Ratna sećanja: Novica Dukadinovski, predsednik Udruženja RVI

Predsednik Udruženja ratnih vojnih invalida i porodica poginulih boraca Pančeva Novica Dukadinovski je u Kačarevu završio osnovnu školu, a onda… Ovo su njegova sećanja na ratove devedesetih, na početke i na posledice.

„Pančevac”: Srednjoškolski dani su krenuli kao i svakome od nas. Šta vas od te uobičajene slike razlikuje?

Novica Dukadinovski: Upisao sam srednju tehničku školu u Pančevu. Kao srednjoškolac, kao i svaki mlad čovek, voleo sam sport. U to vreme, Pančevo je imalo jak bokserski klub „Dinamo”. Trenirao sam nekoliko godina boks kod trenera Branka, kasnije i kod Proleta. Po završetku srednje škole, otišao sam u vojni odsek Pančevo i dobrovoljno se prijavio za služenje vojnog roka. Planirao sam da što pre odem u vojsku, odslužim vojni rok, i da posle toga odmah otputujem u Austriju i da tamo počnem da radim, jer sam u to vreme imao devojku koja je živela u Beču. Međutim, kada sam otišao u vojsku, devojka se zaljubila u drugoga i mene je ostavila, pa su ti planovi propali i vratio sam se u Kačarevo. Na služenje vojnog roka otišao sam septembra 1984. godine u Banja Luku u kasarnu „Zalužani”, gde sam se obučavao za vozača BVP-M80, borbenog vozila pešadije. Posle obuke prekomandovan sam u kasarnu „Dugo Selo” kod Zagreba, gde sam ostao do kraja vojnog roka, posle kog sam raspoređen u rezervni sastav 51. mehanizovane brigade u Pančevu.

• Želeli ste da nastavite sa svojim mladalačkim životom…

– Da. Svoj prvi radni odnos zasnovao sam 1986. godine u Industriji skroba „Jabuka”; počeo sam da radim kao tehničar u pogonu proizvodnje. Međutim, početkom 1991, počinju nemiri u Jugoslaviji, kao i mobilizacija u celoj Srbiji, pa i u Pančevu. Kao i mnogi drugi, mobilisan sam početkom jula 1991. godine i raspoređen u 51. mehanizovanu brigadu kao rezervista. Brigada se nalazila u kasarni „Stevica Jovanović” u Pančevu i tu srećem mnogo ljudi koje poznajem. Posle nekoliko dana provedenih u kasarni, jedne noći, oko ponoći, stiglo je naređenje da se pokrene sva tehnika zajedno sa ljudstvom i krene ka granici sa Hrvatskom, kako bi se pomoglo srpskom stanovništvu koje živi u Slavoniji. Kao vozač oklopnog vozila – BVP-M80, sedam za upravljač i sa svojom posadom od devet ljudi krećem iz kasarne ka hrvatskoj granici.

• Mlađi ljudi ne znaju šta se dešavalo, opišite nam tadašnju situaciju.

– U Pančevu je te noći formirana ogromna kolona sa tenkovima, oklopnim transporterima, kamionima i ostalom tehnikom. Krenuli smo iz kasarne „Stevica Jovanović” kroz grad. Taj dan neću nikad zaboraviti, jer iako je bila ponoć, ceo grad je bio na ulicama ili su ljudi bili na prozorima svojih stanova. Gledali su u kolonu, mahali nam i plakali. Osećao sam se jako čudno, ali kao mladić od 25 godina, ipak, hrabro i ponosno. Izašli smo iz našeg Pančeva i krenuli dalje u nepoznato. Kolona se kretala sporo i putovali smo ceo dan. Prolazeći kroz sela i gradove, ljudi su izlazili da nas pozdrave, iznosili su i davali nam hranu i razna pića kako bi nas počastili i poželeli nam sreću. Iako je za mene sve to bilo novo, osećao sam se ponosno što sam u redovima 51. mehanizovane brigade i što ću braniti narod koji je napadnut.

• Trenutak. Ima onih koji bi rekli da ste otišli u „drugu državu” i tamo učestvovali u građanskom ratu.

– Lako je to sada reći. To nije istina. Svi mi koji smo se tada odazvali pozivu države, uradili smo pravu stvar. Odazvali smo se pozivu i pomogli državi onda kada smo joj najviše trebali. Zaštitili smo taj narod, ali, nažalost, mnogi od nas se nisu vratili…

• Recite nam nešto više o tome, iz lične perspektive.

– Ja sam u tim borbama ranjen u obe noge i u desnu ruku. Bilo je to u ranu zoru 17. septembra 1991. Odjednom su oko nas počele da padaju neprijateljske granate. Jedna od njih pala je pored mog transportera i kao da je sevnula munja iz vedrog neba. Osetio sam jaku vrelinu po nogama i desnoj ruci i hteo sam da potrčim da se sklonim, međutim, pao sam jer nisam mogao da hodam, obe noge su mi bile ranjene. Dok sam puzio po toj travi, granate su oko mene padale kao kiša. U tom trenutku, primetio me je zastavnik 51. mehanizovane brigade Marko Atanasov iz Pančeva i pritrčao da mi pomogne. Uzeo me je u naručje i uneo u moj transporter. Dok me je nosio, jako sam krvario i molio Boga da granatiranje za trenutak prestane kako neka granata ne bi pogodila mog spasitelja, zastavnika Marka, koji je žurio ka transporteru. Položio me je na zadnje sedište transportera, seo za upravljač i krenuo ka sanitetu na kraju šume. Ja sam se onesvestio i utonuo u dubok san. Probudio sam se na VMC-u u Novom Sadu. U tim trenucima, ceo moj život, kao na nekoj traci, prolazio mi je kroz glavu. Molio sam Boga samo da preživim i vidim svoje prvo nerođeno dete, jer mi je supruga tada bila u petom mesecu trudnoće. Tog dana je u bolnicu stiglo oko stotinu ranjenih. Operisan sam i krenuo je oporavak. Volja za životom bila je jača od svega, tako da su se rane zacelile i sve teškoće su bile savladane.

• Po izlasku iz bolnice lekarska komisija vas je proglasila za ratnog vojnog invalida…

– Jeste, ali tu nisam stao sa radom. Sa svojim saborcima i porodicama poginulih boraca u Pančevu, osnovao smo Udruženje ratnih vojnih invalida i porodica poginulih boraca Pančeva, gde sam i danas predsednik. Kao udruženje učestvujemo u obeležavanjima svih važnih datuma u gradu Pančevu i polažemo vence na sve spomenike poginulih u ratovima koji su se dešavali u našoj istoriji. Ove i ostale aktivnosti udruženje obavlja zajedno sa lokalnom samoupravom, UBNOR-om, kao i sa svim ostalim srodnim udruženjima na teritoriji grada. Najbolju saradnju ostvarili smo sa Udruženjem za negovanje tradicije 51. mehanizovane brigade, koje nam je dodelilo plaketu za izuzetan doprinos radu, kao i sa pančevačkim UBNOR-om, koji nas je nagradio poveljom za izuzetan doprinos radu i unapređenju UBNOR-a. Naše udruženje odaziva se na svaki poziv Ministarstva za rad i boračka pitanja, a deo smo naše krovne organizacije SUBOS. S našim republičkim udruženjem RVI i PPB Topola, kao i sa predsednikom Jovicom Pavlović, saradnja je svakodnevna. Od kada smo osnovali Udruženje ratnih vojnih invalida i porodica poginulih boraca Pančevo, u meni se javila velika želja da se u našem gradu postavi spomenik svim poginulima iz naše opštine u ratovima od 1991. do 1999. Taj posao nije bio nimalo lak, ali uz angažovanje i upornost svih boračkih udruženja grada Pančeva, lokalne samouprave i svih nas, uspeli smo da 2016. godine podignemo spomenik sa 69 imena poginulih boraca sa teritorije Pančeva u tom periodu. Naš grad je slobodu Srbije platio mnogim životima svojih sugrađana razvrstanih u razne jedinice tadašnje SFRJ, a kasnije SRJ. Pančevo se nalazi u samom vrhu po broju poginulih u ratovima od 1991. do 1999. godine, u odnosu na ukupan broj stanovnika.

• Vi ste i politički aktivni.

– Nije to politika, nego putokaz. S ponosom želim da istaknem svoj angažman u Gradskom odboru PUPS-a. Tu sam pronašao svoje mesto, jer sam prepoznao meni poznati pravac delovanja i časne namere: pomoć običnom malom čoveku koji je u nevolji. Na primer, imali smo više akcija sa Crvenim krstom u Pančevu, a učestvovao sam i koordinisao prikupljanjem pomoći i školskog pribora deci za polazak u školu. Potom, priključili smo se Međunarodnom danu za borbu protiv siromaštva i, opet, prikupljali sredstva za higijenu i garderobu za siromašne. Ove i niz sličnih aktivnosti me drže na zemlji i daju snagu za dalju borbu. Da zaključim: čovek je veliki samo onoliko koliko svoje okruženje čini bogatijim.

(Pančevac / S. Trajković)

Pantransport: Ponovo saobraćaj po zimskom redu vožnje