Nada je ozbiljnije počela da se bavi pevanjem od srednje škole, kada je postala vokal zabavnog orekstra KUD-a „Abrašević“, da bi se potom nizali nastupi po celoj zemlji i okruženju.

Učestvovala je i u TV emisijama i osvajala nagrade na raznim takmičenjima, a na jednom je čak pobedila ispred legendarnog Zdravka Čolića.

Kada je formirala porodicu pravila je pauzu od preko 20 godina, nakon čega je neko vreme bila vokal u sastavu „Nostalgija“.

Nešto kasnije otpočela je solo-karijeru nastupa u Pančevu i okruženju, što traje i do danas, na opšte zadovoljstvo svih nostalgičara i ljubitelja romantičnih evergrin nota.

PANČEVAC: Kako je proticalo detinjstvo u Pančevu?

Nada Popaz Petrović: Rođena sam u Beogradu 1953. godine, ali nakon dve godine moja porodica se preselila u Pančevu. Odrastala sam s roditeljima i braćom. Pored starijeg brata poznatog rokera Saše, muzikom se bavio i mlađi Slobodan, koji je osnovao grupu „Baskersi“, a kasnije je uspšeno svirao džez, čak i na kruzeru norveške kompanije. Inače, u Pančevo smo se doseili iz Ulice Džordža Vašingtona u Beogradu, a najpre smo živeli kod pravoslavne „crkve sa dva tornja“. Tog dela života se i ne sećam previše, ali pamtim da smo se, kada sam napunila šest godina, preselili
smo se u Ulicu Lava Tolstoja, broj 10, što mi je bio najlepši period u životu. U tom dvorištu bilo je osam stanara i veoma mnogo dece, a među njima i meni veoma draga braća Naumovići. Pre svega Petar, poznati karatista, kao i Aca, dok se jedini Nemanja od njih trojice nije bavio tim borilačkim sportom. Tu su bile i drugarice Aranka, Mira, Zorka, Draga i Radmila, kao i dve moje sestre Nevenka i Ljiljana i već starija braća. Igrali smo se svega i svačega, od žmurki do zabave sa igračaka, koje su nam roditelji napravili. Inače, moj otac je radio u Radio-televiziji Beograd, u orkestru Vlastimira Pavlovića Carevca, punih 35 godina, gde je i ostvario penziju. Svirao je violinu, pa se može reći da sam od njega nasledila talenat. Još kao veoma mala devojčica stalno sam u dvorištu pevala. Popnem se na bure, pevam šlagere i za nagradu dobijem sladoled.

Prvi ozbiljniji koraci u svetu muzike napravljeni su 1969.
godine.

– I kada sam pošla u srednju školu, stalno sam pevušila, pa me je
čula drugarica i predložila da se upišem u KUD „Abrašević“. Interesantno je da je to kulturno-umetničko društvo jedino imalo i zabavni orkestar, pored narodne muzike i folklora. Bila sam malo stidljiva, volela sam da pevam ali uglavnom u kući, ne i da se preterano pokazujem drugima. Međutim, ta drugarica me je upisala u „Abrašević“, koji je bio ispred Studentskog doma, pa sam tamo otišla i sačekala da se završi proba, kako bih se predstavila. Otpevala sam meni omiljene evergrin hitove od Meri Hopkins „Those were the days“, u prevodu „To su bili i dani“, i „Kvando Kalida“ od Milve. Zapravo, uvek sam volela te zahtevene pesme za odrasle, ne one dečje što je bilo normalno u tom uzrastu. I kada sam se tada privi put pevala, slušali su me i čuveni Stojan Boškov, koji je tada bio sekretar društva, kao i saksofonista Branko Barta, koji je bio šef Zabavnog ansambla „Abraševića“ i uporedo svirao u Vojnom orkestru u Beogradu. Boškov je tada rekao da „nema greške“ sa mnom, jer potičem iz poznate muzičke porodice. Uglavnom, oni su se oduševili i već sledećeg
poveli su me na koncert u Vršcu. Imala sam neku skromnu suknjicu i bluzicu, kao i dugu kosu, ali dobro sam otpevala. I tada se zakotrljalo…

Počeli su da se nižu nastupi…

– Kad sam završila prvi razred srednje škole, osam godina stariji
brat Saša poveo me je u Bugarsku, gde je imao status rok-zvezde. S njim i
njegovom ekipom provela sam nezaboravnih mesec dana letnjeg raspusta.
Obilazili smo brojna mesta, od Sofije i Plovdiva, do primorskih centara
Varne i Burgasa. Tada sam često pevala pesmu „Bum, benga, benga“ od Lulu, s
kojom je pobedila na „Evroviziji“. Potom sam sam 1970. godine nastupala u
tada ultra-popularnoj emisiji „Maksimetar“, koju je vodio čuveni glumac
Dragan Nikolić. Bio je princip da otpevaš nešto i na osnovu aplauza
publike dobiješ poene, maksimalo do 100. Izvela sam pesmu „Black and
White“, koja mi nije baš ležala, ali prošla sam sa solidnih 90 poena.
Nastavila sam da nastupam sa „Abraševićem“ i obišla celu Jugoslaviju, a
išli smo čak i u Rumuniju. Nastupala sam ravnopravno i sa Đorđevićima,
Beti i Bobom, pa sa Cunetom Gojkovićem, Biserom Veletanić, Mirom
Vasiljević iz Đerdana… Branko me je baš forsirao, a moram da
napomenem da je Zabavni orkestar „Abraševića“ svirao i veoma posećene
večernje igranke u Studentskom domu, koje su trajale od 19.30 do 22.30. I dok
je Raža Ražnjatović pevao italijanske kancone, ja sam izvodila najveće
evergrin hitove. Do pesama smo dolazili tako što sam, na primer, snimala
„Evroviziju“ sa televizije na magnetofonsku traku. Primaknem mikrofon,
onda svi ćute u sobi da bi bio čistiji zvuk. Branko posle uradi aranžman za
naš bend i mi već na sledećeoj igranci sviramo najnovije svetske hitove.

Uspon muzičke karijere…

– Pevala sam na Kolarcu kao mladi debitant i veoma lepo prošla,
kao i u Domu omladine, gde sam upoznala Đorđa Marjanovića, pa u Hali
„Pinki“, zajedno sa poznatim izvođačima poput „JU grupe“. Često sam pevala
u hotelima „Jugoslavija“ i „Metropol“, zatim u Belom dvoru, pa Nove godine
u beogradskom Domu vojske, gde je dolazila elita. Putovala sam i sa
gardijskim orksetrom po celoj zemlji. I tako, na još mnogo, mnogo mesta smo
nastupali, pa mi je bitno da napomenem ko je sve činio Zabavni orkestar u
„Abraševiću“. Pored Branka Barte, koji je svirao trubu, Marko Radeka Maša svirao je gitaru, Sandi – klavijature; Dragan Đurđević – bubnjeve, a Ljuba Bečejski – bas. Nakon nekoliko godina bas je preuzeo Zlatko Malek, bubnjar
je postao Mića Ilić, Jožef Nađ je svirao saksofon, a Tamaš Boršoš
klavijature. Sve u svemu, bili smo veoma dobar bend, koji je potrajao do
1978. godine, a rasformirao se zato što nije ponestalo sredstava.

A nakon pauze zbog podizanja porodice, povratak na scenu…

– Udala sam se godinu dana kasnije za Dragoslava Petrovića i tada
prestala da se aktivno bavim muzikom, jer sam morala da se posvetim
porodici. Dobili smo dva sina – Bojana, koji sada ima 44 godine, dok
Aleksandar puni 40. U međuvremenu sam radila u „Utvi“ kao službenik od
1976. godine, pa do 1997, dok se firma nije raspala, kada sam prešla u
„Agroživ“ i tamo ostala do 2008, maltene do penzije. Pravila sam muzičku
pauzu od ravno 22 godine, sve dok nisam slučajno srela Slobodana Durmana.
I on je tada počeo da mi priča kako pravi jedan bend koji će svirati
evergrin muziku za našu srednju generaciju. Neko vreme je okolisao, dok me
nije priupitao da pevam s njima. Pristala sam bez imalo razmišljanja, jer
sam zapravo tako nešo jedva dočekala.

A onda je startovala „Nostalgija“…

– Krenuli da radimo u klubu Doma vojske, gde smo svirali petkom i
bilo je veoma lepo. U bendu VIS „Nostalgija“, pored mene, kao lid-vokala i
Durbana, koji je svirao bas-gitaru; pevao je i Vladimir Lemajić, dok je Žare
Milakov svirao klavijaturu, a Đura Kaluđer lupao bubnjeve. Šta da vam
kažem, bilo je mnogo publike i svi su bili oduševljeni. I mi smo lepo
svirali, ali nije se napredovalo. Kadgod trebalo da probamo, neko nije
mogao, a meni je to smetalo, jer sam želela da širimo repertoar. Tako se
bend i ubrzo raspao. Samo da napomenem da sam 2004. godine odlučila da
snimim CD kako bih ostavila nešto iza sebe. To je napravilo bum u mojoj
pevačkoj karijeri, a potom je usledio i drugi CD 2008. godine.

Solo-karijera koja traje…

– Međutim, meni se i dalje nastupalo, a na nagovor Saše, mog brata,
počela da radim na matrice. I tako ja stojim na bini, sama, bez ikoga iza
mene. Prvo sam izvodila pesme snimljene sa magnetofonske trake. E,
kasnije sam ja počela da radim sa CD plejerom, takođe solo i pevala sve
ono što sam želela – evergrin, rokenrol, domaće stvari… I krenuli su
nastupi u Pančevu, Beogradu, po klubovima, gdegod. I tako do danas, samo
što sad imam i klavijuture, koje svira moj sin Aleksandar. Nastupam i sa
bednom „Nada i prijatelji“ na raznim koncertima, seminarima, kućnim
proslavama… Pojavila sam se i u emisiji „Nikad nije kasno“, na šta sam
veoma ponosna, jer sam dobijala odlične komentare među izuzetnim
pevačima. Ipak, nekako najdraže mi je da okupim prijatelje kod svoje kuće za
važne datume, kao što su Nova godina, Dan zaljubljenih, Osmi mart…

Naša Nada pobedila čak i legendarnog Čolu!

Nada Popaz Petrović je čak na jednom takmičenju pobedila i Zdravka
Čolića.
– Predstavnici vojske dolazili u srednje škole da biraju najbolje
pevače, a ja sam otpevala „Nono“ od Tereze Kesovije i bila odabrana da
predstavljam armijsku oblast. Za tu priliku sam odabrala numeru sam na
engleskom „All kinds of everything“, hit Irkinje Dane, kojim je pobedila na
„Evroviziji“. Najpre sam pobedila na četvrtfinalu u Valjevu, pa u
polufinalu u Obrenovcu, a onda je došlo finale u Beogradu, u Studiju 6. Tu
je, pored ostalih ostalih, kao predstavnik Bosne i Hercegovine bio i
Zdravko Čović, koji je tada pevao sa „Ambasadorima“. Na kraju sam i tu
pobedila – priseća se Nada.

(Pančevac/J. Filipović)

KAČAREVO: Održan koncert Nade Popaz

NADA POPAZ I PRIJATELJI U KAČAREVU: Koncert će biti održan 28. septembra