Jedan od strateški najvažnijih poljoprivrednih proizvoda svakako je pšenica, a prema proceni stručnjaka, ova ratarska kultura je u znatno slabijem razvoju u poređenju s prošlom godinom.

Razloge za to treba tražiti pre svega u nedostatku padavina tokom jeseni i nižim temperaturama nego minule zime.

U jesen prošle godine na teritoriji četiri južnobanatske opštine, prema proceni stručnjaka, zasejano je oko 22.300 hektara pšenice, 1.200 hektara ječma i oko 6.800 hektara uljane repice.

Diplomirani inženjer poljoprivrede Radmila Malić iz Istraživačko-razvojnog instituta (IRI) „Tamiš” Pančevo napominje da je pšenica najznačajniji ratarski usev i zato zauzima najveće površine.

– Na terenu je stanje takvo da se pšenica iz ranijih rokova setve u prvoj polovini oktobra nalazi u početnim fazama rasta stabla i pojave prvog kolenca. Usevi posejani nakon 15. oktobra u različitim su fazama bokorenja. Uopšteno gledano, pšenica je u znatno slabijem razvoju u odnosu na prethodnu godinu, što je posledica pre svega nedostatka padavina u jesenjem periodu, koji se najviše odrazio na kasnije rokove setve, kao i nižih temperatura u odnosu na prethodnu zimu. Treba imati u vidu da se setvom tokom oktobra, što je optimalni rok, ostvaruju najstabilniji prinosi u dužem nizu godina – navodi Radmila Malić.

Ona ističe da su najpovoljnije temperature za klijanje i nicanje od 14 do 20 stepeni Celzijusa.

Pri tim temperaturama pšenica izlazi iz zemlje za pet do sedam dana, dok je pri nižim temperaturama klijanje i nicanje sporije.

– Potreba za vodom je povećana u vreme nicanja, a u tom periodu nije bilo dovoljno padavina. Kada biljka ima dva do tri lista, ako je dobro ukorenjena i ishranjena, može podneti i do 20 stepeni ispod nule, a pod snežnim pokrivačem čak i niže temperature. Ove godine nije bilo snega, pa je pretila opasnost od golomrazice, ali zahvaljujući dobrom stanju pšenice i temperaturama, nije došlo do izmrzavanja. Pšenici najbolje odgovaraju zemljišta bogata humusom, kao i blago kisele reakcije. Sorta treba da bude visokorodna i davaće stabilan prinos, a ako je dobrog kvaliteta, biće i otporna na poleganje, smrzavanje, sušu, kao i na bolesti –
rekla je zaposlena u IRI „Tamiš”.

Ona je naglasila da ratari treba da seju nekoliko sorti koje se razlikuju prema vremenu setve i sazrevanja, što osigurava stabilniji prinos.

– Pšenica ne podnosi monokulturu zbog opasnosti od pojačanog razvoja bolesti. Najbolji predusevi su leguminoze i industrijsko bilje. Obrada zemljišta značajno utiče na prinos, kao i obavezno unošenje žetvenih
ostataka, da bi u oraničnom sloju bila sačuvana vlaga i dobra rastresitost
zemljišta. Seme mora biti zdravo, sortno čisto, ujednačeno po krupnoći i
masi, dobre klijavosti – kaže Radmila Malić.

Gustina setve se određuje prema zahtevima pojedine sorte i prosečno je od
600 do 700 izniklih biljaka po metru kvadratnom.

– U kasnijoj setvi ili u slučaju da predsetvena priprema nije obavljena kvalitetno, žetvenu normu treba povećati za 10 do 20 odsto. Količina hraniva koju strna žita iznesu iz zemljišta zavisi prvenstveno od visine ostvarenog prinosa zrna i količine vegetativne mase. Đubrenje pšenice je deo kompleksa agrotehničkih mera za dobijanje stabilnih i visokih prinosa pšenice. Da bismo dobili pravu sliku proizvodnog potencijala zemljišta, potrebno je izvršiti analizu plodnosti zemljišta, odnosno odrediti sadržaj pristupačnih makroelemenata i mikroelemenata, na osnovu čega se daje preporuka za đubrenje – sugeriše ona.

Celokupna količina fosfornih i kalijumovih đubriva unosi se u jesen pre osnovne obrade.

– Od preporučene količine azotnih đubriva jedna trećina se unosi u jesen pred osnovnu obradu zemljišta, a ostatak prihranjivanjem u proleće. Neophodno je u toku januara uraditi uzorkovanje i analizu zemljišta na sadržaj lako pristupačnog azota, i to N-min metodom na dubini od nula do 90 centimetara. Na osnovu ove analize određuje se količina aktivne materije azota po hektaru. Pored ukupne količine azota, radi što preciznijeg određivanja količina i vremena primene azotnih đubriva, od velike važnosti je i saznanje o njegovom rasporedu u profilu zemljišta, kao i o stanju vlage u zemljištu. Pravo vreme za prvu prihranu je trenutak prelaska iz mirovanja u proletnji rast, a za drugu početak izduživanja, to jest vlatanje – ističe Radmila Malić.

Što se tiče drugih ozimih useva, ječam se seje na mnogo manjim površinama
u odnosu na ostale kulture.

– Trenutno se ječam, čije stanje zavisi od sortimenta i rokova setve, nalazi u različitim fazama bokorenja do početka vlatanja. Nivo zaraze biljaka zavisi od nekoliko faktora, kao što su raniji rokovi setve, gusti sklop biljaka, uski plodored. Važan je i intenzitet prisustva mrežaste pegavosti lista na mestima gde se tradicionalno gaji ječam kao monokultura i korišćenje sopstvenog semena – navodi zaposlena u IRI „Tamiš”.

Uljana repica je kultura koja se svake godine sve više seje kod nas i trenutno se nalazi u fazi rasta stabla.

– U prolećnom delu sezone jedna od najznačajnijih štetočina u proizvodnji ove uljarice je mala i velika repičina pipa. U usevima uljane repice zbog niskih temperatura je došlo do oštećenja na vrhovima listova, što ne bi trebalo da utiče na prinos zbog dobre ukorenjenosti i stanja biljaka. Uljana repica po svojim potrebama za azotom spada u veoma velike potrošače ovog hraniva i zbog toga je važno prihranjivanje azotnim đubrivima – poručuje Radmila Malić.

(Pančevac/J. Filipović)

ZIMA NIJE UTICALA NA USEVE: Poljoprivrednici u Južnom Banatu spremni za prihranu

Živulj: Slinavka i šap šire se Evropom, stočari da preduzmu zaštitne mere!