OD DAME DO PROREZA NA KUTIJI: „Robotka” Dragane Mladenović napunila „Književni kafe”

Jedino što može biti dosadnije od književne večeri je izveštaj s književne večeri. Ali ako ovaj izveštaj i bude dosadan, verujte, knjiga o kojoj je reč vrlo je zabavna – a i zaumna i zapitna. A reč je o „Robotki” Dragane Mladenović, koja je nedavno ovenčana „Milicom Stojadinović Srpkinjom”, četvrtom nagradom koju je Dragana pokupila ove godine.

Neposredno svojim sugrađanima Dragana je ovu knjigu predstavila u petak, 29. novembra, u, ovom prilikom, prepunom „Književnom kafeu” Jasmine Topić. Knjigu sam tom prilikom kupila, to jest platila jer sam htela tom kupovinom da podržim jednog pisca, ili bolje rečeno „piskinju”, pošto i oni, kao novinari, malo zarađuju. Al’ se nisam pokajala – jer u pitanju uopšte nije dosadna knjiga. Jer dok sam je čitala, ludo sam se zabavljala i prepoznavala – pošto salone, ni frizerske, ni manikirsko-pedikirske, ni kozmetičke, ne podnosim, a tamo se sve zbiva.

Foto: N. S.

Posvetu nisam čekala jer je red bio dugačak, čemu se i Dragana pomalo začudila, ili, kako reče, bar je strepela da foaje Kulturnog centra neće biti popunjen. A bio je pun uglavnom preostalog pančevačkog „krem de la krema” ili bar onih koji se takvima smatraju, kao i mlađeg sveta koji čita i koji još ima strpljenja i zdrave kosti da baza po književnim večerima.

Radost čitanja s „Robotkom”

I „Robotka” me je baš obradovala – prešla sam je u jednom dahu. Zato je toplo preporučujem pažnji čitalaca ovog teksta. U pitanju je zbirka pesama, ali kako je i sama Dragana na književnoj večeri potvrdila, reč je o narativnoj strukturi, na neki način o „pesničkom romanu” koji ima svog junaka i neki obris fabule, gde se stalno nešto dešava. Stihovi su neprestani, bez prekida, bez interpunkcije, kao fon torokanja žena u nekom salonu lepote – u koji upada i naša junakinja „robotka” – jedno glupavo žensko koje uglavnom lupeta. Ipak, pobuniće se i žene u salonu, a i ona, dajući nam nadu, bar u jednom trenu, da će se istorija oveštalih odnosa promeniti. Ali „robotka” završava kažnjena – s mehanizmom u sebi koji ima samo prorez na kutiji za već nekog muškarca. Kažnjena je i vraćena tamo gde joj je mesto. Zar ova priča nije vredna katarze jedne prave grčke drame?

Otkud „Robotka”

Domaćica i voditeljica „Književnog kafea” Jasmina Topić skrenula je pažnju na to da se „Robotka” može smatrati i nastavkom „Femicida”, zbirke koja je objavljena pre nešto više od tri godine, u kojoj je „ženska tema” takođe bila ta oko koje se sve vrti. Ali, kako Dragana reče, u pitanju su ipak dva metoda pisanja. U „Femicidu” su u stihove pretočene priče iz medija, a u „Robotki” imamo narativnu strukturu putovanja jedne junakinje. Sve je počelo jednim evropskim projektom u kojem je trebalo da Dragana objavi zajedničku knjigu sa još dve autorke, iz Tirane i iz Švajcarske. Od toga nije bilo ništa, ali ostale su joj neke pesme – o ženama u salonu, kao i „ta neka junakinja koja je, da ne kažem, glupa, ali svakako naivna i koja ništa ne razume”.

– Pitala sam se kako ništa ne razume. Dosta sam lutala, dosta sam toga i bacila. Svedočile su te žene, na primer, i o Lečiću, i o „bunga-bunga žurkama”… A onda se pojavila junakinja za koju tada nisam znala da je „robotka”. Ona bi nešto tresnula, lupila, nešto što je bilo smešno, ali je zvučalo i grozno. Shvatila sam onda da je ona u stvari „robotka”, ne više „foto-robotka”. Tada je i krenula priča tih silnih žena u salonu i krenulo je putovanje sa ovom knjigom. Te žene su kao neki antički hor, kao „dekameronke” koje stalno nešto toroču. Razlika između „Femicida” i „Robotke” je u tom momentu smeha, jer dok je „Femicid” pratila gorčina, sada je smeh začin iako je i dalje reč o gorkim temama. Naravno, tome dosta doprinose žene iz salona, dok su tate iz „sektora adam”, naravno, ozbiljne – kazala je Dragana, između ostalog, te večeri u „Književnom kafeu”.

Foto: N. S.

U zbirci ima ciklusa s naslovima i malim piktogramima koji nas upućuju na to da li je u pitanju „žena u salonu”, ili „nakraj sela žuta beba”, ili jednostavno „supruga žena”, ili „gazdarica vožnje”… A u ciklusu koji nosi naziv „tate iz sektora adam” po tri pesme čine celinu – u prvoj ide lekcija, u drugoj praktični primer, a onda ispitno pitanje. Jer, naravno, muškarci su ozbiljni, pa drže lekcije, dok su žene sklone histeriji i zvocanju. One ne mogu da budu vođe i nemaju dobru orijentaciju, samo one upadaju u trans…

A na Jasminino pitanje da li je u nekom trenutku osetila zasićenje dok je pisala „Robotku”, da li je pomislila i sama da je sada bilo dosta, sledio je Draganin odgovor.

– A, ne. Sa „Robotkom” ne. Nametnula se ona kao ista junakinja u fabuli sa početkom i krajem, u jednoj romanesknoj strukturi koja ima i dramskih elemenata. Ali moj cilj je bio i da u svakoj pesmi postoji taj začin, nešto malo smešno, da bude nešto zaumno, tako da sve pesme drži na istoj visini. Tu nema nijedne pesme koja bi bila „krajputaš”. Uglavnom se smatra da u svakoj zbirci postoje sjajne, ali i lošije pesme. Moja ideja je ovde bila da svaka pesma vrisne. Zato mi ljudi govore da im se sviđaju potpuno različite pesme – kazala nam je Dragana.

(Pančevac / Nevena Simendić)

NAJBOLJA „ROBOTKA”: Milica Stojadinović Srpkinja u rukama Dragane Mladenović

NAJBOLJA PANČEVAČKA KNJIŽEVNICA: Dragani Mladenović uručena nagrada „Neven”