Naš odvažni i plemeniti sugrađanin Dušan Milojkov putuje svojim biciklom od Brisela do Moskve, čime želi da skrene pažnju na talentovanu decu iz Regionalnog centra „Mihajlo Pupin“.

Bez obzira na razne izazove, poput kiše, vetra, jakog sunca, on usput doživljava i nezaboravne trenutke srećući brojne dobronamerne ljude, koje mu na razne načine pomažu do ostvarenja cilja.

Tokom svog putešestvija već je prešao ineteresantne i lepe predele u Belgiji, Holandiji, Nemačkoj, Švedskoj, Norveškoj, iz koje je stigao u Švedsku, kako bi posetio njen glavni grad Stokholm, odakle je trajketom nastavio ya Finsku, o čemu priča ekskluzivno za „Pančevac“.

– Kao što mornar, izbačen na pusto ostrvo, piše poruku koju će da zapečati u bocu i preda je talasima neznajući kuda će i kada poruka stići, tako sam i ja napisao: Život je ogromna inspiracija znajući da će se boca vratiti koliko već danas, kao i da će je neko sigurno naći i javiti mi se da mu kažem kako ću da ostvarim svoj san da obiđem biciklom Evropu – navodi Dule.

I tako je gledajući u bocu iz glavnog grada Švedske krenuo ka Finskoj.

– Kada sam ukrcao u brod sa jedanaestog sprata gledao sam obalu slušajući neprekidno zapljuskivanje morskih talasa. Tako je bilo lepo da bih te zvuke mogao godinu dana da slušam. Na plovilu je bilo nekoliko stotina ljudi. Ubrzo sam se nađao na sred Baltika i ništa sem neba i vode po kojoj kao zalutао plovi ogromni brod. Na palubi stojim sam i utoliko više osećam samoću zbog toga što me opkoljavaju stotine putnika; nigde čovek nije tako usamljen kao u gomili nepoznatog sveta. U ovim trenucima to mi ipak prija. Stojim, okrećem se oko sebe i posmatram horizonte, jer nigde kao s palube broda ne šire vidici na sve strane, niti je nebo tako otvoreno. Ni u jednom prevoznom sredstvu ljudi nisu tako ozareni kao brodski putnici. Nigde kao na brodu nije lakše sećati se trenutaka za koje želimo da se vrate. Zato je za mene putovanje brodom danas isto što i polazak u nov život i u novu sreću – navodi on.

Dok su plovili vreme je bilo lepo, jer je duvao sampo blagi vetar s levog boka.

– Brod se nije mučio da se usiljeno probija napred. Na mahove je podrhtavao kao igračka, a da bi se primetilo kretanje broda, treba se nagnuti preko ograde na palubi: tu se od brodskih bokova odbijaju beli talasi, mešaju se blistajući na suncu. Posle nekog vremena otišao sam na krmu, iza koje se vukla široka traka vodene pene iznad koje su leteli galebovi. Nakon dva sata počelo je da se smrkava, ali nebo nije bilo tamno sve do svitanja. Poznate severne noći imale su svoju draž za mene, ali sam se ipak spustio u svoju kabinu da spavam do jutra. Sutradan je trebalo da vozim bicikl ka Helsinkiju – priča Dušan.

Do obala Finske brod je plovio jedanaest sati.

– Kada je pristao uz dok i kada sam sa njega sišao znao sam da ću u Finskoj sigurno nailaziti na irvase koji hladnokrvno prelaze puteve. Oni se čak i ne ustručavaju da stanu nasred puta. Saznao sam da, iako imaju prvenstvo prolaza na svim putevima ipak veliki broj njih strada. Već od prvog metra znao sam da ću biti oduševljen, opijen beskrajnom finskom okolinom. Finska je nekada bila nerazvijena zemlja, ali se to sada nije videlo. Moje je mišljenje, da je pristupanjem u Evropsku uniju Finska drugačija zemlja; postala je zemlja blagostanja i prosperiteta, a ne zemlja varvara sa Severa Skandinavije kakvi su nekada bili njeni Vikinzi. Finci uz Norvešku, Dansku i Švedsku nisu više vikinška sila koja pljačka, oni su danas, pored Danske, Švedske i Norveške jedna od najsrećnijih nacija na svetu. Imajući to na umu nisam ni ja mogao biti drugačiji, nego srećan što sam prošao biciklom kroz Norvešku i Švedsku da bih stigao u Finsku, u zemlju srećnih ljudi. Finci su je uredili prvenstveno za sebe, jer ovde je sve na svom mestu – napominje on.

I na jedno takvo ukusno mesto Dule je morao da svrati kako bi ručao.

– Jesti, piti i oblačiti se jeste životna potreba, ali ne i smisao života, no ipak, bio sam gladan i žedan. Za tu priliku odabrao sam divan restoran u kojem je i hrana bila ukusna. U nastavku vožnje jelo mi se nešto slatko, pa sam svratio u jednu prodavnicu da kupim čokoladu. Pauza je kratko trajala, taman toliko da je pojedem, a papir sam, ne zato što se pravim fin u Finskoj, poneo sa sobom. I danas sam mnogo vozio, da bih se što pre približio Rusiji i zato sam morao prvo da dođem u Helsinki – navodi Milojkov.

Kada je stigao u glavni grad Finske, priznajem, nije mu bilo nimalo lako da se probije kroz ceo grad kako bi stigao do glavnog trga na kojem je glavna autobuska stanica.

– Nju sam tražio kako bih se iz Helsinkija vratio u Srbiju, jer sam imao saznanja da su granice sa Rusijom zatvorene. To me je skroz omelo da budem posebno raspoložen za vizitu glavnog grada Finske u popodnevnim satima, već sam malo pisao, a malo dremao tokom cele noći na stanici čekajući sutrašnji dan da čekiram kartu za Srbiju. Bio sam razočaran što mi je onemogućeno kretanje još jednom zemljom na ovom putovanju, a tako sam lepo isplanirao da se još malo vozim južnim delom Finske ka gradu Porvu, mesto pedeset kilometara udaljenom od Helsinkija. Umor me je oko dva sata iza ponoći savladao i jedva sam čekao da nastupi novo jutro i da se popodne na terminalu 2 pojavi autobus koji ide ka Beogradu – kaže Dule.

Kako stvari stoje, viša sila, bolje reći konfrontacija dva dela sveta, omela ga je ka ostvarenju svog cilja, ali…

(Nastaviće se…)

(Pančevac/J. Filipović)

Milojkov spaja Brisel i Moskvu: Predah u Stokholmu sa Nobelom

Dušan Milojkov spaja Brisel i Moskvu: Pančevački „Kon Tiki“ među vikinzima u Oslu