Sačuvati ivanovačke vodotokove za generacije koje dolaze
Vodotokovi koji okružuju Ivanovo svakako su pravi jedinstveni biser prirode i mnogi ljudi umeju da koriste te blagodeti na odgovoran način.
Nažalost, to mesto koje je bogomdano za život životinja i uživanje ljudi neki od ovih drugih već godinama sve ozbiljnije ugrožavaju.
Pored bacanja smeća nesavesnih posetilaca i prekomernog izlova ribe, u poslednje vreme je sve više raznoraznih splavova, a na najlepšem mestu, gde mu mesto nije, niklo je i pravo-pravcato brodogradilište.
Ipak, čak ni sve navedeno ne umanjuje božansku lepotu dunavskog rukavca Zimovnika i Ivanovačke ade.
Do ivanovačke oaze prirode se lako stiže, a oni koji ipak nisu čuli za ovo jedinstveno mesto, na kojem se ukrštaju i prepliću živopisni vodotokovi, do njega mogu doći glavnim putem preko južne industrijske zone, Starčeva i Omoljice.
Odatle se, nakon prolaska kroz centar, skrene desno i vozi dok se ne stigne do rečice Nadele.
Do Ivanova se može doći automobilom, kao i autobusom, biciklom ili drugim prevoznim sredstvom, pa čak i na nožni pogon jer nije predaleko – svega 22 kilometra od Pančeva.
Preporuka je da se parkira kod mosta pre ulaska u to živopisno multietničko selo i krene u obilazak peške.
Inače, ispod te ćuprije protiče rečica Nadela, koja se uliva u Zimovnik.
Ovaj dunavski rukavac s leve strane ide ka drugoj najvećoj evropskoj reci, a s desne nastavlja i (za)okružuje Ivanovačku adu.
Jedna od varijanti je da se pređe most i prošeta bedemom i nakon nekoliko kilometara skrene preko mosta i krene ka pomenutoj Ivanovačkoj adi, koja izlazi na sam Dunav i pruža očaravajući pogled na predivnu reku.
Međutim, nekoliko desetina metara dalje na samom ušću Nadele u Zimovnik prvo na šta se naiđe je pravo-pravcato brodogradilište, koje je neko baš tu sklepao i napravio ruglo.
I to baš na mestu gde je majka priroda bila najizdašnija i skrojila predivan kutak kojem je teško odoleti.
Pored toga, s leve strane Zimovnika se nižu nebrojeni privatni splavovi.
Oni sada već zauzimaju svaki pedalj leve obale, kojoj je moguće prići kopnenim putem, za razliku od suprotne, ostrvske, kuda se može jedino čamcem.
Te građevine koje plutaju površinom ovog rukavca praktično uzurpiraju
tu prelepu divljinu, jer ne postoji nikakva zakonska regulativa na osnovu
koje se oni postavljaju. Zapravo, možda i postoji, ali niko to ne kontroliše.
A tih kućica na vodi, koje su nikle na površini vode kao lokvanji ili, bolje reći, kao žabokrečina, ima raznih oblika i kvaliteta gradnje – od uglađenih po najnovijoj modi do onih u fazi raspadanja.
Ipak, s desne strane toka Zimovnika nema tih nakaznih skalamerija, pa su neki ljudi ovih lepih prolećnih dana postavili šator kako bi uživali u prirodi, a mesto za pecanje je nekako ugrabio i Pančevac Branislav Vidak.
On je zabacio tri štapa, kao što je zakonom dozvoljeno, da bi se sportski nadmudrivao s ribom, koju kasnije, kako kaže, obavezno vraća u vodu.
Branislav je rođen 1984. godine i pamti ovo mesto od pre nekoliko decenija jer je tu praktično odrastao i ističe da je tada izgledalo mnogo prirodnije.
– Rodom sam iz Dolova, a majka mi je Ivanovčanka, pa sam u ovoj prirodi, naročito na Zimovniku, provodio dobar deo detinjstva, odnosno maltene ceo raspust. Imao sam mnogo drugara iz Ivanova i kupali smo se baš na ovom špicu. Tada je to bilo kudikamo lepše mesto, jer splavova gotovo da nije ni bilo, što znači i da je bilo neuporedivo više mesta za pecanje – priseća se Branislav.
S obzirom na to da živi u Pančevu, i dan-danas dođe ovamo kada ugrabi malo vremena.
– Volimo i da kampujemo, pa smo to radili i na Zimovniku. Društvo mi obavezno prave i supruga Anđela, sedmogodišnji sin Mihajlo i šestogodišnja Magdalena. Deca vole da gledaju kako tata peca i raduju se kada bude i nekog ulova, ali nije kao nekad. Pecam uglavnom babušku rekreativno na dubinku, ali u potpunosti sam sportski ribolovac i sve što ulovim vratim. Nažalost, to ne pomaže previše jer, kao što rekoh, ribe je sve manje. Što se tiče splavova, sve bih to uklonio. A šta tek reći o ovom brodogradilištu?! Da se makar vodi računa da bude uredno, ali ovako je stvarno nedopustivo – napominje ovaj pecaroš.
A kada se odatle bedemom nastavi nadesno, prizori su ipak neuporedivo lepši, bolje reći prirodniji.
I nakon petnaestak minuta laganog hoda stiže se do skretanja kod rampe ka Ivanovačkoj adi.
Taj put vodi kroz sve lepši pejzaž, sa živopisnim vodenim površinama sa strane, gde se neretko mogu videti labud, čaplja i barska ptica, pa čak i neki vodeni glodar.
Utisak ne remeti previše ni nedavno obavljena planska seča. (Za pohvalu je što su već posejane mladice na tom mestu.)
A nakon još nekoliko stotina metara ukazuje se Dunav i pogled ka brdovitoj „srbijanskoj obali”.
Tu je i sveže uređena plaža, gde su se ovih prvih lepših prolećnih dana našli pojedini ljubitelji prirode.
Među njima je i mlada ivanovačka porodica Kalapiš, kojoj se pridružio i prijatelj Zoran Subotić.
Nikola od rođenja 1982. godine živi u tom selu i takođe pamti lepe dane u ovoj prirodi.
– Često smo ovde, što zbog neviđene lepote, što zbog prisećanja na odrastanje. Pamtim i da sam se ovde kupao od malih nogu i uglavnom kod takozvanog Ljubavnog ostrva, gde je sada kamp. Nadamo se da ćemo to moći i na ovoj plaži s obzirom na to da su ljudi koji vode Mesnu zajednicu već organizovali akcije odmuljavanja, čišćenja i uređivanja. Redovno dolazimo u ovom sastavu, čak i zimi, a kako stvari stoje, verovatno ćemo i za Prvi maj – navodi Nikola Kalapiš.
On pamti i neke zanimljive situacije, može se reći i prave avanture.
– Ima tome sigurno dvadeset godina. Naime, tu na sredini postoji kamen koji čuva obalu da je strujanje vode ne bi spiralo. I voda je bila toliko niska da smo drugari i ja plivali do tog mesta. Međutim, tu je voda veoma brza, pa smo iskoristili priliku da se odmorimo na tom kamenu. Na našu nesreću, tu su bile male školjke, pa smo posekli noge. Međutim, niko na to nije obratio pažnju. Onda smo plivali do obale, pa je došao drugar i pozvao nas preko reke jer je znao gde možemo da pojedemo breskve. I mi smo tako bosi, krvavih nogu, išli i krali voće i jeli ga u slast. I preživeli smo nekako. Bile su lepe breskve, ali posle smo imali muke da zalečimo rane. A zimi, kada se zalede bare, tu u blizini smo igrali i hokej – priseća se ovaj rođeni Ivanovčanin.
Njegov prijatelj Zoran je iz Pančeva, a ima kuću u Omoljici i ne propušta priliku da u dobrom društvu provede neki lep trenutak na svežem vazduhu.
– Bili smo zimus u kampu i pekli slaninu i kobasice. Dolazili smo ovamo i kada padne sneg. Onda upalimo vatru, bacimo meso na žar, pustimo muziku, otvorimo vino, pivo ili šta ko već pije i uživamo do mile volje. Inače, ovamo dolazim više od trideset godina i velika je razlika, u smislu da se uređuje i sve je lepše – kaže Zoran.
Nikolina supruga Marijana je takođe rodom iz Ivanova i tu je odrastala.
– Kupala sam se kao dete baš tu kod Ljubavnog ostrva. Do tamo smo i plivali. Sećam se, kada sam imala pet-šest godina, kako su se kod rampe ljudi nekad kupali, a sada su to bare. To znači da je tamo nekad, pre tridesetak godina, bilo izuzetno čisto – priseća se Marijana.
I njenoj i Nikolinoj sedmogodišnjoj ćerki Petri se dopada na adi i već se više puta kupala u Dunavu.
A zbog njenog zdravog odrastanja, kao i detinjstva drugih mališana, bio bi neoprostiv greh ne sačuvati ovu prelepu oazu prirode.
(Pančevac/J. Filipović)
IVANOVO: Brojni fotografi iz zemlje i inostranstva učestvovali na 18. foto-safariju
