Jovan Nedeljkov Džipsi: Sačuvati Tamiš i sve naše prelepe reke

Gost ovog broja „Pančevca” Jovan Nedeljkov Džipsi rođen je 7. avgusta 1953. u Bavaništu, a već četiri meseca kasnije preselio se s porodicom u Pančevo jer je njegov otac, koji je radio u ciglani, dobio premeštaj.

Jovan Nedeljkov je završio Osnovnu školu „Dositej Obradović”, koja se danas
zove „Vasa Živković”, nakon čega i zanat za elektromehaničara za mašine i
motore.

Većinu radnog veka je proveo u Staklari, a bavio se i privatnim biznisom.

Aktivno je igrao folklor u kulturno-umetničkim društvima „Stanko Paunović” i „Abrašević” dvadeset tri godine, od 1968. do 1991, što je kao veteran nastavio i do dan-danas.

Njegovi roditelji su bili hranitelji mnogoj deci, a tu plemenitu misiju je i sam nastavio.

Mnogima je poznat kao veliki ljubitelj reke i prirode uopšte.

Dosanjao je svoj san kada su supruga i on kupili brod, koji su nazvali
„Sanak”…

PANČEVAC: Kako je proticalo odrastanje nadomak Tamiša?

JOVAN NEDELJKOV: Proveo sam srećno detinjstvo u porodici, koju je, pored roditelja, činila i moja sestra. Majka je bila šnajderka, pa smo imali mašine za štrikanje i šivenje, koje sam kao mali voleo da teram više nego išta. Inače, mnogo se štrikalo u to vreme, a ja sam znao da mami smotam konca za po pet-šest džempera. U slobodno vreme voleo sam i da igram fudbal. Ipak, moje odrastanje uglavnom je proticalo na našem prelepom Tamišu. Pored ostalog, pamtim i jedan mlin koji se nalazio u gornjem delu reke, ka Železničkom mostu, koji je u to vreme radio punom parom. A tu je bilo i mnogo ribe, pre svega bodorke, i za sat vremena mogao si da ih upecaš pun džak. Na mestu koje smo zvali Kamenjar bilo je šarana od po par kilograma u svako doba. Važno je istaći da je Tamiš bio sasvim drugačiji i, što volim da kažem, brz kao Drina. Bilo je i peska kod prvog i drugog špica iza pomenutog mlina, gde je bilo peskovito dno i mnogo naroda se tamo kupalo.

• Folklor je obeležio dobar deo života…

– Sticajem okolnosti moja sestra je počela da igra u barakama prekoputa Doma JNA, gde je KUD „Stanko Paunović” držao probe, a ja sam dolazio s njom. Malo-pomalo sam se uključivao, a naročito kada smo se preselili u Ulicu Dimitrija Tucovića, u prostoriju kod izvesnog Muje Berberina. Potom smo prešli u stari Dom JNA u Karađorđevoj ulici, pa u Dom omladine, gde je KUD i sada. Što se mene tiče, aktivno sam igrao od 1971. do 1991. godine, s tim da sam 1979. prešao u „Abrašević”. Kada su igre u pitanju, važno je da li imaš dovoljno ritma, a i mnogo je tu detalja, pa to sve treba pohvatati. Šta da kažem, bilo je prelepih momenata, počev od učešća s „Paunovićem” u pozorišnom komadu „Banatska svadba” Zorana Rotara, sa folklorom i običajima ovoga kraja, pa do brojnih putovanja, poput onih u Poljsku, Francusku, Rumuniju… Poslednje mi je bilo u Turskoj, kada nas je vodio pokojni Dule Predić, nakon čega sam prestao da igram aktivno. Recimo, u lepom sećanju mi je ostalo gostovanje u grčkoj Kalamati s „Paunovićem”, gde sam se našao među odabranih dvanaest parova i bio sam jedini koji je odigrao sve ono što muškarci mogu da igraju.

• Život u hraniteljskim porodicama…

– U kući smo imali relativno mnogo prostora, pa se otvorila mogućnost da budemo hraniteljska porodica. Tako su roditelji počev od 1963. godine, u narednih 15–20 godina, odgajili ni sam ne znam koliko devojčica i dečaka, među kojima i neke ometene u razvoju. Međutim, svi oni bili su punopravni članovi porodice. To je prestalo kada su se tata i mama odselili u Sombor. U međuvremenu sam se oženio 1980. godine i potom smo se iz Sinđelićeve 1997. godine preselili u Karađorđevu. Otprilike smo baš tada dobili predivnu ćerku Draganu, koja sada ima 28 godina i mnogo je dobro dete, a završila je biohemiju. Pored nje, supruga i ja smo othranili i jednu curicu Jovanu, koja je punih petnaest godina bila kod nas i deo nas.

• Posao je tekao na dva koloseka…

– Većinu radnog veka stekao sam u Industriji stakla Pančevo, gde sam radio 33 godine kao rukovalac kompresorima i kompresorskim postrojenjima i mašinama. Kratko vreme sam proveo u „Vodovodu”, za koji sam radio 1975. u Kačarevu na primanju vode. U međuvremenu sam do 48. godine života pohađao razne škole, poput onih za motore sa unutrašnjim sagorevanjem bez ograničenja, kao i za kompresore automatske i termičke komande. Uporedo s tim, pre svega zbog lošije situacije u pomenutoj fabrici, od 2000. do 2014. godine držao sam trafike, i to na dva mesta: na Železničkoj stanici „Predgrađe” i u gradu. Težak je to posao, reč je o malom STR-u sa mnogo raznih artikala, to jest sitnica; primera radi, imali smo 25–30 vrsta žvaka, isto toliko upaljača i svega ostalog. I sve to moraš da iskontrolišeš, pa popisi svakog meseca, a marže male, u proseku oko 20 odsto, i treba da imaš mnogo veliki promet da bi došao do nekog profita. Zahvaljujući nekim srećnim okolnostima dobili smo pravo da otvorimo kiosk na železničkoj stanici, kuda se tada još uvek kretalo mnogo vozova, pa je prolazilo između 1.500 i 5.000 ljudi u toku dana. I tu onda bude pazara, a najveća zarada bila je upravo na žvakama i upaljačima. Događalo se da imamo 2,5 miliona dinara pazara mesečno i, dok platimo radnike i druge troškove, da nam ostane 5.000 ili oko 50 evra. Dodatne muke je donela i fiskalizacija, pa je bilo previše obaveza za male pare i tako smo odustali od tog biznisa.

• Boravak na reci kao dosanjan san…

– Ja sam na reci otkad znam za sebe, a čamac imam od sedamdesetih godina prošlog veka. Bilo je tu raznih plovila, pa i glisera, a pre desetak godina, na veliku inicijativu supruge, kupili smo lep brodić, kojim možemo da idemo malo duže. Nazvali smo ga „Sanak”, jer smo tako odsanjali životni san. Imamo i nekoliko prijatalja koji vole vodu, pa s njima plovimo po našim prelepim rekama Tamišu, Dunavu, Savi, kada u proseku spojimo po dva-tri dana. To su pre svega Nikola Jeftić Jefta, Đorđe Šunkić Šule, Nemanja Avramov, Neša Nikolić i drugi. Najčešće odemo na jedno lepo mesto na Čakljancu, na Turskom Dunavu, gde nema plovila i nekih gužvanjaca. U poslednje vreme volimo da budemo na Tamišu prema Jabuci, kad se prođe Železnički most. Malo se družimo, nešto se tu skuva, a malo se i peca, i to isključivo sportski. Sve u svemu, taj hobi i jeste i nije skupa igračka. Jeste zato što mora da bude svega i svačega na brodu, kao u nekoj putujućoj kući. S druge strane, ispadne mnogo jeftinije nego da smo uplaćivali neka mora, banje i planine. Meni lično najveće je zadovoljstvo biti na reci, koja tako lepo opusti i daje preko potreban mir. I to treba čuvati…

• Nemaju svi tako ispravan odnos prema prirodi…

– Evo jednog detalja u vezi s tim. Nedavno smo žena i ja bili na Žilavi kod Dubovca s nekim prijateljima. I kada smo završili druženje, supruga i prijateljica skupljale su okolo smeće koje su ljudi pobacali, da bismo sve to stavili u čamac i odneli na smetlište. Bila su četiri velika crna džaka, od 200 litara, puna plastike i koječega! Međutim, tu nije kraj: otišli smo četrnaest dana kasnije ponovo žena i ja, kada je ona, kada je trebalo da krenemo, ponovo skupila četiri džaka. Ja se samo pitam kako tim ljudima nije žao da uništavaju takvu lepotu.

• Važnu ulogu u tome igraju i udruženja kao što je „Tamiš 1926”…

– Mi nautičari okupljamo se u okviru te organizacije i lepo se družimo, ali tu se i svašta dešava. Pored toga što nam čuvaju čamce, članovi održavaju okolinu, organizuju takmičenja i prave akcije poput čišćenja obale. Što se samo tamiške obale tiče, imam malu zamerku nadležnima kada je reč o prilazu reci. Eto, svi pozivaju ljude da siđu na reke, ali kako mogu žene sa bebama u kolicima ili invalidi da priđu dole reci? Znači, prilaz reci je problematičan, jer ima parkinga za trideset automobila, a na obali je ukotvljeno 5.000 čamca. Vikendom je strašna gužva i sve to nekako treba rešiti.

(Pančevac/J. Filipović)

NAŠ GOST ĐORĐE DRAGAN: Ljubav, znanje i prirodni sastojci stvaraju dobro vino

Naš gost pronalazač Negoslav Milivojev