Milojkov prošao Sankt Petersburg i grabi ka Moskvi!

Naš odvažni i plemeniti sugrađanin Dušan Milojkov putuje svojim biciklom od Brisela do Moskve, čime želi da skrene pažnju na talentovanu decu iz Regionalnog centra „Mihajlo Pupin“.

Bez obzira na razne izazove, poput kiše, vetra, jakog sunca, on usput doživljava i nezaboravne trenutke srećući brojne dobronamerne ljude, koje mu na razne načine pomažu do ostvarenja cilja.

Tokom svog putešestvija već je prešao ineteresantne i lepe predele u Belgiji, Holandiji, Nemačkoj, Švedskoj, Norveškoj, iz koje je ponovo stigao u Švedsku, odakle je trajektom nastavio za Finsku, gde se ispostavilo da ne može da pređe u Rusiju, jer su svi granični prelazi zatvoreni.

I taman kada je pomisilo da odustane i vrati se u Srbiju, odlučio je da nastavi put drugom rutom, preko Estonije, u koju je takođe prešao kruzerom, odakle je odmah seo na bicikl i ubrzo najzad ušao u Rusiju i kretao se ka dugo očekivanom cilju – Sankt Petersburgu.

– Jutro me je dočekalo sa mnogo kiše i bilo je hladno i mokro. Taman sam mislio da sam kišu ostavio daleko iza sebe, a ona me je ponovo stigla. Zbog nje nisam odmah pošao čim sam se probudio. Polako sam se pakovao slagajući misli o Sankt Peterburgu i muzeju Еrmitaž i bogatstvu eksponata u njemu, nadajući se da će kiša za to vreme prestati da pada. Sećam se, kada sam išao u osnovnu školu učili su decu da je Sankt Peterburg grad heroj. U to vreme on se zvao Lenjingrad. Učili su nas dа је nekad bio Petrograd, jer ga je osnovao car Petar Veliki,  danas mu je ime Sankt Peterburg. Svе tо gоvоri dа је u svојој dugој istoriji Sankt Peterburg imао burnu prоšlost. Još u Pančevu ispalnirao sam da posle doručka krenem ka Palati prinčeva i da se pred njom ne zadržavam dugo, već da krenem ka muzeju Ermitaž. U blizini muzeja isplanirao sam da vidim bronzani spomenik podignut osnivaču Sankt Peterrga – Petru Velikom i odmah preko puta оd spomenikа impozantnu kupolu kraljevskе sabornе crkvе, najveće crkvе u gradu i jednog od najvećih pravoslavnih hramova. Ispalnirao sam na obali Neve da vidim i ratni brod „Аuroru“, koji nа оbali stoji kao svedok Okbarske revolucije. Ulaz u taj brod je slobodan i nikako nisam hteo da propustim priku da odem i pogledam taj muzejski eksponat kојеg čuva veliki broj vojnika i oficira. Моždа је zbоg tоgа pun kоntastа, stаr i nоv, bоgаt i siromašan – navodi Dule.

Kiša nije prestajala da pada i on je odlučio da krene, jer je trebalo da vozi oko 135. kilometara.

– Mokar sam bio već za dvadesetak minuta. Kamioni i automobili su me mnogo prskali sa strane, kiša je to činila od gore. Zbog nje nisam prestao dva sata da vrtim pedale, osim što sam u jednom malom mestu stao da kupim paštetu, hleb, kečap i litar orignalnog ruskog kvasa, da mi se nađe u pazama. U tom mestu kiše je prestala da pada, ali meni nije bilo bolje, jer sam sreo jednog napuštenog psa i setio se svog ljubimca iz Pančevu. Ponekad se odvajam od njega, a bilо bi dobro da to ne činim, jer se odvanjem od psa njegov vlasnik odvaja od ljubavi. Pas me je tužno gledao, kao da moli da mu kupim nešto za jelo, i kupio sam mu. Na taj način sam pоkazao према псу луталици љубав, a kada je sve pojeo pomazio sam ga pa sam nastavio putovanje.
Bilo je već vreme ručku, pa sam seo u jedan restoran u kojem je bilo nekoliko pijanih Rusa.  Rusi su narod koji mnogo pije alkohol i po zvaničnoj statistici za godinu dana u toj zemlji od trovanja alkoholom umre 40.000 ljudi. To me je uzbudilo, kao i činjenica da u predgrađu tako velikog grada kakav je Sankt Peterburg treba da nađem neki hostel.  Iz drugog pokušaja našao sam jedan pod nazivom Pingvin. Sa ulice nije uopšte izledao toliko reprezentativan kolika je bila cena spavanja u njemu, ali nisam imao izbora. Tokom današnjeg dana vozio sam se zemljom čvrstog i darovitog naroda. To je dovoljan razlog da volim Ruse. Nakon toga brzo sam zaspao – priča Milojkov.