Čačak – Obični, niški i pećki golubovi, kineske prepelice, gvinejske, italijanske i porcelanske koke, platinasti fazani, mali aleksandri, zebe, tigrice i još mnoge vrsta ptica čine pernato carstvo Milana Salevića iz Trnave kraj Čačka.

Foto: RINA

Kada je imao svega sedam godina, Milanu je otac doneo dva goluba koje su smestili na tavan podorične kuće. Tako je počela priča o ljbavi čoveka prema pticama, duga pune 73 godine.

Foto: RINAFoto: RINA

„Jedno vreme sam živeo u gradu i manje je bilo ptica ali sam se pre 40 godina doselio na očevinu, sagradio kuću i tada sam dobio i više prostora za ptice u dvorištu. Trenutno sam 20 godina u penziji pa su mi ptice sva preokupacija”, kaže Milan.

Ovaj zaljubljenik u pernate životnje govori da se mnogi, kada pogledaju njegov ptičiji grad, zapitaju koliko taj hobi košta i može li se isplatiti.

„Neki kažu skupo. Ne pijem, ne govorim ružne reči, ne pušim pa mogu ako nekada i zatreba da izvodjim neku paru i da finansiram. Mada, ovo sve kompletno teško da može sebe samo da izdržava. Hrana je skupa. Neke godina ima dosta piljenja pa i može da se finansira, nekada ima malo ili gotovo da nema ništa ali ne odustajem”, naglašava Salević.

Milan ističe da ne zna koliko jedinki ptica iz svih krajeva sveta ima u svome dvorištu ali tvrdi da iako im ne zna brojno stanje, ukoliko jedna ptica nije na svom mestu on to vidi.

„U jednom trenutku je u jednom boksu bilo preko 50 zeba. Jedna ukoliko je uginula ili se sakrila negde, odmah mi je sumnjivo. Ja njih sve poznajem po boji”, kaže Salević.

Foto: RINA

Kako sam kaže, problem nije novac već to što u ovom hobiju nema podmlatka. Mlade jednostvano ne privlači lepota ptica.

„U Čačku već 30 godina postoji društvo `Košutnjak` ali smo uglavnom mi penzioneri. Ima nekoliko mlađih dečaka ali su mladi danas više zainteresovani za kompjutere i telefone nego za nešto drugo. Ranije se išlo više po uziložbama, i to se išlo autobusima, od Sombora, Novog Sada, Vršca, Zrenjanina, Pančeva, Beograda, Požarevca. Ali je nekada u društvo bilo po 100 ljudi. Danas smo nažalost, se sveli na desetak ”, govori ovaj zaljubljenik u ptičiji svet.

Nekada je nove vrste, neretko egzotične iz najudaljenijih krajeva sveta nabvavljao na sajmovima i izložbama. Danas takve svetkovine polako nestaju, a umesto njih organizuju se berze i marketi na kojima su ptičice predmet puke trgovine.

„Nekada odemo i kod nekih uzgajivača, jer se svi mi znamo. Nešto zamenimo, trampimo, nešto kupimo i tako proširujemo i obnavljamo svoje kolekcije. Najveći nam je problem osveženje krvi. Na primer, ja imam dosta jedinki malog aleksandra, ali su mi vremenom potrebne nove jedinke kako bi im osnežio krv. Onda ja dam moje ptice drugom, a oni meni svoje ili ih eventualno prodam pa kupim druge”, ističe Milan.

Među pticama čiji broj ne zna ni sam Milan, postoje i egzotične vrste kojima priroda nalaže da žive u toplijim krajevima daleko od Srbije. Za njih Milan ima posebno mesto, dok ostale i zime provode u svojim kućicama.

Foto: RINA

„Ja ne praktikujem da stavljam najlon na volijere kao što mnogi rade. Šta prezimi to je zdravo i sposobno da se pili. One egzote koje su osetljive, njih prenosim u zimovnik. To se recimo kanarinci, guldovi, špicevi, dijamant zebe koje se zimi pile. Tu im naložim vatru te je njima konstantna temperatura 15 stepeni”, kaže Milan.

Ipak u velikom poslu koji svakodnevno ima oko svojih ptičica Milan ima i veliku pomoć svog novog šegrta, mačka.

„On je pre par meseci donet kao malo mače. I prvi dan je već počeo da se izviruje na kaveze ali sam ga lepo upozorio i od tada ne pipa ništa. Svuda ide sa mnom, mota mi se oko nogu, gledam da se ne sapletnem na njega ali je dobar. Hvata miševe, najviše voli da uđe gde su aleksandri. Ponekad ga i zaboravim. Uveče izađem da ga nahranim, ako ga nema, znam gde je. Ostao u kavezu. Kad dođem da ga izvedem on se ućutao u ćošku i čeka miša”, kroz smeh Milan zavrašava ovu kratku priču o njegovom pernatom carstvu o kome bi i čitava emisija bila kratka.

(RINA)