CRNJANSKI U PANČEVU: Beskrajni plavi krug, u njemu upaljač

Za Miloša Crnjanskog, iako ga često ubrajamo u „znamenite Pančevce”, pre bi se moglo reći da je bio prolaznik u ovom gradu. Ali za sećanje, neizostavno za istoriju Pančeva, sigurno je njegov dolazak u Pančevo 20. maja 1970. na književno veče, kao i poseta rodnoj Ilandži istog dana. Stigao je tada u Pančevo zahvaljujući i Milošu Nikoliću, značajnom piscu, a stvarno Pančevcu, koji je tada imao trideset godina. Ovom prilikom umesto razgovora prenosimo, zahvaljujući Mišinoj ljubaznosti, ceo tekst iz „Svezaka” iz 1993, jer samo bi mogao ponoviti, kako nam je rekao, sve što je tada o ovom značajnom događaju napisao.

Jedini put, posle rata, Miloš Crnjanski je bio u Pančevu, odnosno u Banatu, 20. maja 1970. godine. A da se ne bih ponavljao, o tome neka posvedoči tekst objavljen u časopisu „Sveske” iz juna 1993. godine, pod naslovom „Beskrajni plavi krug, u njemu upaljač”, koji govori o proslavi posvećenoj Crnjanskom u Ilandži, o tome kako sam ga doveo u Ilandžu maja 1970. i kakvo je bilo književno veče Crnjanskog u „Ateljeu mladih”.
• • •
22. maja bio sam u Ilandži.
Dragoslav Živojnov, novinar „Večernjih novosti”, Ilandžanin, svratio je kolima oko četiri po mene, pre pet smo bili u Ilandži. Na ulazu u selo devojke u nošnjama, pogača, lepi konji, fijakeri, tamburaši. Dragoslav Živojnov odboru za doček kaže da će autobus iz Beograda stići za desetak minuta, pa odlazimo u selo. Đavolski je toplo, pa je svet i obučen razno, neki u košuljama, majicama, neki u sakoima. Pronosi se glas da je stigao autobus. Svi hrle da odu na ulaz u selo, televizijska ekipa sve to da snimi, novinari, ljudi da vide. Ja ostajem kod parka, sam, kao da se plašim da će se odnekud pojaviti Crnjanski i rasterati nas sve, da ne pravimo nikakve priredbe njemu u čast. Na fijakerima dolaze glumci, reditelj, tamburaši. Za njima mili autobus. U autobusu dve televizijske ekipe, jedna koja je snimala dokumentarnu emisiju „Crnjanski i Ilandža” i druga koja je snimala televizijsku dramu „Raj” po motivima proze Crnjanskog.
Kolona gostiju, kakvu Ilandža još nije imala priliku da vidi, odlazi u salu, da se malo okrepi. Zatim svi idemo autobusom, kolima, na groblje, da vidimo kapelu porodice Crnjanski. Kapela je za ovu priliku „friško” okrečena, uređena. Vraćamo se u dom kulture, da pogledamo izložbu fotografija sa snimanja tv-drame „Raj”, pa odlazimo na pretpremijeru dokumentarne emisije i tv-drame. Posle aplauza, svi akteri se klanjaju publici, pa i ja. Ne samo ja, nego i Tanasije Mladenović koji je takođe došao autobusom. On priča o teškoćama da se u posleratnom periodu objave prve knjige Crnjanskog. A želeo je, kaže, da mu prvo štampamo knjige, pa da ga onda dovedemo u zemlju, iz Londona. Zatim nam dele najlon-kese, sa likom Crnjanskog, u kesama privezak, sa likom Crnjanskog, upaljač, sa imenom Crnjanskog, hemijska olovka, sa imenom Crnjanskog, i godinama 1983-1993.

Posle odlazimo na večeru. Sve je to zaista svečano, sve je to zaista urađeno uz ogroman napor, ali ne prestaje da me mori pomisao – da ipak sve to nije protiv samog Crnjanskog? I ne znam zašto, setio sam se tada knjige koju sam čitao davno, kao gimnazijalac, „Sećanje na savremenike” Maksima Gorkog, u kojoj je on, pišući o Čehovu, napomenuo da se Čehov celog života borio protiv banalnosti, a da mu se banalnost na kraju osvetila – njegovo mrtvo telo putovalo je iz Švajcarske za Rusiju u vagonu za prevoz ostriga. Takva je oznaka bila na tom teretnom vagonu.
Crnjanski na najlon-kesi, upaljaču, privesku, hemijskoj olovci – banalno, ili ne, sasvim je svejedno, to mu i tako ništa ne može nauditi. Istog takvog maja, možda nešto manje toplog, tačnije, 20. maja 1970. dovezao sam Crnjanskog u Ilandžu.
Nije bilo priredbe. Ničega. Bilo je samo Crnjanskog, koji je došao da vidi kapelu gde je sahranjena njegova majka. I ostala rodbina, takođe, ali je on rekao, da želi da vidi majčin grob.

Iz Beograda smo pošli pre podne, on, čika Sava Živkov, zvani Bajin, i ja, mojim Amijem 8. Uveče, u Pančevu, organizovao sam mu književno veče, a pre toga išli smo u Peščaru, Devojački bunar, na ručak. „Da odemo, Miloše” (tako ga je čika Sava, njegov stari drug iz mladosti, oslovljavao, kao, uostalom, i mene) „do Ilandže?” Nije hteo. Književno veče, ručak, to da, ali Ilandža ne dolazi u obzir. O čemu smo sve pričali čitavog tog dana, više i ne znam, a da lažem ne volim.
Kad smo došli već blizu Peščare, malo je zaćutao (a kao što znate, voleo je da priča, i to slatko) pa rekao samo: „Idemo ipak u Ilandžu”. Nismo komentarisali, kao da smo i čekali, da to sam odluči.
Niko nas nije u selu primetio, niko nije znao da smo tu. Išli smo u groblje. Kapela je bila zaključana. Njih dvojica su otišli da traže ključ. U dokumentarnoj emisiji „Crnjanski i Ilandža” jedna starija žena priča kako su kod nje došla dvojica, jedan manji, i jedan veći (veći je bio čika Sava) da traže ključ od kapele, i da se Crnjanski predstavio. Ona je jedini svedok da smo bili u Ilandži. Jer, kad smo pošli sa groblja, čika Sava je opet, izdaleka, pokušavao da ga malo zadrži u selu, da još s nekim posede, popričaju, pa je rekao: „Miloše, da svratimo do sveštenika Miloša Vujoševića?” Ali, Crnjanski nije hteo.
Zašto nije hteo nikog da vidi, ni selo, ni svoju kuću, to me muči dok gledam dokumentarnu emisiju. Nije u njemu bilo ni mržnje, ni prezira sela ni meštana, pa opet, ni kad je bio u selu, prvi put posle više od tri decenije, nije hteo nikog da vidi, ni ko njega. Da li se plašio sam sebe, da se ne banalizuje, pusti suzu, razneži, padne u sentimentalnost, ko bi to znao? Prošli smo kroz selo, neprimetno, kao što smo i došli, ali su ostale priče u selu, kad se, kasnije, čulo da je Crnjanski navraćao, da je dolazio u crnim kolima (a moj Ami 8 bio je svetlo plavkast, skoro beo), da su mu deca mahala, i ko zna šta sve još.

Uveče smo u sali Ateljea mladih imali književno veče, najlepše valjda od kad je Pančeva, najposećenije. Sala nije mogla da primi sve znatiželjne. Jedino sam se tada ogrešio o pokojnu Seju Kasapinović, koja je, jer je imala lep rukopis, Crnjanskom, u svoje vreme, prepisivala „Dnevnik o Čarnojeviću”. A ja sam se držao ranijeg obećanja, datog Crnjanskom, da ću na književno veče zvati samo mlade.
Ostale su mi za uspomenu na taj dan fotografije koje sam pravio na groblju u Ilandži, i potpis Crnjanskog u knjizi njegovih pesama. Na fotografiji su samo Crnjanski i čika Sava Živkov, mene nema, mada je čika Sava hteo da na groblju ovekoveči i mene i Crnjanskog. Ja nisam hteo, bilo me je sram da to činim, bilo mi je nelagodno. Te fotografije su jedini dokument da je Crnjanski bio posle rata u Ilandži.
Čika-Save već odavno nema, ostaju samo fotografije, i pisma, ali ne uvek ni fotografije i pisma. Jer, postojala je fotografija fudbalskog tima: čika Sava na golu, Crnjanski centarfor, ali je izgleda nema. Postojala su i pisma, njihova prepiska, dok je Crnjanski bio u Londonu, ali i njih je pojela banalnost. Nestaće, isto tako, još brže, i kesa sa likom Crnjanskog, privezak, upaljač, hemijska olovka, sa imenom Crnjanskog.
Ostaće samo Crnjanski.

(Miloš Nikolić)

ILANDŽA: Dani Miloša Crnjanskog za pamćenje

“OTVORENA VRATA” U GIMNAZIJI: Ne propustite da vidite vremensku kapsulu