Neke stvari se dešavaju same od sebe.
Bez kontrole emocija i intelekta, u mutnoj glavi.
Smeh – na poslednjem ispraćaju osobe koju smo voleli.
Ili, brbljanje – kad je vreme za tišinu.
Suze – pošto smo sigurni da nam sve dobro ide.
Ne nalaženje reči, a baš tada treba da pustimo glas.
To što je bilo, prošlo, takvo mora i da ostane.
Vreme je da sebe isčitavamo. Bar dva-tri puta dnevno.

Za brisani prostor

Gužva je pred očima kada zamišljamo osobu za bliskost.
I iz različitih, nepromišljenih, razloga odustajemo.
Šit, to su stvarne ličnosti, sa sličnim nedoumicama.
Faktor koji najčešće prenebregavamo.
Nesigurni u sebe gubimo osećaj.
Jer, kada je nešto direktno iskazano – slobodni smo.
Takav brisani prostor nam daje „luksuz”, prirodnost.
Da čujemo druge, njihove borbe, pa da se onda zbližimo.

Izbora i ideja

Moralne dileme idu čak do profesionalnog preispitivanja.
Tegovi na sve strane, kao neki strašan kod.
Ali, tako je kod onih što za sebe znaju da su ispravni.
A oni što su rešili da „ne troše” vreme na planeti…
Nemaju probleme te vrste – jebe im se za sve ostale.
Ne šokiraju ih „prizemnosti”, poput „naškodiću nekome”.
Ideja im je: da nam bude dobro; ponavljaju je kao mantru.
Srećom, imamo pravo na izbor. Pa i sopstvene okoline.

(Pančevac / Siniša Trajković)

I to je Pančevo: U stomaku samonikli do beskraja