KAMENKA: Svako ko dođe na Štrudlijadu pobednik je

Naša gošća Kamenka Smiljković, mnogo poznatija kao Katica, rođena je 1957. godine u Toplom Dolu kod Pirota, da bi je život, preko Bosne i Nemačke, doveo do Dolova, gde već dugo živi u skladnoj porodici. Radila je u Nemačkoj kao kuvarica, odlično igrala folklor, zatim je čak i vozila kombi, a već deset godina je i hranitelj.
U Udruženju žena „Dolovke” je već oko trideset godina; pre pet godina je postala potpredsednica, a već dve godine je predsednica. Može se smatrati da je, uz njenu prethodnicu Draganu Marić, jedan od kreatora nadaleko prepoznatljivog brenda dolovačke štrudle, kao i čuvene manifestacije koja to prati – „Štrudlijade”.

PANČEVAC: Kako je tekao život pre dolaska na ove prostore?
KATICA SMILjKOVIĆ: Rođena sam u Toplom Dolu pored Pirota, gde sam živela do osamnaeste godine, kada sam se udala u Bosni za čoveka koji je služio vojsku baš u mom selu i iz tog braka imam ćerku Natašu. Kada smo se rastali, bila sam prinuđena da odem u Nemačku „trbuhom za kruhom”, jer ovde nije bilo posla, a trogodišnje dete sam morala da ostavim roditeljima. U Nemačkoj sam radila u hotelu u kuhinji, a godinu i po dana sam bila i šef, jer se moj rad veoma sviđao poslodavcima, jednom nemačkom bračnom paru. Budući da su njihova deca bila već više nego situirana, oni su čak 1981. godine došli da razgovaraju s mojim roditeljima kako bih promenila državljanstvo i da mi sve prepišu. Međutim, moj tata nije hteo da čuje za to i tako sam propustila životnu priliku da rešim sve materijalne probleme. Bila sam mlada, nezrela i tako vaspitana, pa nisam mogla da protivurečim roditeljima.
• Kako ste došli u Dolovo?
– Sa sadašnjim mužem sam se upoznala preko njegove sestre, koja mi je ujna. Dušan je u to vreme bio fudbalski golman; bio je lep i stasit, a upoznali smo se preko pisama i slika. Ipak, javila sam mu se tek nakon šest meseci, tako što sam ga zvala u „Azotaru”, gde je bio zaposlen. I baš se on javio na telefon, pa je to od samog početak bilo nekako sudbinski. Nakon toga čuli smo se svakog dana. Dugo je to trajalo dok je on tražio da dođem, pa smo se prvi put videli na beogradskoj železničkoj stanici. Zapravo, kasnila sam dva sata, ali me je on strpljivo sačekao. Međutim, u prvi mah me nije prepoznao, pa me je pitao da li čekam nekog, a ja sam mu čak i malo odbrusila. Kasnije mi je još jednom prišao i pitao da li sam ja Katica. I tako je sve počelo… Ubrzo mi je je rekao da hoće da me ženi i u tom pogledu je bio veoma uporan. Odmah je predložio da dovedem i ćerku, što me je baš kupilo i više nisam razmišljala ni trena. On je imao dobra primanja u „Azotari”, pa me je uverio da treba da živimo kod njega, umesto da idemo u Nemačku. Pre toga sam bila u Dolovu i veoma mi se dopalo, pa sam ocu rekla da ako bih se negde udala, to je baš ovde. Upravo tako je i sudbina odlučila. Tamo smo gradili kuću i dobili sina. Nažalost, izgubila sam ga posle šesnaest dana 25. maja 1984. Nisam ni videla leš, tako je sve to bilo pod velom tajne, kao i u mnogo sličnih slučajeva u to vreme. Ipak, kasnije nam se rodila Aleksandra, koja ima sedmogodišnjeg Andreja, a od starije Nataše imam takođe unuka Milana od 27 godina. Imamo unuka i od njegovog sina, takođe iz ranijeg braka. Međutim, nikada nismo odvajali decu i kada se sve sabere, imala sam veoma lep život. Muž je uvek bio skroman, radan i dobar domaćin, a imali smo i apsolutno međusobno poverenje.
• Čime ste se dalje bavili?
– Posle Nemačke sam nastavila da kuvam, ali samo kod kuće. U međuvremenu sam počela da igram folklor u sekciji Doma kulture i bila sam dobra u tome i osvojila brojne nagrade. Zbog toga su me i žene, koje su u to vreme bile organizovane kao AFŽ, zvale na druženja, jer se tada nisu toliko bavile kuvanjem ili mešenjem kolača. Pored toga, budući da imam D-kategoriju, od 2002. godine vozila sam linijski kombi šesnaest godina, sve do pre pet godina. Deset godina sam i hranitelj dece. Imala sam najpre dvoje, koji su sada u inostranstvu i veoma dobro su se snašli. Trenutno imam još dvoje, koji su kod nas već osam godina.

Što se toga tiče, nema nekih materijalnih koristi, jer država pomaže uglavnom njih, budući da mi imamo minimalne plate. Da bismo se time bavili, imali smo razne provere, kao i grupne radionice obuke. Za hranitelja je potrebno ispunjavati brojne uslove – od potvrde SUP-a da niste osuđivani, preko toga da ste psihički zdrava osoba, do adekvatnog prostora za život. Isto važi i za muža, pa sve to ispunjavamo i već deceniju smo hranitelji.

• Udruženje žena „Dolovke” je posebna priča.
– U udruženje sam se učlanila pre oko trideset godina, a od pre pet godina sam potpredsednica i desna ruka Dragane Marić, koja je najzaslužnija da ovo na neki način funkcioniše kao prava firma. Ipak, ništa mi nije bilo teško jer sve to veoma volim. Otkada se, nažalost, Dragana razbolela pre dve godine, ja sam predsednik i trudim se da to iznesem na najbolji mogući način. Mnogo je tu papirologije, veoma je naporno, ali je ujedno i lepo. Drago mi je što imamo i mnogo zainteresovanih žena, jer trenutno brojimo dvadeset sedam članica. Najviše se bavimo pravljenjem štrudli, ali imamo i radionicu veza, pa izrađujemo i veoma poznate „domaćice”. Za jednu takvu zidnu sliku, ako je puni vez, potrebno je od deset do petnaest dana.

• Štrudla je postala jedan od simbola mesta.
– Štrudle prodajemo na svakoj manifestaciji i sve što zaradimo ide u kasu udruženja, bez kojeg ne bismo mogle ni pojedinačno da budemo upadljive. Zato nas mnogo ljudi već prepoznaje i svaka od naših članica dobija brojne narudžbine i privatno. Tako su recimo zvali čak iz Austrije pre oko mesec dana, kada su nam tražili dvanaest štrudli, pa kada ja ne mogu, prebacim na druge članice. Prezadovoljne smo što je tako, a sve koristimo jedan te isti recept. Brašno smo nosili na ispitivanje i uvek od istog čoveka iz Padine uzmamo mak, koji nikada nije bio ni gorak ni prljav. Štrudla nam je isplativa, jer sirovinu nabavljamo na veliko i po duploj nižoj ceni, pa tada imamo zaradu dinar na dinar. Najviše idu one tradicionalne s makom, zatim od višanja, oraha, rogača, a odnedavno i slane, i to najviše sa ajvarom. Na Sajmu hrane i pića je bila tolika potražnja da bi očas planulo sve što napravimo.
• Kako izgleda recept za dolovačku štrudlu?
– Za dve štrudle testo se pravi tako što se najpre jedan kvasac potopi u dva decilitra mlake vode. Potom se stave dve kašičice šećera i malo brašna dok kvasac ne nadođe. Onda se doda još dva decilitra vode, dva deci ulja, pet kašičica šećera i jedna kašičica soli, kao i 900 grama brašna. Kada se to dobro umesi, podeli se na dva jednaka dela i ostavi da odstoji minimum 15–20 minuta. To je proces kada testo počinje da nadolazi, to jest da se opušta. Nakon toga ga razvijamo u kvadrat. Uporedo pripremamo za te dve štrudle oko 700 grama maka, koji najpre sameljemo. Prokuvamo vodu sa deset kašika šećera, koliko ja stavljam na tu količinu. Kad to provri, ispadne kao neki sirup i time se prelije mak. Neko ga kuva, a neko ga popari, ali mora da bude hladan kada se nanosi na testo. Podeli se na te štrudle, a kada se testo razvuče, mora da bude jednaka debljina maka i testa. Kada se umota, stoji do pola sata i premaže se jajetom ili samo uljem, ako je recimo post. Peče se na 200 stepeni 40 minuta. Kada se izvade, štrudle se opet premažu uljem da bi bila meka korica. Sve u svemu, kiselo testo ne voli ljute domaćice, već ljubav i onda ne može da bude loše.

• „Štrudlijada”…
– Ove godine po tradiciji prve subote u septembru pravimo jubilarnu 25. „Štrudlijadu”. Mogu samo da kažem da spremamo neka iznenađenja. A moram da napomenem da iz godine u godinu narudžbine krenu mesec dana ranije. Zato svaka domaćica ostavi kod kuće dovoljne količine štrudle za one koji su ih ranije rezervisali, jer od 9 sati do podneva svako od dvadeset četiri udruženja proda sve što iznese. I to je je prava mera našeg uspeha. A što se tiče takmičenja, svaka štrudla izložena na „Štrudlijadi” za mene je pobednička.

(Pančevac/Jordan Filipović)

MILOJKOV BICIKLOM SPAJA BRISEL I MOSKVU