Sasvim obična istorija Pančeva (5) - U godine nove, za „bolje, lepše i čovečnije dane” – bio je slogan kojim je i nekada narod hrabren da sa optimizmom gleda u budućnost – samo što su tada postojali neki drugi praznici.

Praznične slike iz nekadašnjih „Pančevacaˮ

Uvek su želje ljudske bile iste. Ali i poruke organa vlasti – da u godini novoj, od kojih će skoro svaka biti „istorijska prekretnica”, uteraju narod u „lepšu sutrašnjicu”. A slavili smo i obeležavali, na mitinzima i u kolonama, ali i uz prasiće, rujna vina i potoke piva, svašta – Dan republike, Prvi maj, Dan borca, Dan JNA, Dan ustanka, Dan grada, rođendan „voljenog Tita”, Dan bezbednosti…

„Ispraćamo još jednu godinu rada, napora, uspeha, pobeda i revolucionarnih promena u životu naših naroda. S ponosom se osvrćemo na pređeni put jer smo uistinu u 1953. godini dali sve od sebe u stvaranju lepše sutrašnjice.” Tako je u naslovnom tekstu pred 1954. govorio Dušan Bogdanov Senko, u narodu poznat kao neprikosnoveni „drug Senko”. Ali ispod teksta „Uoči novih pobeda” i fotografije „voljenog Tita” narod je kao novogodišnji poklon dobio, na sreću, i stihove Miroslava Antića, koji se setio i „zaboravljenih dečaka”, „izgubljenih pasa”, „pijanih ribara”, „bolesnika”, pa i „ludaka” kojima treba poslati čestitke.

Kolektivni duh u „kolektivimaˮ dizao se i zajedničkim proslavama novih godina – sa dočeka 1957. („Pančevacˮ)Foto: Pančevac

I uvek je u novogodišnjim brojevima novina narodu morala biti isporučena neka optimistična vizija „lepše sutrašnjice”, ali i upozorenja da se s „pravoga puta” ne skrene. Naslov „Karakteristika pisana za jednu godinu” dobila je 1962, kao da je i ona član partije. Čuveni Osmi kongres SKJ u decembru 1964, kada je zacrtana privredna i društvena reforma i kada je s političke scene nestao Aleksandar Ranković, učiniće i novinare još opreznijim. Pa ako je već „karakteristika” bila i doskočica, naslov „Teze 1964”, kojim se ispraćala još jedna reformska godina, ni u primisli nije mogao biti duhovit. Nova reforma stići će deset godina kasnije. A nećete verovati, tada je sa stranica „Pančevca” poruku o tome šta nam je činiti poslao glavom i bradom Vuk Drašković. Napisa čovek da se posle Ustava i „toliko važnih radnih dogovora” i „revolucionarnih dokumenata” tek očekuje da se u 1975. „stane na put demagogiji i lenstvovanju”, „snažnim uporištima tehnokratizma i ’oblomovskom’ stilu rada”.

„Utamanjivanje” prasića

Ipak, tamo negde na unutrašnjim stranicama lista izlazili su tekstovi i o provodima običnog radnog čoveka. Ali tako srcu drago mesto novogodišnjih ludovanja – kafana prvi i poslednji put dospela je i na naslovnu stranu u tekstu „Veselo dočekana 1965”. Službenica „Jugopetrola” Zlata Miletić je bila „dosta zadovoljna” provodom u podrumu „Pivare”, dok su malo „visočiji” pripadnici društvene zajednice slavili u prostorijama Skupštine sreza. „Dosta bučno”, našalio se tada Aleksandar Majogan, prosvetno-pedagoški inspektor, dali su na novogodišnjoj proslavi i opelo srezu koji će zameniti komune. „Student” Obrad Sretenović, u stvari veliki bokserski šampion našeg grada, bio je u krugu porodice, a poželeo je evropsku titulu. Neće je ipak osvojiti, ali će na olimpijadi zauzeti zavidno peto mesto. Kosta Filipović je sa svojim kolegom proveo novogodišnju noć u portirnici „Mlekare”, Lenka Ivanović, radnica „Trudbenika”, nikada se nije lepše provela nego u „Slavini” s kolegama, sve uz čarape dobijene na tomboli, inženjerki Ljudmili Andrejević je bilo bolje u novoj menzi „Tesle” nego u „Metropolu”. „Student” Miroslav Žužić, a u stvari glumac, tugovao je za doček pošto je kupio verenički prsten – ali verenica nije došla. U hotelu „Sloboda” bilo je čak 350 gostiju. A grad je uzduž i popreko prošpartao slikar Mile Đorđević, te mu je u „Neptunu” bilo „intimno, ali ipak veselo sa gramofonom”, u Domu studenata „veselo i pijano”, da bi u „Evropi” u jutarnjim satima uživancija doživela svoj vrhunac kada je „neki veseljak izbacio noge kroz prozor i iz sveg glasa pevao”. Statističari su tada izračunali da je u varoši Pančevu te noći „utamanjeno” 3.500 prasića, 90 tona hleba, 48 tona raznog mesa, 100.000 flaša piva, 1000 hektolitara vina, pedesetak tona različitih kolača i bombona… Za sledeći doček 1966. goste u „Slobodi” su uveseljavali Aleksandar Sarievski i Bisera Veletanlić, u kafani za 1.500, a u restoranu za 2.000 dinara – sve prema guberu.

Pančevcima je za novu 1967. godinu na naslovnoj strani „Pančevcaˮ česitku ispisao dečak Mirko KuzmanovićFoto: Pančevac

Na stranicama „Pančevca” pred novu 1967. zabeležena je još jedna nova pojava u društvu jednakih. Turističke agencije su nudile novogodišnje aranžmane za Rim, Beč, Pariz, London, Sofiju, Istanbul, Bukurešt, Budimpeštu, pa čak i Njujork. A u Pančevu, vajkao se autor teksta, neće biti nekog posebnog provoda jer su kolektivi uglavnom zakupili sve restorane i kafane, pa će građanstvo najluđu noć morati da provede pored televizora, radija i gramofona.

Sećanje na detinjstvo

Posebna radost je za decu bila kada se roditelji ipak denu u neku kafanu i restoran, pa i za našeg sagovornika Branislava Nikolića, rođenog 1961. I nisu dočeci ono što mu je najviše ostalo u sećanju, nego sneg i poneki „utamanjeni” pripadnik prasećeg roda iz rerne i kolači.

– Sećam se oblandi s karamel-kremom. Pili smo koktu, jupi, pa potom mirindu. Ne sećam se nekih velikih poklona. U preduzećima bi nam Deda Mraz udelio paketić s plastičnom igračkom i nekim slatkišima. Ali uvek smo išli na grudvanje ujutru, jer tada je uvek bilo snega za Novu godinu. U porodici smo obeležavali i Božić. Možda ne kao danas, ali smo znali kada je – priča nam Bane.

Deca – stalni optimistični motiv na naslovnim stranama pred nove godine na stranicama „Pančevca“Foto: / Pančevac

Kod Miroslava Rokvića, rođenog 1959, bilo je drugačije jer otac mu je, kako sam kaže, bio „zadrti komunista”.

– Nismo slavili ni slave. Sveća se nije palila, ali je uvek ručak bio malo svečaniji. Jer uvek je mogao da te prijavi i prvi komšija ako bi ti pop došao u kuću. Kasnije, kao momak, s društvom sam slavio srpsku Novu godinu jer smo imali druga Savu koji je rođen 14. januara. Pa kada bismo krenuli kući malo „podgrejani” iz „Parka”, policiji smo mogli uvek da kažemo da smo slavili njegov rođendan – kazao nam je Miroslav.

Ples za novu 1957. godinu u Banatskom Novom Selu („Pančevacˮ)Foto: Pančevac

A za Alisu Ćosić, rođenu sredinom šezdesetih godina, Nova godina je ostala i danas najtopliji i najlepši praznik.

– Možda je to i zbog sete za detinjstvom. Tata je uvek kući donosio najveću jelku s pijace. Kitili smo je staklenim ukrasima, skupim, ali prelepim. Kod nas u porodici tradicionalne su bile „jastuk torta”, a posle i „torta sa keksom” i „plazma”. A prava atrakcija smo bili u dvorištu kada nam je ujak iz Loznice stigao s celim prasetom na ražnju preko ramena. Oni tamo su slavili samo Božić, pa im je bio doživljaj da dođu kod nas za Novu godinu. Stizao nam je i paket iz Bosne od dede, sav mastan od prave domaće kobasice, čijeg se ukusa i danas sećam. Ali su mi najlepši bili pokloni ispod jelke. Svi u porodici su dobijali nešto od svih drugih – priseća se Alisa.

Pred novu 1971. godinu u današnjem vrtiću „Kekec” u Ulici dr Svetislava KasapinovićaFoto: privatna arhiva

Važnije šišanje nego hleb

Rasprava o radnom vremenu tada nije bilo. Izdavala se „naredba” kada ima ko raditi. Tokom pedesetih hleb se 31. decembra mogao nabaviti i do 6 uveče, a „prodavnice hleba i mleka” su imale dozvolu da rade tek 2. januara, i to do 10 ujutru. Zarasli i čupavi slavljenici su tog dana mogli i da se urede jer su posebno tretirane i „berberske i frizerske radnje”, dok su ostale morale biti zatvorene sve do 3. januara. „Naredba” će ipak skratiti radno vreme „prodavnica mleka, mesa i hleba” 1960, jer su poslednjeg dana stare godine smele raditi samo do podneva i otvarale su se tek 3. januara. A 1974. dozvolu da se otvore 2. januara imale su samo samoposluge „Donji grad”, „Kotež” i „Tesla”. A danas? Ako se ’leb izede za novogodišnju noć, u prvoj privatnoj bakalnici već 1. januara može se naći bar onaj dugotrajni u šnitama.

Naredba o radnom vremenu za Novu godinu 1955.Foto: Pančevac

Želje neostvarene

Ali zato su želje ljudi za novo leto uvek bile iste: dug život, dobro zdravlje, mir i sreća. Radni narod je još jednom imao priliku da se pojavi na naslovnoj strani „Pančevca”. U tekstu pod jednostavnim naslovom „Želim” od 29. decembra 1973. radnik ATP-a Žarko Repović je poželeo da mu bude dobro i na poslu i kod kuće i da konačno uđu u novu zgradu autobuske stanice. Bilo je tu i zazivanja „više sunca i svetlosti” od jedne profesorke, nezaposleni su sanjali „stalni radni odnos”, oni bez krova nad glavom „rešenje stambenog pitanja”, domaćica da „u kući svi budu zdravi i složni, da se povećaju plate i stabilizuju cene”, učenik srednje škole da „pobedimo Španiju u ’majstorici’”, a policajac Dragoslav Leposavić, jer tada su valjda smeli da za novine govore i bez dozvole viših organa, da „cene ne idu na gore i da bude što manje saobraćajnih udesa”…

Da je nešto trulo u državi Danskoj, videće se po željama za novu 1984. godinu. Neva Vojka se tako ponadala da će joj muž obućar imati još više posla, što, kako reče, „i nije teško s obzirom na kvalitet cipela”, Kadunka Bačić: još jednu godinu više i veću penziju, „što je lepo ali neverovatno”, a Rosa Svirčević, kustos iz Muzeja: da bude više struje, Milutin Kočić: mir u svetu, manje trke u naoružanju, ali i manje poskupljenja i manje bonova… I tako smo posle godina stremljenja ka svetlijoj budućnosti sredinom osamdesetih dočekali restrikcije struje, onespokojavajuću inflaciju i bonove za ulje, kafu i prašak! Cene su i čestitkama očigledno skočile, pa su se sve manje slale. A nekada smo se takmičili ko ih je više dobio, zagledali smo one svetlucave sa Deda Mrazom, nasmešenim Sneškom i umiljatim Bambijem. Davne 1966. je „Pančevac” pisao i kako su poštonoše jedini ljudi koji će o svojim željama razmišljati tek kada Nova godina prođe jer je te godine trebalo po gradu Pančevu razneti 100.000 pošiljki!

Doček 1961: stolovi skromni, odela svečana, kape ludeFoto: privatna arhiva

I kod novinara su se vremena promenila. Pred novu 1985. Milan Mirković Tale je napisao „dogurasmo nekako do kraja” jer januar prethodne godine je prošao „u znaku smrdljive vode iz pančevačkog vodovoda” zbog nitrita, februar u znaku vraćanja cena na decembar, maj se pamtio po seči desetine stabala u parku, u maju je bazen procurio, a zatim i setva podbacila, i zato: „Treba nazdraviti novoj uz čašu pića koje je dobilo novu cenu pre neki dan. I sedite što duže u mraku, struja je u novoj godini skuplja za 33 odsto”.

Nikada do tada neki poslenik javne reči nije se usudio da tako piše. Ali guraćemo po istom, pa i do nove 1991, kada je potonji glavni urednik Živoslav Miloradović prethodnu ironično nazvao „samosvojnom, neovisnom i dostojanstvenom”, komentarišući ludovanje po republikama sada već bivše Jugoslavije. Prvi put je tada sa stranica „Pančevca” stigla i čestitka za Božić „svim našim čitaocima koji veruju da je za spas čovekove sudbine potrebno više ljubavi i razumevanja i da je primer žrtve i milosrđa Bogočovekovog ideal dostojan svih vremena i epoha”. I kako reče još pred 1974. naš predobri i prepametni legendarni profesor filozofije u pančevačkoj gimnaziji Momčilo Paraušić, želje ljudske se ne poklapaju s kalendarom, ali bi, kada ga već pitaju, za Novu godinu poželeo „jednu malu tačku u prostoru, da poveže sve ono što ga razvezuje i da život bude jednostavan”. Pa neka ove reči budu i čestitka svima nama za svako novo leto koje nas čeka.

(Pančevac / Nevena Simendić)

FELJTON: Kako smo letovali od garaža do hotela

FELJTON: Kako smo se školovali i da li smo se iškolovali

FELJTON: Kako smo rasli i dorasli – Od krajcarice do gejmera

FELJTON: Sasvim obična istorija Pančeva (1)