Gospodine Bećkoviću, povezali ste dnevnik majke, svoje pesme i neobjavljene fotografije. Sa zrelošću, čovek nekako teži da otkrije svoje korene. Vi ste predstavili ovde i mnoge lične priče. Da li je ovo na neki način autobiografija?

– Više je autobiografija moje majke, a moja biografija. Jer i njena autobiografija ne može a da ne bude moja biografija. Ona je pisala kao što je govorila. Mešala je ekavski i ijekavski. O interpunkciji nije vodila računa. Nekad je u sred reči stavljala veliko slovo. Rečenice su ličile na kardiogram, na EKG, a interpunkcija na puls.

Najviše sam zapazio da lako piše kada je pisala pisma. Ona se ispovedala hartiji i dok bi ispisala pisma, svaka reč je kapala iz očiju i kvasila tu hartiju. Tako da je morala da sačeka da se hartija osuši da bi je stavila u kovertu.

Tako, pre skoro pola veka, ja sam joj dao jednu svoju veliku svesku i predložio joj da ispiše svoj životopis koji je ona imala u malom prstu. Ona je bez ikakvog straha pred tom hartijom i pred tom sveskom to sve ispisala za kratko vreme. I dala mi, a ja sam to tek sada kad trčim počasni krug moga života, otvorio i za sve to napisao jedan pogovor.

Ja sam i pre njene ispovesti pisao pesme iz tog sveta i tih istih doživljaja, a sada su njeni tekstovi postali kao komentari tih mojih pesama. Našli su se konačno zajedno.

Majka je sa vama imala poseban odnos. Štanglu čokolade, retku u to vreme, nije Vam odmah dala. Ona je rekla da se za nju pomolite Bogu, da je poželite, a onda ste je sutradan našli ispod jastuka. Kakva su to mala čuda? Da li su ta mala čuda uticala na vaše stvaranje i vašu umetnost?

– To je sve slika kako izgleda svetska revolucija u jednom budžaku svemira. Tako da tu nije bilo ničega osim života koji se trošio nemilice. Majka je donela iz Vojvodine malu ikonu Bogorodice i uvek me je pred spavanje pitala da li sam se pomolio. I to je bila jedna kratka molitva, a jednom mi je rekla: „Zatraži od Boga malo čokolade“. I ja sam stvarno zamolio i ujutru, kada sam se probudio, pod jastukom našao sam jedno rebro čokolade.

To je valjda prvi put da sam jeo čokoladu, i to mi se toliko dopadalo da sam posle nekog vremena pitao da opet zamolim, da opet zatražim. Ona je rekla: „A, ne, pa Bog ima toliku publiku koja traži čokoladu da ne možeš ti svaki dan da mu dosađuješ“.

Majka Zorka bila je u braku samo šest godina. Duže od pola veka bila je udovica. Fizički nedostatak oca nadomestila je duhovno. Da li je to razlog što ste tek ove godine otišli u Sloveniju na mesto gde vam je otac poginuo?

– U našem vremenu je skoro nestao taj pojam udovica, a to je u Crnoj Gori, a ne samo u Crnoj Gori, Zorka je samo jedno ime od bezbroj Zorki iz iste sudbine. I one su bile jedine monahinje za koje smo mi znali, koje su bile u crnini, i ja sam se najviše po tim udovicama divio njihovim muževima i čudio se gde su oni našli te žene.

I moja mati je govorila kako smo se obrukale što smo skinuli crninu. Ja sam morala moju maramu da promenim, nisam imala drugu, a od sunca je izbledela.

Jedan ste od naših najznačajnijih pesnika. O čemu govore vaši novi stihovi?

– Iz svega tog stradanja, kako je rekao Ivo Andrić, ‘sve samo stradanje bez smisla i razloga’, jedinu korist je izvukla poezija. Iz svega toga, poezija je ipak ne samo našla svoj izvor, nego je ona nekako privilegovana za poražene. Pobednicima ostaje pobeda, a poraženima poezija.

Tako da iz svega toga, sada pozorišta apsurda i besmisla, odjednom se pojavljuju knjige, svedočanstva, pesme koje deluju kao da su izmišljene, a to je sve sama stvarnost i gola istina.

Tako da, majka moja nije pomišljala da ću ja to da štampam. I tako je sad nastala ta za mene jedna od mojih najvažnijih knjiga. A da ne govorim o tome kako je mati imala smisla da se fotografiše u raznim okolnostima, tako da sam ja bio jedini među ovom decom o kojoj sam govorio, koji sam imao fotografiju od kad sam se rodio, a onda posle gde god bi se nešto sastali neki ljudi koji se neće više videti, ona je tražila fotografa. Tako da smo mogli te tekstove ilustrovati i samim fotografijama.

(RTS)

75 GODINA POSTOJANJA Svečani program u Domu kulture Jožef Atila u Debeljači povodom jubileja