih i nepisanih zakona.