Svoj život je posvetila muzici: znala je da će se njome baviti još u detinjstvu: Adela Merča Veličkovska, profesorka klavira u Muzičkoj školi „Jovan Bandur”, govori odmereno, a iz nje izbijaju sigurnost u izgovoreno i optimizam

„Pančevac”: Izvucite nam najvažnije slike iz svog detinjstva.

Adela Merča Veličkovska: Bila sam jako tvrdoglavo dete. Vaspitana sam strogo, bez mnogo prostora za raspravu, ali sam nekako uvek uspevala da isteram svoje. Ispunjavala sam obaveze, ali sam paralelno gurala ono što sam želela. Krenula sam u baletsku školu jer je tako želela moja majka. Sećam se da sam jedva čekala da se završi čas, pa sam uvek ostajala poslednja jer je tu bio neki raštimovani pijanino. Bila sam fascinirana tim instrumentom. Nisam ništa znala da odsviram, samo sam pokušavala da skinem neke melodije po sluhu. U drugom razredu sam dobila obavezan predmet klavir. I to je bilo to. Upisala sam i muzičku školu, tako da sam, praktično, išla u tri škole: osnovnu, muzičku i baletsku.

• Kada ste shvatili da je muzika vaš životni put?
– Vrlo rano, mislim da već sa sedam-osam godina nisam imala dileme. Kada je došlo vreme za srednju školu, znala sam šta želim. Ta moja tvrdoglavost i upornost kasnije su se pokazale kao ključne, jer bez toga nema ozbiljnog bavljenja muzikom.

• Kako pamtite studentske dane?

– Spletom neobičnih okolnosti, otišla sam u Sarajevo i upisala Akademiju. To su mi bile najlepše četiri godine do tada u životu. Bilo je jako teško na samom početku. Nova sredina, potpuno drugačiji mentalitet ljudi, vrlo skromne finansije, život u studentskom domu. Međutim, vrlo brzo sam se snašla. Uslovi u studentskom domu mi uopšte nisu odgovarali, pa sam rešila da uzmem stvar u svoje ruke. Odlučila sam da pronađem posao kako bih mogla sama da finansiram svoj život van doma. Uspela sam da se zaposlim u osnovnoj muzičkoj školi na Palama. Vrlo brzo posle toga počela sam da predajem muzičko i u Srednjoškolskom centru, gde su sve srednje škole na jednom mestu. Bilo je jako naporno uskladiti predavanja i vežbanje s poslom i svakodnevnim putovanjem na relaciji Sarajevo–Pale, ali sam stvarno uživala s decom.

Privatna arhivaPrivatna arhiva

• S nekim učenicima ste ostali u kontaktu do danas.

– Da. To su sad odrasli ljudi, ostvareni na profesionalnom i ličnom planu. I pored mnogo godina koje su prošle od tada, uvek se rado prisetimo tog perioda. Isto tako, to su nezaboravne četiri godine i zbog prijateljstava koja i danas traju. Bilo nas je sa svih strana, ali smo vodili računa jedni o drugima. Dragoceno je imati ljude na koje možeš da računaš u bilo koje doba dana i noći posle skoro 25 godina. Studiranje tamo je bilo nezaboravno i zbog profesora od kojih sam imala priliku da učim: Konstantin Babić, Dejan Despić, Dragoljub Šobajić, Sonja Radojković, Dubravka Jovičić – samo su neka od velikih imena. Stvarno je bila ogromna privilegija biti blizu njih. Sve vreme studija sam radila, u jednom trenutku na tri mesta: u osnovnoj muzičkoj školi, Srednjoškolskom centru na Palama i na Akademiji, u operskom studiju kod profesora Teodora Romanića kao korepetitorka. Sa ove distance, često razmišljam odakle mi je dolazila tolika energija.

Sve je funkcionisalo, predavanja, svakodnevno vežbanje, posao, druženje, ništa mi nije bilo teško. Često smo se šalili da se sve može kad se čovek odrekne nepotrebnih gluposti s kojima se samo gubi vreme, kao što je, na primer, spavanje.

• Odlučili ste da ćete pedagoškom radu posvetiti život…

– Već tokom studija shvatila sam da biti koncertni pijanista nije moja priča. Taj poziv zahteva jako mnogo odricanja i žrtvovanja, a ja nisam taj tip. Istovremeno – decu mnogo volim. Mislim da su deca najsavršenija stvorenja. S njima nema foliranja. Uvek prepoznaju da li si iskren ili ne i tu nema greške. S decom je lako, samo ih treba mnogo voleti, a ona tu ljubav vrate desetostruko. I to je bio idealan spoj za mene: muzika i deca.

Privatna arhivaPrivatna arhiva

• Vratili ste se u Pančevo?

– Jesam, 2003. Iskreno, nedostajala mi je moja ravnica, moje Pančevo. Od tada radim u Muzičkoj školi „Jovan Bandur”. Volim da kažem da mi je to druga kuća, jer sam u nju prvi put ušla još 1986. Nikada ne bih radila nešto drugo: ume da bude naporno, nije uvek sve idealno, ali rad s decom definitivno vraća mnogo više od uloženog truda. Bude tu i tamo da se neko naljuti, nekad padne i poneka suza, ali je mnogo više radosti i komičnih situacija. Nikada neću zaboraviti jedan 8. mart pre mnogo godina. Rekla sam deci u mojoj klasi da tog dana ne donose oni poklone, već da ću ja doneti slatkiše da se svi zajedno počastimo. Međutim, jedan učenik je došao s poklonom. Kakav je to poklon bio! Roditelji su mu dali novac i insistirali da mi kupi cvet, ali on je na putu do škole rešio da je mnogo praktičnije da mi uzme veliku krofnu, jer će cvet da uvene, a krofna je ipak krofna. Takve situacije ne postoje ni u jednom drugom poslu. I to je, između ostalog, ono što ovaj posao čini posebnim.

(Nastaviće se)

(Pančevac / Siniša Trajković)

Etnolog Nikola Vlajić u Narodnom muzeju u Pančevu: Vaskršnjim običaji i tradicija u Banatu