NEKAD I SAD: Ej školo, ko te nije volo!

Škola se danas podrazumeva, ali nekada – i globom su se u Pančevu kažnjavali roditelji koji su sinove ostavljali radije u štali, a kćerke kod šporeta.

Od „Ej školo, ko te nije volo!ˮ, pa do „Zbogom školo, nisam te ni volo!ˮ – mnogi bi tako opisali svoje putešestvije od prvog školskog dana, pa do onoga kada su najzad postali „slobodniˮ ljudi. Ali, kao što su nam matorci i govorili – mnogi „odrasliˮ vrlo rado bi se vratili u školske dane. A ono što je isto kao nekada je i to da je prvi dan u školi događaj koji skoro niko nije zaboravio, kao i to da ime će se imena učitelja ili učiteljice skoro svi setiti bez mnogo razmišljanja.

Bilo nekad

Iako se uglavnom svi vrlo dobro sećamo kako je izgledao naš ulazak kroz velike dveri buduće škole, možda ne baš toga šta su nam sve govorili tom prilikom, ali svakako toga kako su izgledali naši učitelji i učiteljice, kao i toga ko nas je odveo do škole, nekada se nešto i pobrka, kao što svedoči priča jednog od naših sagovornika. Ali, Saša nije zaboravio da je prvog dana u Stevičičnoj školi dobio kasicu i čokoladicu.

Na pragu života – klinci sa učiteljicom Sofijom Sokom Mrdić na kraju prvog razredaPrivatna arhiva

– I to je bilo super. Ali drugog dana, kada sam došao, nije bilo ničega, pa ni trećeg… Samo prvog dana me je vodila mama, slikali smo se zatim sa roditeljima u razredu, a onda su oni otišli. Posle sam do škole išao sam, sa drugovima, sa Koteža 1, iz Vršačke ulice. Učitelj mi se zvao Slobodan Milošević. Obožavao sam ga, iako nisam voleo da idem u školu. Izađe on, izađem i ja za njim. Zato me je zaključavao na odmoru, da ne odem. Jednom dobar je bio, taj Slobodan Milošević – govori mi Saša koji je 1974. godište, ali ipak posle podpitanja da li mu je stvarno predavao neki Slobodan Milošević uz uzvik „jao“ i hvatanje za glavu, setio se da mu se učitelj u stvari zvao Slobodan Popović.

Polazak u Zmaj Jovinu školu za Baneta Nikolića, koji je 1961. godište, nije značilo upoznavanje sa novim drugovima jer su se uglavnom skoro svi znali iz „centraˮ – od tada Ulice JNA, preko Kasapinovićeve, do naselja „Solara“, u tada Lenjinovoj ulici.

– Mi koji smo se znali, a dosta nas je bilo, seli smo već prvog dana zajedno u prve klupe. Ali, kada smo se rastorokali, učiteljica Smilja nas je razdvojila pošto je odmah videla da smo banda. Rekla nam je tada da smo se raspričali kao da smo neki kumovi. I tako smo za ceo život ostali kumovi, jer se se svi međusobno oslovljavamo i danas sa „kume“ – priča Bane, uz vrlo upečatljivo sećanje i na „školsku menzu“ gde su morali da jedu „odvratne paštete i čaj“.

Nešto mlađi Boban iz 1964. godišta, potvrđuje Banetovu priču da tada nije bilo pratnje roditelja do škole.

– Samo su me prvog dana pratili. Priredili su nam neki javni čas u Zmaj Jovinoj i poslali nas kući posle čas ili dva. Kasnije smo svi išli sami do škole, naravano sa društvom. A ja sam ovu stariju u Mikinu školu vozio svih osam godina jer smo tada stanovali na Strelištu blizu Narodne bašte. Doduše, ova mlađa, koja je sada treći razred takođe u Zmaj Jovinoj, već je cele prošle godine išla sama pošto sada živimo u Ulici Svetog Save – priča nam Boban – mada u pešačkoj zoni ispred Zmaj Jovine škole nije retka scena da mališane čekaju i crne limuzine da ih odmah voze kući.

Kosta, koji je 1955. godište, seća se da je toliko poštovao učiteljicu da joj je kasnije išao i na sahranu.

– Stanovala je gore na Ćerezluku u Foči. Zvala se Ružica Gligorić. Prvog dana me je mama uhvatila za ručicu i odvela do škole ispred koje nas je sve pojedinačno po imenu ona prozivala. Par dana su me vodili. A škola mi se zvala „Veselin Maslešaˮ, dok je preko puta bila kasarna „Šerif Lojoˮ. Sećam se da sam u školu kao mali išao u gumenim opancima. Svega se sećam iz te osnovne škole, a srednju sam skoro zaboravio – kazao nam je Kosta.

A i Tibor, rođen 1956, na pitanje o tome kako mu je izgledao prvi dan, počinje takođe da se seća „svega“.

– Išao sam prvih šest meseci u Zmaj Jovinu jer još nisu bili završili Stevičinu. Pod je bio crn, ulašten, od crne smole. Ne dao bog da padneš na njega. Imali smo i skamije i klupe, tvrde, neudobne, i kraljicu peći. Posle su nas podelili – vi odavde dovde idete u Stevičinu, a vi odavde dovde ostajete – priča Tibi, dok učitelja ili učiteljicu ne pominje, valjda i zbog promena škole.

Žene prestigle muškarce

Globa za roditelje koji decu ne šalju u školu uvek je postojala: „Zbog neslanja dece u školu kažnjeni su iz Banatskog Brestovca Joca Todorov i Milija Đikić sa po 1.000 dinara, Dušan Nović i Šahim Tričić sa po 2.500, Petar Stojanović sa 2.000 i Dušan Egić sa 3.500 dinara. Iz Sakula kažnjeni su zbog istog prekršaja Omer Mađarov sa 2.000 i Jovan Stanojev sa 2.500 dinara. Iz Idvora su kažnjeni po drugi put sledeći, nesavesni roditelji koji nisu slali decu u školu, Gojko Filipović, Tima Jovanov, Grigorije Stojić, Žarko Sekezov i Mirko Vuletin sa po 5.000 dinara, a Mila Erdeljan sa 3.000 dinara.ˮ To je objavio „Pančevacˮ 8. aprila 1955. godine u redovnoj rubrici o presudama sudije za prekršaje.

Ali, podrobnije bavljenje ovom temom iz tih godina na stranicama našeg lista otkriva da u školu uglavnom nisu išla „seljačka decaˮ jerbo su bila potrebna za radove na njivi. Tako „Pančevacˮ 22. oktobra 1954. prenosi reči Laze Dankuca iz Crepaje: „Seljački posao ne dozvoljava da se za vreme rada ide u školu. Kada se obere kukuruz, poslaću ga”. Rakela Obradinov se pak pred Prosvetnim odborom branila time da sin mora da joj čuva svinje”. Savet za prosvetu i kulturu Narodnog odbora sreza je ipak smatrao da je u pitanju „pre svega niska prosvećenost na selu koja se ogleda u primitivnom odnosu prema školiˮ. Borba je bila teška i dugotrajna, ali je, ipak, zabeleženo da se od 1954. do 1955. broj dece koja nisu pohađala školu u Srezu smanjio sa 1.402 na 954. „Što se tiče uloženih napora, moralo ih je najviše biti u Novom Selu, Vojlovici, Crepaji, Debeljači i Omoljici, a najrevnosniji su bili Glogonjci i Kačarevci gde je išlo 98, to jest 96 posto dece u osnovnu školu“ („Pančevacˮ, april 1954).

Broj neškolovanih se polako smanjivao s godinama, ali je i dalje 1961. godine bilo više od 23 odsto varošanki i varošana bez škole, a danas je to „samoˮ oko 1 odsto. A samo toliko ih je u rubriku „školska spremaˮ 1961. upisivalo fakultet, a danas sa visokom školskom spremom u Pančevu može pohvaliti skoro 15 odsto stanovnika.

Za devojčice je sve vreme bilo teže – sredinom prošlog veka među nepismenima 75 odsto mesta zauzimale su žene. Nove vlasti morale su time da se pozabave, ako ništa drugo jer im je bila potrebna obrazovanija i ženska radna snaga, pa je zarad opismenjavanja u južnobanatskom srezu 1956. služilo 24 škole za „žensku seosku omladinu”, koji su pre ličile na kurseve za učenje svih slova. Ali, buduće decenije pokazaće samo da žene brže hvataju šansu koja im se pruži – pa su u međuvremenu dostigle viši obrazovni nivo od muškaraca. Preme rezultatima sa poslednjeg popisa 48 odsto žena u Pančevu zna da koristi kompjuter bar za svakodnevne potrebe, dok je takvih muškaraca 46,4 odsto. Žene su potukle muškarce i u broju fakultetskih diploma za oko 5 odsto. Ali, zato je i žena sa samo osnovnom školom više nego muškaraca, čemu sigurno doprinosi starija populacija.

Nepismenih u našoj varoši na popisu iz 2022. godine bilo je „samoˮ deset u uzrastu od 10 do 20 godina, a od toga dve žene. Ali,  koliko među „pismenimaˮ ima onih koji ne znaju sva slova, a da li tek razumeju i ono što su pročitali, popis nam neće odgovoriti. Našem društvu možemo samo poželeti zato da funkcionalno pismenih bude što više među onima koji su sada započeli svoj dugi, kako se njima čini, put do „slobodnog čovekaˮ.

(Pančevac / Nevena Simendić)

Dolovo: Svečani prijem đaka prvaka OŠ ,,Aksentije Maksimović”

Vesna Hlavati Širka: Nastavnici treba da smišljaju kreativna rešenja