Zaposleni u Hitnoj pomoći – heroji od kojih zavise nebrojeni životi

Kada vozilo sa uključenim rotacionim svetlom obeleženo prepoznatljivom crvenom bojom prolazi pored vas, pokažite maksimalnu solidarnost i učinite sve da ono što pre prođe ka svom cilju jer ga tamo čeka neko kome život zavisi od svake sekunde.

Svi moramo imati neograničeno razumevanja za one koji rade u Hitnoj pomoći i samim tim su i naši heroji, jer njihova stručnost, brzina i pribranost mogu presudno da utiču na dužinu našeg boravka na ovoj planeti.

A kako iznutra izgleda pomenuta pančevačka služba od najvitalnijeg značaja za društvo, čije se sedište nalazi u Karađorđevoj ulici, nedavno se uverila i ekipa „Pančevca”.

Hitna pomoć u Pančevu radi 365 dana u godini i u svakom momentu je spremna da ukaže pomoć onima čije je zdravlje u tom trenutku u opasnosti.

Ova služba pokriva teritoriju grada Pančeva sa više od 120.000
stanovnika.

Timom od oko 80 zaposlenih, uključujući 19 lekara i 34 tehničara, rukovodi načelnik dr Zoran Manasijević, koji na početku napominje da ekipe Hitne pomoći rade svakodnevno u dve smene.

– Jedna je od 7 do 19, a sledeća od 19 do 7 ujutro. Ukupno je pet smena koje se menjaju u toku meseca, pa tako posle tog jednog turnusa dan-noć pripada nam dva slobodna dana. Inače, tokom dana pokrivamo prvenstveno terene, odnosno kućne posete. S druge strane, imamo ambulante Doma zdravlja u gradu i selima, a lekari koji tamo rade, ako procene da pacijent ima ozbiljan zdravstveni problem, zovu Hitnu pomoć da ga prebaci do pančevačke Opšte bolnice, čije prijemno odeljenje može, takođe, da nas po potrebi pozove kako bi pacijent bio prevezen u Beograd, odnosno iz sekundarne u tercijarnu bolnicu – navodi doktor.

Prema tome, naglašava on, hitna pomoć je terenska služba i treba da se bavi urgentnim zdravstvenim stanjima, a ne opštom medicinom.

– Ponekad imamo i po pedeset ambulantnih slučajeva dnevno koji u velikoj većini spadaju u domen opšte medicine, što bi trebalo da se rešava u toku dana kod izabranog lekara, a ne u hitnoj pomoći. I onda imamo problem, jer kao služba primarno moramo da budemo na terenu ili da vozimo ozbiljno ugrožene pacijente za Beograd. Tako se neretko desi da nam u zgradi ostane samo dispečer. Inače, ne može angina da bude hitno medicinsko stanje ili nešto što traje deset dana, poput neke alergije, ali mi moramo svakog pacijenta koji se javi ovde da prihvatimo i pregledamo, što nam pravi problem jer mi u Hitnoj pomoći prvenstveno radimo izuzetno hitna stanja, kao što su infarkti, politraume, saobraćajke, burne alergijske reakcije, cerebrovaskularni insult, šlog… Nakon toga, ako procenimo, pacijenta vozimo u Opštu bolnicu, a ako tamo procene, idemo u Beograd – napominje Manasijević.

U okviru Hitne pomoći postoji i transportna služba.

– Imamo dve takve ekipe, koje se bave ogromnim brojem transporta, čega ranije nije bilo u toj meri. Sada pre svega vozimo veliki broj ljudi zbog operacija kukova, kolena i drugih povreda u banje, to jest rehabilitacione centre, kao što su uglavnom Melenci i Kanjiža. Pored toga, moramo da vraćamo svoje osiguranike iz različitih mesta u Srbiji, a ponekad i iz inostranstva – ističe načelnik.

Hitna pomoć u Pančevu, prema broju stanovnika grada, zadovoljava standard kada je reč o kadrovskim kapacitetima.

– Međutim, mislim da u gradu živi mnogo veći broj ljudi, zbog onih koji su se doselili prvenstveno iz Beograda, a zvanično se vode kao da su tamo, ali i oni spadaju u naš delokrug rada. Generalno je i više posla, mislim, zbog načina života, koji podrazumeva mnogo stresa. Ja sam u Hitnoj od 1999. godine i sada je posla za trećinu, da ne kažem za polovinu više. Najveća gužva nam je vikendom, pored toga i zato što tada pokrivamo i dnevne ambulante, a pritom je i aktivnost ljudi mnogo veća, pre svega mladih, zbog izlazaka i svega što oni nose. Pored toga, postoje periodi kada ima više infarkta, šlogova, psihijatrijskih slučajeva… – ističe Manasijević.

Važan segment ove službe, sa oko 80 zaposlenih, čine i vozači, jer hitna pomoć ne bila hitna kada ne bi stigla najbrže što je moguće do obolelog ili povređenog.

Prema rečima šefa voznog parka Slobodana Kneževića, poslove vozača obavlja 26 ljudi.

– Imamo šest vozila koja ispunjavaju uslove urgentnog vozila, kao i tri transportna vozila. U današnjem stanju imamo pet vozila ukupno, a posedujemo i još jedno vozilo za prevoz pacijenata na dijalizu, koje je D kategorije. Sve u svemu, za funkcionisanje tokom jednog dana potrebno nam je pet vozila: tri urgentna i dva transportna, što mi u ovom trenutku ispunjavamo – navodi Knežević.

Kada je reč o samoj vožnji do lica mesta, kako ističe, zakon jasno propisuje da prolaz kroz crveno svetlo imaju samo vozila pod pratnjom.

– Kada je nešto veoma hitno, i mi prolazimo kroz crveno na onim raskrsnicama koje ne beleže kazne ili prekršaje. Dakle, ako je to kamera koja samo prati tok saobraćaja, tuda prolazimo. Što se tiče ponašanja drugih vozača kada je u pitanju solidarnost, apelujemo na to da daju prioritet kolima hitne pomoći. Pa mi imamo problem čak i da izađemo s našeg parkinga u Karađorđevoj ulici jer niko neće da nas pusti, što je nekada bilo nezamislivo – ističe šef voznog parka Hitne pomoći.

Prema njegovim rečima, primera radi, prosečna brzina dolaska na lice mesta udaljeno 10 kilometara iznosi oko 10 minuta.

– Jedno urgentno vozilo prelazi mesečno od 3.500 do 5.500 kilometara. Naša transportna vozila koja samo prevoze bolesnike u banje, na kontrole i tome slično prelaze i do 7.000. Nekada se događa da moramo da ubacimo po dvoje pacijenata kada imamo takve ture. Sve u svemu, obim posla je veoma mnogo porastao, a iskorišćenost vozila je tokom dana oko 80 odsto vremena – napominje Slobodan.

Sva radna mesta u hitnoj pomoći su veoma zahtevna, bez obzira na to da li se radi o lekaru, tehničaru ili vozaču.

Isto važi i za dispečera, a među njima je i Biljana Pašalić.

– Naša obaveza je da primimo pozive i da adekvatnom procenom uradimo trijažu, to jest da uz pomoć šefa smene i lekara donesemo najbolju odluku gde prvo treba da reagujemo i pošaljemo vozila, s obzirom na kapacitete, koji su nam ograničeni kada uzmemo u obzir broj stanovnika i naših ekipa. Inače, dispečer je obavezan da postavi set određenih pitanja svakom pacijentu, kao što su: „Gde se nalazite? Šta se dešava na tom mestu?” S druge strane, građani treba da pokušaju da deluju što smirenije i da odgovaraju što konciznije, kako bismo došli do toga šta je urgentnije –
navodi dispečer.

Prema njenim rečima, ponekad se dogodi da razgovara na dva telefona i da oba slučaja deluju veoma urgentno.

– Ako nemamo dovoljno kapaciteta da reagujemo istovremeno, potrebno je da napravimo dobru procenu koju ćemo kućnu posetu ili intervenciju prvo odraditi. U tom slučaju su građani u obavezi da kažu datum kada je pacijent rođen. To ne pitamo da bismo izbegli neku kućnu posetu, nego da bismo u skladu s tim godinama odredili simptome, jer oni različito utiču na mlađe i starije i na osnovu toga možemo lakše da odredimo šta je hitnije – napominje Biljana.

Ona podvlači i da dispečer ne sme da bude u panici, već mora da deluje umirujuće na pacijente i da ih tonalitetom svog glasa i pitanjima smiri i uputi da odgovaraju konkretno i koncizno.

– Tog momenta kada procenimo da je nešto hitno ekipa kreće ka mestu događaja, ali ja sam i dalje na telefonu jer pokušavam da ih uputim da svojim prisustvom nađu način da pomognu, tako što ću saznati da li je, recimo, pacijent bez svesti, da li ima puls, da li diše. U slučaju da ne diše, često smo prinuđeni da one koji nas pozovu uputimo da započnu reanimaciju, posebno ako se radi o nekom udaljenom selu, jer nam treba vremena da stignemo do tamo, a tada može da bude prekasno da spasemo život – poručuje zaposlena u Hitnoj pomoći.

(Pančevac/J. Filipović)

HITNA POMOĆ: Troje povređeno u tri odvojene saobraćajke

HITNA POMOĆ PANČEVO: Dve intervencije u Medicinskoj školi, ukazana pomoć dvema učenicama