Deca su uvek deca.Tako kažu stari. Ali i u Pančevu se raslo do čoveka na različite načine – najpre u igrama oko barica, preko ljuljaški u svakom dvorištu, do sada pustih igrališta. Ipak – roditelji su i šezdesetih tukli nastavnike, „bezobrazna” deca urnisala odmarališta, „genijalci” preskakali razrede… Ali dok je sada skoro polovina učenika odlična, pre više od pola veka petina je išla na popravni.

„Koliko staje školovanje jednog osnovca” – tako glasi naslov teksta iz „Pančevca” od 27. septembra 1964. godine. Autor članka je zavapio: „Niko nikada nije uspeo da izračuna koliko staje školovanje jednog osnovca”, nabrajajući potom cene udžbenika, svezaka i blokova, pisaćeg pribora i pribora za opštetehničko i likovno, opreme za fizičko, izleta i ekskurzija. I tada su sve to roditelji kupovali, uz još tada obaveznu pionirsku i omladinsku štampu i „razne članarine”. Ali sledila je bukvica: „Smatra se da mnogi izdaci često prekoračuju granice, nužno ne uvek zahtevom škole i nastavnika – već više grandomanijom pojedinih roditelja, pa i dece. Imati istu ili čak bolju uljanu boju od druga iz klupe, služiti se najskupljim nalivperom u razredu, pretplatiti se na više listova i časopisa od drugih, imati specijalne patike i kostim za fiskulturu – kao da ponekad postaje pitanje prestiža i ’časti’ u osnovnoj školi!”

I sredinom šezdesetih godina prošlog veka nastavnici su birali između nekoliko udžbenika, iako ne toliko šarenih kao danas, pa su oni noviji uvek bili skuplji. Ali još nešto podseća na današnja vremena, sudeći prema storiji objavljenoj 25. jula 1965. pod naslovom „Roditelj istukao vaspitača”. Tekst, ipak, otkriva da je u pitanju „vaspitač” ženskog pola, a razlog je bio taj što neka deca nisu bila u autobusu koji se vratio s kolektivnog letovanja iz Zadra jer su se zagubila na stanici u Beogradu. Razlika u odnosu na sadašnja vremena je samo u tome što je roditelj dobio prijavu. Ali „telesno kažnjavanje” učenika nije bilo iskorenjeno iako je bilo zabranjeno odmah posle Drugog svetskog rata. Napis „Šamari – u službi vaspitanja” iz avgusta iste 1965. godine otkriva nam da je Milan B., učenik sedmog razreda Osnovne škole „Branko Radičević”, tokom letovanja dobio pesnicu u vrat od nastavnika fiskulture Voje B. A razlog je bio što se smejao i zabavljao s društvom uz gitaru iako je vaspitač zapretio da bude apsolutan mir „inače teško prekršiocima kada on ustane”. „Spartanac” Voja je popio prijavu, a novinar Aleksandar Malušević žestoko je osudio „pojavu”: „Za polemisanje je da poneki roditelj odobrava vaspitaču da ’ako zatreba, i ošamari’, ali to ne može da mobiliše vaspitača na ’spartansko vaspitanje’. Fizičko kažnjavanje nema veza sa socijalističkim vaspitanjem slobodnog čoveka. Razne packe, magareći ćoškovi, čvrge, klečanje na kukuruzu i sl. moraju da budu izbrisani iz prakse naših vaspitača…” Ipak, i tokom sedamdesetih godina, i u „Zmaj Jovinoj” školi, pojedini „vaspitači”, pa i oni ženskoga pola, disciplinu su uterivali štapom, vučenjem i trljanjem ušiju i udaranjem šamara.

Naterivanje u školu

Trebalo je dosta godina da i u Pančevu mnogi shvate da se u školu treba ići, a ne može se sporiti da je bitku za obrazovanje zdušno vodio i Narodni odbor sreza koji je bio sve i svja tokom pedesetih godina. Smatrali su tada, kako napisa „Pančevac” u martu 1955. godine, da je razlog „pre svega niska prosvećenost na selu koja se ogleda u primitivnom odnosu prema školi” (ili će pre biti da su učestvovali u paorskim poslovima – prim. aut.). Što se tiče uloženih napora za naterivanje u školu, navodi se, moralo ih je najviše biti u Novom Selu, Vojlovici, Crepaji, Debeljači i Omoljici, a najrevnosniji su bili Glogonjci i Kačarevci. „Primitivizam” se isterivao udaranjem po džepu, pa je u aprilu objavljeno i u novinanama da su „zbog neslanja dece u školu kažnjeni iz Banatskog Brestovca Joca T. i Milija Đ. sa po 1.000 dinara, Dušan N. i Šahim T. sa po 2.500, Petar S. sa 2.000 i Dušan E. sa 3.500 dinara”. O tome da je škola uvek nekome mila, ipak, svedoči tekst „Bivši ’ilegalac’, odličan i kao učenik”, ali tek deset godina kasnije, u januaru 1965. „Ilegalac” je, u stvari, bio Mirko Sekulović, koji je sa pet godina rešio da „ilegalno” sedi u prvom razredu sa svojim starijim bratom kod učiteljice Irene Zvekić u „Zmaj Jovinoj” školi. Kad je došao na njega red da krene u školu, hteo je u drugi razred. O tome je većala i najviša pančevačka prosvetna uprava, a preskakanje razreda mu je ipak dopušteno, ali tek pošto je pred komisijom položio ceo prvi razred. U drugom razredu, naravno, bio je odličan.

A tada to nije bilo lako. Direktor Gimnazije Živko Jordanović je ponosno za „Pančevac” na kraju školske 1959/60. izjavio da je zadovoljan što od 450 učenika 336 nema nijednu slabu, četiri odsto ponavlja, a 21 odsto polaže popravni ispit. Nije ni čudo, jer te iste godine u Tehničkoj su od 315 učenika razred ponavljala 43, a u Medicinskoj je od 34 učenika 11 moralo da ide na popravni. Bez obzira na to što je te školske godine i dvojka postala prolazna ocena.

„Detinjstvo na gomili”

A šta su radila deca dok nisu bila u školi? Sudeći prema fotografijama u „Pančevcu” tokom pedesetih, a i u prvoj polovini šezdesetih, uglavnom su se igrala po baricama ili sankala. Na stranice novina uspevala su da dođu i za Novu godinu, okupljena oko jelke s Deda Mrazom. Ipak, Vita Sudarski se usudio da u tekstu „Priča o Pančevu, njegovim parkovima, penzionerima i nestašnoj deci” iz juna 1957. godine pokudi „nadležne” zbog nebrige o najmlađima. Povod je nastao kada je video kako je mama istukla sinčića što je prljave ručice posle igre obrisao o bele pantalonice. Nekako je Vita u taj prizor uvezao tadašnja dva parka: Narodnu baštu i Železnički park. „U parkovima svakodnevno puno je mama i sitne dece. I penzionera ima puno po našim parkovima. Svi oni sede tu i mirni su. Samo su deca nestašna. A to je nenormalno za ovako mirnu sredinu. (…) I niko se od ovih društva i mnogobrojnih zborova birača nije setio da u jednom od naših lepih parkova ODVOJI DESETAK METARA PROSTORA I PODIGNE NEKOLIKO KLACKALICA, LJULJAŠKI, RAMOVA ZA PENJANJE DECE… Zar njihovo detinjstvo treba da prođe samo u monotonim ’ringeringerajama’? Penzioneri čekaju u našim parkovima penzije, koje će dobiti na gomili. A deca? Da li će i ona na kraju, kad porastu, dobiti detinjstvo na gomili?” Ali sudeći po onome što je tri godine kasnije napisao Dragoslav Stefanović, niko se nije potresao zbog novinarskih packi. „U Štrosmajerovoj ulici, odmah do kamenitog temelja Pošte, igrala se grupa mališana. Jesen je, lišće opalo (a niko ga ne čisti!) pa se deca zabavljaju i na taj način što uzmu u ruke hrpu suvog lišća i bacaju ga u lice jedan drugom… A čime bi se drugim igrali ti dečaci i devojčice? Nigde u blizini nikakvog dečijeg igrališta!”, napisa Stef tog oktobra 1960.

A i naši sagovornici koji su rasli u tim vremenima igrališta se ne sećaju. Tibor Lečei, rođen 1956, ne seća se ni terena za pikanje lopte ili bacanje u koš sve dok nije bila izgrađena Osnovna škola „Stevica Jovanović” početkom 1964. godine.

– Leti su se igrale žmurke, jure, janjine i slanine, klikeri… Krajcerica ti je bila kada bacaš pare do linije na zemlji. Neki su bacali i do zida, mi nismo jer smo imali kocke u Braće Jovanovića. Bilo je bitno da baciš što bliže liniji. Onaj koji je najbolji posle je sve pare bacao uvis i ako padne sve na jednu stranu, nosio je sve. Bacali smo i šibice, to jest gornji deo kutija sa slikama životinja, što bliže zidu ili liniji. Neki su ih pikali vrhom prsta, a neki bacali iz visine, bili su razni stilovi. A u sličice smo se i tapkali. Sećam se da su tada u žvakama bili astronauti, koje smo obožavali… – priča Tibor.

I on i Branislav Nikolić, rođen 1961, koji je živeo u Ulici Radomira Putnika (tada JNA), kao i Miroslav Rokvić Roksa, rođen 1959, koji detinjstvo pamti iz jedne od prvih zgrada na Kotežu 1 u Ulici Moše Pijade, fudbal su u najranijim godinama mogli da igraju samo na poljančetu s golom između dva drveta. I dok se Bane seća utrine u Ulici Svetog Save, Tibor hvali vojnike koji su deci uvek vraćali loptu kada bi preletela zid tenkovskih šupa, na mestu današnje Zelene pijace, iza kasarne koja je srušena kada se gradila autobuska stanica.

Najslađe kajsije preko zida

Mesto avantura za Miroslav Rokvića koji je živeo na Kotežu 1 bili su jagodnjaci koji su se prostirali na mestu današnjeg Koteža 2.

– Vlasnik nam je davao da ih jedemo, samo da ih ne nosimo kući. A u živoj ogradi, visokoj i preko dva metra uz ivicu sa Ulicom Moše Pijade, pravili smo tunele koje smo oblagali kartonima i tu se unutra igrali. Kad dođe sezona branja kukuruza, iskakali smo iz ogromne udoline gde je sada garaža na Kotežu 2 i kačili se na zaprežna kola paora iz Gornjeg grada. Krali smo klipove, koje smo kasnije pekli na vatri u toj istoj rupi. A dok sam živeo u Ulici Žarka Fogaraša, do osme godine, brali smo kajsije iz dvorišta doktora Fogaraša. Iako nam je to dopuštao, štos je bio u tome da preskačemo ogradu. Posle je valjda nekog od svojih naslednika izgrdio kad je video da je ovaj stavio staklo na ogradu. Pitao ga je: „A šta će ti? Je l’ praviš pekmez? Ne praviš. Pusti decu”. Igrali smo se i „dupe–glava”. Sediš na travi dok te gađaju loptom, koju treba da odbiješ nogama. Ako te pogode u glavu ili dupe, gubiš i onda ti bacaš loptu. Zato se tako i zvala. „Kobasičar” je bila igra kad poređaš crepove i gađaš ih. Ko više sruši, pobeđuje. Jurili smo i neke narandžaste bube koje smo zvali gundelji. Vadili smo smolu između ploča na štap i onda ih tako hvatali. Devojčice su ih čak više lovile nego mi – priča Miroslav uz osmeh.

A i tada je za klince nastajao praznik kada bi roditelji otišli od kuće. I zbog nestašluka, ali se Tibor seća i da su on i brat Lazar, kada mu majka i otac odu na zabavu u „Kie” (dom „Petefi Šandor” u Lava Tolstoja), voleli da se popnu na kapiju i gledaju zvezde.

Ljuljaške od daske i kanapa, kako se priseća Branislav, mnogi će praviti još godinama, jer je i na Tesli, gde se 1977. preselio već kao momčić, bilo samo jedno igralište na kraju naselja. Ali sudeći po reklami tadašnjeg „Trgocentra”, kasnije „Trgoprodukta”, iz juna 1965, za drvenu ljuljašku od daščica po ceni od 1.100 dinara u prodavnici „Univerzal”, i za njih je bilo klijentele. Ipak, klackalice i ljuljaške počele su krajem šezdesetih da niču bar po dvorištima u centru grada – na Solari, u „pasažu” iza zgrade prekoputa tadašnje Opštine, kod „vojnih zgrada” na Tamišu… Važno je bilo samo da te mama ne vidi s prozora i da te ne zove da dođeš kući, a već sa četiri-pet godina si išao sam da se igraš. Posebno dostignuće je tada bilo da postaneš „prvak dvorišta” u iskakanju s ljuljaške, pa makar i sa čvorugom na glavi, ili da napraviš najvišu kulu od peska. Danas igrališta ima napretek, ali na njima su samo mame, ili bake i deke, s malom decom. Imaju druga posla, pa „nadležni” ne beru brigu više zbog broja igrališta, a i dece je sve manje. Narodni odbor sreza, planirajući budućnost „modernog Pančeva”, predvideo je početkom 1962. da će 1990. biti oko 8.000 osnovaca, više od duplo nego tada. I nisu mnogo pogrešili. Samo nisu znali da će prema popisu iz 2022. godine, koju nisu mogli ni zamisliti, broj dece u Pančevu pasti na onaj koji smo imali 1961. A tada smo imali osam, a danas imamo dvadeset osnovnih škola. Ali o tome kako se ko i gde obrazovao, više u idućem nastavku.

(Pančevac /Nevena Simendić)

FELJTON: Sasvim obična istorija Pančeva (1)