Kada su su napokon našli na vrhu Kalapatar na nadmorskoj visini od preko 5.500 metara, razvili su zastavu Srbije i svog Planinarskog društva „Jelenak“, nakon slavodobitno mogli su da posmatraju i sam Mont Everest.

O tome kako je došlo do ideje da se krene na Himalaje priču počinje Milan Piperski, jedan od vodiča u Planinarskom društvu „Jelenak“, kojeg su umeće i iskustvo su predodredili da bude jedan od vođa pančavačke ekspedicije na najvećoj planini na svetu.

–.Prošle godine smo u Društvu pomalo razmišljali o tome, da bi nam u jednom momentu Biljana Mioč i Milan Glumac i zvanično predočili ideju o tome. I rekli smo, hajde da probamo, nakon čega je krenula cela ta priča počev od istraživanja gde, šta, kako… Usput smo malo aplicirali kod Grada za neka sredstva i oni su prepoznali to kao nešto važno, što sam kasnije shvatio da je tako i po reakcijama sugrađana. U suštini nama je bilo važno da naši vodiči „Jelenka“ odu tamo, da steknu to neko iskustvo, svega toga. I onda smo Milica Gavrilović, Aleksandar Janjić i ja tu ulogu prihvatili, iako je ponuđeno i drugima, ali su oni to iz nekih svojih razloga
odbili – navodi Milan.

Što se njih troje tiče, svi dugo planinare i imaju licence vodiča, iako nikad nisu bili na nadmorskim visinama od oko 5.000 metara.

– Moram da istakanem da sa s nama bili i prekaljeni planinari: Srđan Mitrović, Zorica Mitrović, Manuela Maričić. Kao i Biljanu Mioč, koju smo svi želeli da vidimo u ovoj ekspediciji zbog svega što je radila i za „Jelenak“ i kao osobu koja je doživela tešku povredu na planinarenju uprkos tome mu se vratila se. Nažalost, Milan Glumac je morao da odustane, pa nam je Tijana Dimić bila logičan izbor kao najplaninarka prošle godine i neko ko je tako mlad a pokazuje zanimanje za planinarenje, što je, bar u Pančevu, veoma retko – ističe ovaj pančavački plananar.

I tako je napravljena ekipa od desetoro ljudi u timu za pohod na Himalaje i pored navedenih činili i Branislav Reljin i Dragan Milosavljević.

– Kada smo napravili tim u aprilu smo kupili avionske karte, gledajući da bude što povoljnije, Potom smo kontaktirali Dragana Jaćimovića, a on je prvi čovek iz Srbije koji se popeo na Mont Everest i dvaput. On nas je uputio u sve što je potrebno, pre svega spojio sa agencijom koja tamo organizuje celo to putešestvije. Neverovatno je kako je sve to postavljeno, jer vi kada sletite na aerodrom u glavnom gradu Nepala Katmandu, to vam je kao u Sutomoru i svi vas vuku da idete s njima i nude vam sve što potrebno od smeštaja do vodiča – priča Milan.

I krajem oktobra oni pančevačka desetorka se na beogradskom aerodromu ukrcala u avion za Dubai, odakle je odletela za Katmandu.

– Prvi utisak, koji je osatvila prestonica Nepala je da je to veoma haotičan i ogroman grad, sa oko sedam miliona stanovnika, ali ja bar nisam video zgradu više od četiri sprata. Odatle nam je do odredišta trebalo sat i po vremena vožnje, ali to je bilo nikad stići. Na ulicama je haos, a vozi se levom stranom, kao u Engleskoj, a mnogo je vozila, motora, nekih kamioneta i svako tera svoje. I kada neko kaže da je u Beogradu teško voziti, taj nije vodeo Katmandu. Mnogo je nekih malih restorana, ljudi su na ulici, svi su nekako užurbani i to je totalno različito od onog što nas je sačekalo gore na Himalajima, Sutradan smo otišli avionom, u koji staje 18 ljudi, na neku vrstu avionske stanice, sa peronima. I kada avion sleti, izlaze jedni putnici ulaze drugi, prepakuju se stvari, i odmah se leti dalje – priseća se član „Jelenka“.

Aleksandar Janjić nadovezuje se rečima da je bio doživljaj voziti se tako nekim malim avionom, koji sleće na pistu od oko svega 500 metara.

– I kada avion sleće na tu pistu, ne može da odustaneš. Ili je sleteo ili nije sleteo. I to ne koči, nego dodaje gas, pošto je aerodrom nije ravan, već je uzbrdo postavljen pod nekom kosinom i onda on mora pilot da nagazi gas kada sleće da bi se uspeo gore. Pritom je na kraju aerodroma zid, pa ako ne ukoči na vreme s druge strane čeka provalija. Ako ne uspe da ga da gas kako treba, vratiće se nazad. Taj aerodrom važi za najopasniji na svetu, iako je njihovom pilotu to skroz opušteno i maltene sve odrađuje jednom rukom – kaže Aca.

Kada su ipak “preživeli“ sletanje i izašli iz aviona u mestu Lukla dočekali su ih vodiči i odveli u prvi logor.

– Dočekao nas je pomoćni vodič se zvao Muti, to jest Mutisan, a ime glavnog vodiča bilo je Laksman. Oni su nas odveli u taj takozvani lodž, odnosno planinarski kamp, na 2.800 metara nadmorske visine, odakle smo sutradan krenuli na pešačenje. Pored ranaca, koje smo sve vreme nosili sa sobom, imali smo te neke posebne torbe, u koje smo upakovali, na primer vreće za spavanje, rezervnu odeću, nosili su porteri na svojim leđima nosili. Njih kod nas zovu šerpasi, jer oni pripadaju narodu Šerpa, pa odatle i takav naziv za vodiče i nosače. S nama je bilo četiri momka koji su imali oko 17 godina, a smo jedan je bio stariji. Uglavnom, nema starijih ljudi i nisam video nekog od 60-70 godina. Neko kaže da im je zbog uslova života, nedostatka kiseonika na tri-četiri hiljade metara, pa i im životni vek nije nešto dug – kaže ovaj Pančevac.

I tako su sutradan ovi pančevački avanturisti krenuli na prvi deo pešačenja.

– Iz Lukle smo se sa 2.800 spustili do mesta koje se zove Pading na 2.600 metara nadmorske visine i tu smo imali pauzu za ručak. Posle smo imali jednu interesantnu šetnju do tog njihovog manastira, gde smo imali priliku da vidimo u suštini kako izgleda taj njihov budistički hram manastir. Sve je proteklo kako treba i do Lobuće na 4.900, a problemi su krenuli tek kasnije kada smo stigli do Gorak Šefa koji je na 5.100 metara. Tu je već par ljudi imalo muka s grlom, nosom, sa disanjem, kašljem. Imali smo i malu nesreću s vremenom, jer baš kad smo mi stizali na 5.000, naišao je neki hladan talas sa snegom, a pet dana ranije se grupa, isto iz Srbije, na Kalapatar penjala u majicama kratkih rukava. S druge strane, nama bilo nekih minus 10, a subjektivno minus 22 i morali smo da nosimo perjane jakne, rukavice, kape i grejače u cipelama. Rečju, pravi i veoma surovi zimski uspon s vetrom i snegom, naročito jer smo se kretali noću, zato što nam je bio plan bio da izađemo na Kalapatar i da gledamo Everest prilikom izlaska sunca. Tako da smo krenuli po mraku, zajedno s jednom velikom grupom planinara, u veoma teškim uslovima, pa jedan deo ekipe nije ni pošao jer se već onako razboleo, a par ljudi je i odustalo, pa se nas petoro popelo na cilj – priča Aca.

I tako su ovi Pančevci uspešno popeli na vrh nadmorske visine od 5.545 metara, što je svima njima i visinski rekord, a još veća satisfakcija ove trinestodnevne (avan)ture je što su odatle mogli da vide Krov sveta – njegovo veličanstvo Mont Everest.

– Bilo nam je predviđeno da se od Lukle, od prvog mesta odatle krećemo, do baznog kampa nam je potrebnono devet dana da se popnemo i četiri dana spuštanja. U proseku smo dnevno prevaljivali oko 10 km, što je ukupno 130 kilomatara, sa 8.000 metara uspona, jer smo išli gore-dole. Interesantno je da smo u jednom momentu na 5.100, malo pevali, odigrali kolo, na opšte oduševljenje ostalih, Rusa, Kineza, Indijaca koji su nas u čudu gledali. Na kraju smo malo ostali i bez kiseonika, ali vredelo je. Zapravo to je bilo najvažnije – organizam ne ostane bez kiseonika – navodi Milan.

Prema njegovim rečima, osnova uspeha sigurno je smirenost, na šta su konstantno upozoravali nepalski vodiči stalno govoreći „bistari, bistari“, što u prevodu znači „polako, polako“.

Milan se prisetio i jedne situacije dok su, nakon penjanja, posle večere sedeli i pili čaj.

– Igrali smo karte i pričali što smo obično radili, a onda je došao Laksman, glavni vodič, sa aparatom da meri puls i pritisak. Ja sam imao 115 puls i saturaciju kiseonika 90 i da smo bili u Srbiji već bi mi sledovala hospitalizacija. Praktično smo svi imali slične vrednosti konstantno svih desetak dana i organizam se navikao, ali to je prilično veliko opterećenje. Zato je bilo važno da pijemo mnogo vode, otprilike oko četiri litara dnevno, jer to pomaže organizmu. I bitno je da se ništa ne radi brzi i naglo, a mi smo sve vreme pevali i dok je tako, značilo je da imamo snage i da smo u dobrom ritmu. Hodamo, pevamo, na oduševljenje drugih ljudi. A i vodiči, Muti i Laksman bili su veoma veseli ljudi, pa su učili naše pesme, ali i mi njihove. A glavni hit nam je bila nepalska narodna „Resam firiri.. – navodi Milan.

A „Resam firiri“ orilo se iz grla Pančevaca i sa himalajskih 5.000 metara, dok je sve to pažljivo posmatrao jedinstveni Mont Everest…

Planinarenje i iskustva u Himalajima

Tijana Dimić, koja je bila najmlađi član ekspedicije 22 godine, kaže da je Milan Piperski pre dve godine uveo u ovaj predivni svet, a na Himalaje je krenula u poslednji čas, umesto sekretara Planinarskog društva „Jelenak“ Milana Glumca.

– Saznala sam da idem mesec dana pre polaska, ali nisam se nimalo pokajala, jer Himalaji jesu ogromni i zastrašujući, ali su nadasve božanstveni. Jeste bilo malo teže disanje kada smo krenuli na Kalapatar. I vetar je duvao i onaj ledeni vazduh, pa sam se pitala da li ću odustati ili ne, ali sam na kraju ipak uspela – kaže Tijana.

Legenda o dobrom Jetiju

Iznad mesta, koje se zove Tengoče, nalazi se jedan manastir u kojem se je vitrina sa navodnim ostacima legendarnog Jetija.

– Kad se otvori, tu je kao njegova šaka, kao i njegov skalp. Prema toj legendi Jeti je bio neki veliki čovek koji je pomagao ljudima na tom području. E sada, oni su niskog rasta, tako je pitanje šta to znači ogroman čovek. Ali svakako priča o njemu nije loša, već naprotiv mnogo ga vole, jer je, kao što rekoh, nesebično pomagao ljudima. Prisustvovali smo i ritualu kojim se obeležava njihov prazni Dival, što je dan kada svetlost poveđuje tamu, to jest kada dobro pobeđuje zlo – kaže Tijana Dimić.

(Pančevac/J. Filipović)

Planinari iz PD „Jelenak“ krenuli put Himalaja

IZ PANČEVA DO HIMALAJA: Planinari PD Jelenak stigli u Namche Bazar