Vladimir Stoicov (1959) poznat je Kačarevcima, ali i šire pre svega kao višedecenijski matičar i svestrani učesnik u mnogim aktivnostima u tom mestu.

On je u svom selu proveo ceo radni vek od 40 godina, venčavajući mnoge sugrađanke i sugrađane, kojima je pomagao i na razne druge načine.

Pored toga, tek nešto kraće, jedan je od kreatora i organizatora najpoznatije gastronomske, iliti „najmasnije” manifestacije u okruženju (i mnogo, mnogo šire), čuvene „Slaninijade”, koja svakog februara privlači na desetine hiljada gurmana.

Pančevac: Kako su izgledali počeci u Kačarevu?

Vladimir Stoicov: Mlađa sestra Vesna i ja odrastali smo u jednoj normalnoj običnoj porodici, gde je samo radio otac Vasil, dok je majka Cveta brinula o nama i kući. Inače, moji roditelji su među onima koji su ovamo došli posle 1945. godine: majka iz Makedonije, a otac s juga Srbije, iz Bosilegrada. Sticajem okolnosti, po dolasku u ovo selo, tata se zaposlio kao knjigovođa u tadašnjoj Opštini Kačarevo. Tamo je radio dok je opština funkcionisala kao institucija, do početka šezdesetih godina prošlog veka, kada je kao takva ukinuta i postala mesna zajednica. Nakon toga je stvoren višak radne snage, pa je otac nastavio svoj radni vek u našem poljoprivrednom dobru koje se tada zvalo „Mladost”. Tamo je stekao i uslov za penziju, a za njim je ostao dobar glas…

Gimnazijski dani za nezaborav…

– U svom selu završio sam osnovnu školu, a potom i srednju 1978. godine. Za neki moj razvoj ličnosti upravo je presudan bio period školovanja u pančevačkoj gimnaziji. Iako je Kačarevo 15 kilometara udaljeno od Pančeva, mogu da kažem da pre toga gotovo da nisam ni odlazio u grad i maltene nisam znao kako da se vratim kući. Čak me je i tata neki dan pred polazak u srednju školu odveo kod lokalnog brice, koji me je olindario kao za vojsku, pa sam u gimnaziju otišao s belim ušima i vratom. Nakon toga, sve mi je tamo bilo potaman i tada su mi se otvorili mnogi vidici. I neke od najlepših uspomena koje i danas nosim, neka nerazvdojna prijateljstva, pa i kumstva, potiču iz tog perioda. Zbog svega toga nije čudo što se bar jedanput mesečno vidimo u pančevačkom restoranu „Dvorište”. Inače, iz te naše generacije mnogo je i doktora i stručnjaka raznoraznih fela. Posle toga, u nekom periodu svog kasnijeg života, pa evo i dan-danas, pokušavam da te uspomene sročim i prenesem na papir. Pored ostalog, jednu od mojih kratkih priča drugari su objavili u knjizi o mojoj, 107. generaciji gimnazije, za 40 godina mature.

Prvo zvanično zaposlenje, ujedno i poslednje…

– Kada je reč o poslu, praktično ne samo da nisam mrdao iz Kačareva nego nisam menjao ni zaposlenje pun radni vek. Nakon gimnazije, upisao sam Pravni fakultet u Beogradu, koji sam neslavno završio, to jest nisam ga završio. Potom sam odslužio vojsku i po povratku se zaposlio kao matičar 1983. godineu svom mestu. Naime, kada sam se vratio iz vojske, kolege koji su radile u to vreme u Mesnoj zajednici poznavale su mog oca, koji je, kao što rekoh, ostavio dobar utisak kao radnik i čovek, pa su shodno tome procenili da ću možda i ja da budem dobar radnik. Trudio sam se da ne izneverim njihova očekivanja radeći isti posao punih 40 godina, tako što sam uvek nastojao da svakom pomognem. I kada u tome uspeš, ne postoji lepši osećaj.

Kako je izgledalo biti matičar pre skoro pola veka?

– Moram da istaknem da je matičar nekada imao neuporedivo veći značaj. I uopšte, i mesna zajednica i mesna kancelarija su bile institucije od velike važnosti za meštane. Tu se mnogo posla obavljalo i pre svega pripremalo za odlazak u grad, u bilo koju drugu ustanovu. Znači, ljudi su dolazili u Mesnu zajednicu da ih uputimo šta i kako da odrade da najlakše završe posao na nekom drugom mestu. Mnogo toga smo mogli da pripremimo strankama, da im otkucamo neki dopis, uputimo kome da se jave, od SUP-a preko suda do opštine i centra za socijalni rad ili gde već. I sve to su činile Mesna zajednica i Mesna kancelarija. Mi smo tada bili dve ustanove, koje i sada postoje, ali bili smo prilično bliski u saradnji i pokrivali jedni druge kada je to ustrebalo. Sve u svemu, najlepše uspomene nosim iz tog prvog perioda svog radnog veka.

Uprkos ozbiljnom poslu, bilo je i veselih momenata…

– Pamtim mnoge šale i pošalice koji su mi tada pravili. Naime, s obzirom na to da sam bio najmlađi, stalno sam dežurao kod telefona i kad god neko pozove, ja sam se javljao. I kada izađemo ispred zgrade na cigaretu, drugari i kolege su mi pravili zvrčke tako što su me, videvši da sam napolju, pozivali na telefon. I ja taman izađem, ono zazvoni telefon, a ja brzo utrčim u kancelariju. I dok stignem, baš tada se prekine veza. Ja se opet tako vratim nazad, oni isto. I tako su me jedno vreme stalno držali „u pripravnosti”.

Porodica…

– Sa svojom suprugom Mirjanom, s kojom ove godine slavim veliki jubilej, uzeo sam se 1986. godine. Ona mi je podarila troje divne dece, ćerke Mariju i Martu, kao i sina Iliju. Mogu samo da kažem da sam nakon 40 godina braka presrećan s porodicom.

Košarka je još jedna velika stvar…

– Druženje s košarkom počelo je kada sam se zaposlio u Mesnoj zajednici, gde je jedan od mojih kolega vodio lokalni košarkaški klub. Ovaj kolektiv tada je bio neka vrsta „siročeta” u „kačarevačkoj kući sportova”, u kojoj su prednjačili rukomet i fudbal. S obzirom na to da sam košarku najviše voleo, priključio sam se klubu „Jedinstvo”. I evo, otada sam usko vezan za taj sport, sve do današnjih dana. Doduše, sada više kao neki vatreni navijač. Inače, u tom klubu mi dugo, dugo igra dvadesetosmogodišnji sin Ilija, i to od svoje šeste godine.

I jedinstvena „Slaninijada” je deo života…

– Još jedna velika stvar u mom životu otpočela je 1987. godine. Reč je o „Slaninijadi”. Tada smo o tome samo pričali, a naredne godine održana je naša prva gastronomska manifestacija. S njom sam rastao i ja, od samih početaka, kada je bilo izloženo tek desetak uzoraka slanine, pa do sada kada imamo 400-500 izlagača sa stotinama hiljada posetilaca s raznih strana sveta, koji stižu u ta četiri dana. I evo, stigao sam do penzionerskih dana, a bogami nisam mogao ni da naslutim da će biti tako. Išli smo postupno, a naši vidici širili su s godinama, jer mi smo svi bili amateri u ovom poslu. Praktično su nam uslovi nametali određene drugačije radnje. I tako sve do ovog vremena, kada mesec-dva pred „Slaninijadu” počinjemo s pripremama, od toga da obezbeđujemo adekvatne uslove izlagačima do marketinškog dela, koji se odnosi na kontakte s medijima, od onih klasičnih do društvenih mreža.

Ipak, najbolja referenca su sami uživaoci i njihova iskustva.

– Tome u prilog govori i jedna situacija koju sam nedavno doživeo u Grčkoj na moru. Naime, jednog jutra moj komšija iz susednog apartmana, s kojim sam se upoznao i često pio kafu, i ja sedimo na terasi pokraj mora. I tako osetim kako njegova žena prži slaninu za doručak, pa im kažem: „O, dobro, pa gde ste ovde u Grčkoj našli ovako lepu slaninu?” A komša odgovara: „Da ti kažem, žena i ja svake godine idemo u jedno mesto pored Beograda, tu blizu, zove se Kačarevo i tamo se održava ’Slaninijada’.” A njegova žena se ubacuje i nadovezuje: „I kad stignemo, prvo odemo pod šator, na po kriglu piva i pljeskavicu. Smažemo to i onda ti obiđemo ’Slaninijadu’ uzduž i popreko i napazarimo za godinu dana sve šta nam treba od tih suhomesnatih proizvoda. I ja svake godine komad slanine i još ponešto tako spakujem i ponesem u Grčku da se gostimo.” A ja onda na sve to odgovaram s „Bravo, svaka čast!”, otvorim novčanik i izvadim vizitkartu kao organizator „Slaninijade”. A oni gledaju i ne veruju, uz čuveno: „Ma, je li moguće?!”

(Pančevac/J. Filipović)

NAŠ GOST: Živojin Milanović, fotograf svedok razaranja Rafinerije 1999.

Naš gost pronalazač Negoslav Milivojev