Ako uzmemo četiri kriterijuma po kojima i „Forbs” bira najmoćnije žene sveta svake godine, možda je samo jedna u Pančevu u drugoj polovini dvadesetog veka bila prava moćnica. Još tri su bar bile u sferi uticaja da bi mogle imati uticaj – a to je u Srbiji bila uvek politika. A po četvrtom kriterijumu – medijima – jedna se istakla. Ali samo ona prva u rukama je imala i novac.

Kako se menja svet? Da li pomoću novca, jačine uticaja, sfere uticaja, vidljivosti u medijima? Sve su to kriterijumi po kojima i „Forbs” svake godine bira sto najmoćnijih žena sveta. A ko su bile moćnice našeg grada u drugoj polovini prošlog veka? I da li je ženska jačina u javnoj moći? Ili se ženska jačina merila više trpljenjem? Da li je moć ocrtana po muškoj naobrazbi sveta? I da li je onda pravo pitanje i ono koje je „Forbs” postavio povodom prošlogodišnjeg izbora sto najuticajnijih žena o tome da li ključ napretka ovog našeg sveta ka otpornijem i pravednijem društvu leži upravo u ravnoteži između tvrde i meke moći ženskog vođstva.

Ali iako je čak i Pančevo deo sveta, ovakav grad, koji bi po veličini i istorijskom značaju u tom svetu zauzeo ipak minorno mesto, nametnuo je dosta dilema u razmišljanju autorke ovih redova o tome ko su bile najmoćnije žene u drugoj polovini prošlog veka u našem gradu. Jer moć u ovako malim sredinama često zna da bude mnogo neformalnija, izazvana i podržana i ličnim odnosima i palanačkim predrasudama. Ali ponekad zato zna da bude i neposrednija – jer dovoljno je da, na primer, jedna Svetlana Mladenov, koja cvonjka u džepu nije imala, kao šefica Galerije na ulicu izbaci neke „kamenčuge” na Prvom bijenalu jugoslovenske skulpture i da iznervira, ali ipak ustalasa i nečemu nauči varoški plebs – da umetnost nije samo replika glave nekog lika, po mogućstvu revolucionarnog.

A možda je moćna, u stvari, bila Napoleonka, koja je naglavačke preokrenula malograđanske i pančevačke predrasude o „ženama lakog morala”, budeći i dan-danas skrivene muške snove. Nažalost, takvima se „Pančevac” nije bavio, osim ako neki redak nije ostao skriven u nekom književnom napisu u gradskom listu i od autorke ovih redova: Jer morate priznati da je bilo nemoguće pročitati hiljade i hiljade stranica u zadatom vremenu ovog serijala o „jakim ženama”, koji je podržalo i Ministarstvo informisanja.

Gospođice predsedniče!

U svakom slučaju, i zvanično bi se u širi spisak žena koje su određivale šta će se misliti i kuda će grad ići, ali i po uticaju na živote njegovih žitelja, mogle ubrojati pre „direktorke” nego žene koje su bile na čelu raznih sekretarijata, komisija, saveta, pošto su one uglavnom samo izvršavale ono o čemu su moćnici odlučivali.

A čelnici grada, što su u drugoj polovini dvadesetog veka bili predsednici Skupštine opštine, bile su samo dve žene: Stana Mišić, izabrana 1984. godine, i Borislava Kruška, koja je uspela da i bez ključa, voljom odbornika, bude izabrana za to mesto u poslednjoj godini drugog milenijuma.

Stana Mišić, predsednica Skupštine opštine

Stana Mišić, predsednica Skupštine opštine sredinom 80-tihFoto: arhiva Pančevca

Odgovor na pitanje: „Kako se osećate kao žena okružena muškarcima koji, uz izuzetke, nisu spremni da ženama odaju priznanje za časno i savesno obavljanje dužnosti?”
„Mi žene, svesne svojih obaveza u kući, nerado prihvatamo funkcije. Ja, recimo, nikada nisam osetila težinu tog rivalstva sa muškim delom društva. (…) Smatram da je mnogo korisnije da žena radi posao koji će joj omogućiti da se jednim delom posveti deci, porodici, jer je našem društvu potrebna zdrava porodica. A naš narod kaže da kuća ne stoji na zemlji, nego na ženi. I bez obzira koliko muž i deca pomažu u kući, žena je glavni nosilac svih obaveza. Meni to čak ne smeta. Ja delom prihvatam prirodnu predodređenost za pojedine poslove, s tim što ima sigurno i onih za koje je prirodno predodređen muškarac. Neću time da kažem da je ženi mesto samo u kuhinji, ali mora i tamo da se nađe, možda malo više nego muškarac.” (Oktobar 1984)

I stvarno su bile „čelnici”, jer ih niko „predsednicama”, bar javno, nije zvao. Mada su ovu poslednju, kad su hteli da je uvrede, bez obzira na to što je bila prevalila šezdesetu, s govornice nazivali „gospođicom”. Nije li to dovoljan razlog za to što su u Evropskoj uniji uveli da su sve žene „gospođe” čim se rode, kao što su i muškarci od pelena „gospoda”.

Borislava Kruška, predsednica Skupštine opštine

Borislava Kruška, predsednica Skupštine opštine od 2000.Foto: arhiva Pančevca

Odgovor na pitanje: „Da li je teško biti uspešna žena?”
„Nije društvo to koje sputava ženu. Sputava je porodica. Sputana je objektivno po porodičnim obavezama koje joj ostavljaju i malo vremena i malo snage da ostvari svoje sopstvene snove. Sputavaju je često muški članovi porodice koji ’znaju gde je ženi mesto’. Sputava samu sebe, preuzimajući podređenu ulogu koja se, uzgred, svaki put od nje i ne očekuje. Da bi se čovek otvorio kao biće, pa dakle i žena – kao i muškarac – ne treba da podržava nasleđene modele odnosa među polovima, tipa nadređeni – podređeni, već da ostvarivanjem sebe podržava ostvarivanje drugog.” (Mart 1997)

Moć, bar kratkotrajnu, u toku 1993. godine, pošto je imala dovoljno jačine da bude i otpadnica od svoje stranke, imala je i Nada Kirbus, predsednica Izvršnog odbora (čitaj pančevačke vlade).

Nada Kirbus, predsednica Izvršnog odbora

Nada Kirbus, predsednica Izvršnog odbora sredinom 90-tihFoto: arhiva Pančevca

Odgovor na pitanje: „Da li je ovo svet muškaraca?”
„Sigurno je da je ovo svet muškaraca, ali mislim da balkanski tip muškarca, tradicionalnog i konzervativnog, koji teško prihvata promene i teško se menja, polako odumire. Tome su doprinele i same žene, ali i okolnosti. Taj balkanski tip muškarca izgubio je bitku na barikadama poslednjeg rata. Žene koje su ušle u Skupštinu Srbije i tražile da im se deca iz vojske vrate kućama, zadale su udarac takvom muškarcu. Mame su zgazile njihov ego… Mnogo mi se dopadaju današnje devojke. One su agresivne, samosvesne, hrabre,oslobođene kompleksa svojih majki i baka.” (Mart 1996)

Što se tiče prethodne „socijalističke ere”, kada je moć mnogo više obitavala u „komitetu”, u Žarka Zrenjanina 17, pitanje ostaje koliko je stvarno uticaja imala jedna Slobodanka Roksić. Kao predsednica Opštinskog veća 1973. i 1974. godine u „Pančevcu” je zavredela dva razgovora – o uslovima dečje zaštite i o stipendiranju učenika i studenata. Mnogo je izvesnije da su veći politički uticaj tokom pedesetih i šezdesetih imale, na primer, Ruža Tomić, Desanka Romić, Rada Ergaver ili Stanka Veselinov, koje su se štitile i učešćem u „revoluciji”. Zato nije ni čudo da, kada počnu turbulentna vremena, žene ponovo nastupaju. Šansu da ostvare konkretnu moć iskoristile su tokom devedesetih.

Kad zagusti, žene

Pored Borke Kruške, koja je uspela da postane glavna u gradu, uticaj će i u Veću i u odlučivanju u svojim strankama, od čega će zavisiti i tok novca i odluke o budućnosti grada, imati i Zdenka Jokić i Lidija Bikar. A ako u političkom smislu do stvarne moći nije stigla, po promeni odnosa prema „jakim ženama” ostaće zapamćena Slobodanka Milošević Zojkić, koje je bila odbornica, uspešna preduzetnica, ali i žena koja je uprkos gradskim tračevima radila šta je mislila da treba.

A među nekoliko ministara koje je Pančevo imalo, i to ne baš tako moćnih, ostaće ubeležena i jedna žena – Slobodanka Đordan. Na čelu tek uvedenog resora, ekologije, bila je od 1993. do 1994. godine. A u nekoliko razgovora za gradski list lične stvari, ženske, ili kako joj je kao ženi u muškom svetu moći, nisu pominjane.

Moć doneta i uzeta

Ali zato je žena koja je ovom gradu donela moć sigurno Ofelija Backović – prva žena na čelu medija u našem gradu, koja je voljom kolektiva izabrana za glavnu urednicu Radio Pančeva 1989. godine. Zato je voljom moćnika 1992. s tog mesta smenjena, a pristup mikrofonu joj je bio strogo zabranjen. Niko tada nije mogao predvideti šta će nam se sve dešavati, pa i da će Ofelija jednom pančevačkom mediju, u periodu od 1997. do 2002, kada je bila i direktorka i glavna urednica Radio-televizije Pančevo, doneti čak svetsku moć. Pored uticaja u regionu, zbog izveštavanja u toku bombardovanja RTV Pančevo je zavredelo i nagradu reportera celog sveta. Izgleda da je to bilo previše moći i za jednu ženu i za jedan medij. Pojaviće se 2002. jedan od malih pančevačkih moćnika i saopštiće joj: „Mi smo, Ofelija, odlučili da nije u redu da budeš i direktor i glavni urednik”. S njom ni „Pančevac” neće napraviti ni retka nekog intervjua ni o čemu, ni u prvom ni u drugom mandatu, te je zato u ovom tekstu ne možemo ni citirati.

Vera Kažić, direktorka „Petrohemije” od 1986. do 1995.

Vera Kažić, direktorka „Petrohemije” od 1986. do 1995.Foto: arhiva Pančevca

Kada je odbila da bude izabrana za predsednicu opštine:
„Znam, sada će u čaršiji pakosnici reći da nisam to, ili da se plašim male plate i veće odgovornosti. Međutim, na sve to kažem – kao predsednik Skupštine opštine imala bih moralnu i političku odgovornost, a na mestu na kom sam imam i materijalnu i krivičnu. Što se tiče plate, nije ona u pitanju, jer bih imala pravo da zadržim ovu koju imam. Mislim da to ne bi bio dobar i ispravan potez u kadrovskoj politici jer sam pre godinu i po dana dobila mandat predsednika Poslovodnog odbora ’Petrohemije’, što je pre svega stručna i poslovna funkcija, a danas kada je ’Petrohemija’ u prilici da ispliva iz gubitaka i da najzad krene u buran i dugo očekivani razvoj, predlaže se neko novo rešenje. Molim vas, zar to nije nonsens?” (Mart 1988)

A žena koja je u svoje ruke uspela da uzme najmoćnije što je Pančevo tokom osamdesetih i devedesetih već imalo bila je Vera Kažić. Od svih moćnica našeg grada, jedina je imala velike pare u rukama. Bila je direktor „Petrohemije”, jedne od najznačajnijih fabrika u zemlji, od 2. septembra 1986. pa sve do svoje smrti 19. novembra 1995, kada će „Pančevac” napisati: „Vera, kao žena i brižna majka, sigurno je znala i tiho patila gledajući kako se standard njenih radnika i građana neprestano pogoršava i nije imala mogućnosti da tu bilo šta promeni. Takve stvari pogađaju čoveka koji ima srce. A da je Vera veliko srce pokazala je mnogo puta. Međutim, ti zadaci i obećanja čija ispunjenja su zavisila od nje, bili su preteško breme za tu hrabru ženu”. I sigurno je da bi moć Verina zadovoljila i sve „Forbsove” kriterijume: i po broju radnika kojima je rukovodila, i po tome što je i u vladi zvonilo kada ona progovori. Moćni privrednici su je pratili, pa je 1992. izabrana i za predsednicu Savezne privredne komore. Mediji su je cenili, a radnici voleli. Zvali su je „mama Vera”, čime je možda dokazala ono što nam je ovaj magazin poručio – da je budućnost ovog našeg skoro propalog sveta u spoju tvrde i meke – ženske – moći.

(U sledećem nastavku čitajte šta su još neke „jake žene”, bile moćnice ili obične domaćice, govorile o tome kako su balansirale između javnog i privatnog života)

(Pančevac / Nevena Simendić)