Književnica Neda Bjelanović o izbeglištvu: Život kom se smejete jeste podnošljiv život

Roman Nede Bjelanović „Crveni krovovi“, objavljen u izdanju Arhipelaga, otvara vrata jednom odrastanju koje je istovremeno lično i generacijsko, ispričano glasom mlade žene koja sa neobičnom mešavinom topline, humora i tihe gorčine preživljava raspad svoga sveta.

Iz sarajevskog detinjstva, razorenog ratom i raseljavanjem, autorka odlazi u kasabu na Drini, u kojoj pokušava da ponovo pronađe ritam svakodnevice, da se uklopi, da nauči novi život.

Kasnije, kao studentkinja književnosti u Beogradu, u njoj se javlja potreba da svoje potisnute uspomene preispita i ispriča – ne da bi se vratila u prošlost, nego da bi razumela sadašnjost. U ovom romanu susreću se identitet i sećanje, privatna trauma i kolektivno iskustvo, hrabrost da se život izgradi iznova, ali i prkosno čuvanje svega što je izgubljeno. „Crveni krovovi“ govore o tome kako se jedno detinjstvo, premda ranjeno, može pretočiti u priču koja leči.

Novinarka Danasa razgovarala je sa Nedom Bjelanović o stvaralačkim tragovima koje je ostavio ovaj roman, o procesu pisanja koji je spojio lično i opšte, i o tome kako se književnost izlazi na kraj sa onim što čovek dugo nosi u sebi.

Da li ste očekivali da će „Crveni krovovi” imati ovako snažan odjek kod čitalaca i kritike? Često se ističe da roman ima autobiografske elemente, ali da nije autobiografija. Kako ste našli ravnotežu između ličnog iskustva i fikcije?

– Nekako je prirodno da se, kad nešto radi – a naročito nešto što mu baš leži na srcu – čovek nada da će to i ispasti i proći dobro. Ipak, i sa tom očiglednom nadom mene je čitalački odziv na moju knjigu zaista iznenadio. Stvarno sam mislila da nam je svima dosta ratnih priča, podsećanja, svih muka devedesetih i produženih devedesetih (skoro sam u iskušenju da kažem večnih devedesetih). Ali eto, ta priča, takva kakva jeste, našla je svoje čitaoce, i zbog toga se osećam i počastvovano i zahvalno. Ako sam i našla tu ravnotežu između ličnog i fikcijskog, onda je ona došla kao rezultat napora da se svakoj, a naročito najtužnijoj, stvari traži smešna strana. Život kom se smejete jeste podnošljiv život.

Šta za Vas znače nagrade „Danko Popović” i „Svetozar Ćorović” (koju ste podelili sa Laurom Barnom), koje ste dobili i kako ste se osećali kada ste saznali da su pripale upravo Vama?

– Nagrade su baš lepi, radosni događaji. Upoznavanje oba ova pisca bili su posebni emotivni graničnici u mojoj ličnoj maloj istoriji čitaoca, tako da mi je još milije što je reč o nagradama s imenima baš tih pisaca. Takođe, dobiti nagradu u Šumadiji i u Hercegovini osećanje je koje je teško rečima opisati.

Kako je nastala ideja za pisanje romana „Crveni krovovi”? Da li postoji trenutak ili sećanje koje je pokrenulo proces stvaranja?

– Zaista nikad nisam planirala da napišem roman. A onda je došla korona, koja je iz svakog od nas ponaosob izvukla poneku neobičnu, zatrpanu ili zatomljenu osobinu, sećanje ili nameru. Postojao je jedan trenutak kad sam pogledala kroz prozor, za vreme najstrožeg karantina, i kad mi se učinilo da je vasceli nepregledni Beograd ispražnjen, utihnuo, napušten. Tada sam se setila i trenutka kad je tačno tako izgledao moj grad, grad koji smo ostavljali. I onda sam napisala prvih nekoliko strana.

Vaša doktorska disertacija bavila se poetikom proze Momčila Nastasijevića. Šta Vas je privuklo njegovom delu i kako je taj istraživački rad uticao na Vaš književni razvoj?

– Momčilov čarobni jezik. Način na koji, dok ga čitate, shvatate da vam saopštava konačne istine o svetu i čoveku, ali da se te istine ne mogu nikada prevesti u obični, svakodnevni govor, da se ne mogu izneti, izuzeti iz magije njegove maternje melodije. Neprestano vraćanje Nastasijeviću nosi radost i frustraciju kao neodvojive procese; čitati Momčila znači učiti se skromnosti, ili bar težiti tome.

Uz akademski rad i teorijske studije, zaposleni ste u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu. Kako balansirate naučni rad sa književnim stvaranjem? Na koji način smatrate da se Vaše akademsko iskustvo i naučni rad ogledaju u Vašem proznom prvencu?

– Trudila sam se da balansiram. Ponekad proučavati književnost znači i opteretiti se pojmovnom aparaturom koja otežava jednostavno saopštavanje stvari. Nadam se da se to u romanu ne vidi mnogo.

Vaša knjiga „Crveni krovovi” govori o egzodusu sarajevskih Srba posle Dejtonskog sporazuma – događaju koji je jedan od najvećih mirnodopskih egzodusa u savremenoj istoriji. Kako ste se pripremali za istorijski deo romana?

– Sarajevski egzodus deo je moje lične istorije, istorije moje porodice, mog susedstva, mog grada, zemlje, naroda. Na to se ne možete spremiti niti možete takvo iskustvo, bar u mom viđenju, ikada nepristrasno posmatrati kao neki suvi povesni proces. Ja sam pokušavala da se setim progutanih reči, nemih pogleda i brzih rastanaka, promrznute dece, podignutih grobova, raskućenih domova u stihiji kolone i nezamislivoj mećavi – svih stvari koje istorija zaboravlja.

Koliko je bilo emotivno zahtevno pisati o temi egzodusa i ratnog detinjstva? Zašto ste odlučili da priča bude ispričana iz perspektive devojčice koja odrasta u ratu?

– Meni jeste bilo zahtevno jer mi se činilo da je vrlo lako preterati u bilo kom smeru – potceniti patnju s jednog solidnog vremenskog razmaka ili skliznuti u patetizaciju, koja ne doprinosi ničemu. Perspektiva deteta može u tom smislu da bude zahvalna jer dete više registruje nego što tumači, više oseća nego što argumentuje. Takođe i dobro pamti i teško zaboravlja, a pamti u slikama više nego u konceptima, što je za prozu dobra pozicija.

Koliko je glavni lik oslonjen na Vaše iskustvo, a koliko je zamišljen kao glas jedne generacije?

– Težila sam da budu u kakvoj-takvoj ravnoteži.

U više navrata pomenuli ste kolektivnu i transgeneracijsku traumu. Na koji način ste želeli da je osvetlite kroz roman?

– Tako što ću dati glas tzv. običnim ljudima, a ponajviše običnim porodicama, kao kolektivnom glasu. Onima koji po pravilu nisu naročito zanimljivi istoriji, koja ih najčešće u svojim velikim narativima apstrahuje.

Da li je pisanje bilo vid terapije ili suočavanja sa sopstvenim sećanjima?

– Ne verujem mnogo u koncept terapijskog pisanja. Takođe, moja sećanja su deo moje svakodnevice. Odavno sam prestala da bežim od njih. To sam što jesam i taj grad je bio moj, a kroz sećanje, naročito aktivno sećanje i pamćenje, on zauvek i jeste moj grad.

Koju poruku najviše želite da čitaoci ponesu iz „Crvenih krovova”? Da li ste imali posebnu vrstu odgovornosti prema čitaocima koji su prošli kroz slična iskustva?

– Nisam imala nameru da poručujem, nego sam želela da podsetim. Jedino je zaborav konačna smrt. A kada je o odgovornosti reč, to je zapravo i bila moja najveća nedoumica kad je došlo do pitanja da li roman objavljivati ili ne. Ta strašna priča, priča o odlasku sto hiljada ljudi iz prostora njihovih života, njihovih umiranja, njihovih svetinja, zemlje i jezika, sto hiljada ljudi kojima su okrenuta skoro sva leđa sveta u kom su se zatekli – to je priča koja ne pripada samo meni i koja nosi posebnu vrstu dužnosti. Nadam se da ih nisam izneverila.

Kako vidite svoje mesto u savremenoj književnosti koja se bavi ratom, odrastanjem i sećanjem?

– Teško je autoru samom da odgovara na to pitanje, čak i kad se bavi istorijom i teorijom književnosti.

Da li već radite na novom rukopisu ili Vam je još uvek važno da ostanete u svetu „Crvenih krovova”?

– Bila sam započela rad na jednoj novoj priči, koja je imala izražen distopijski ton. Međutim, u poslednje vreme dosad nezamisliva stvarnost i naša svakodnevica počele su da prestižu priču na svim nivoima. Možda i nove knjige treba da sačekaju lepše, čitljivije vreme. “Svemu ima vrijeme, i svakom poslu pod nebom ima vrijeme.”

(Danas/Slađana Milenković)