I to je Pančevo: U stomaku samonikli do beskraja

U stomaku

Čekanje, čekanje ubija volju za sve što nam pada napamet.

Ono u redu na kasi u prodavnici. Ili da legne plata.

Kao i na prozivanje imena u čekaonici kod lekara.

Nije nam onda ni do banana, ni do kinte, ni do pregleda.

Najgrđe je kad čekamo da zaigraju leptirići u stomaku.

Na mestu gde se mešaju „stomačna” osećanja.

Ljubav, mržnja i strah.

To se ne sme čekati, akcija, odmah: oterati strah i mržnju.

Samonikli

Otkud sam ovakva osoba? Ma, geni su krivi. I zaslužni.

Ne postoji niko ko se to nije pitao i tako odgovorio.

Nije to lakonski – sažeto i koncizno, već nepromišljeno.

Okej, pokupili smo nešto od predaka.

I napravili su nas roditelji. Nismo samonikli.

Ali cvetamo i gasimo se samo zahvaljujući sebi.

Vađenje na okolnosti je isključivo odraz slabosti.

Dokle bismo stigli da smo svesni sebe neprestano…

Do beskraja

Jako je teško biti iskren prijatelj.

To podrazumeva posvećenost odnosu sa drugom osobom.

Na sve zamislive načine.

Priznavanje sopstvenih grehova, najpre.

Onda suptilno ukazivanje na greške u koracima prijatelja.

Pa deljenje ljubavi, do beskraja.

Šta reče u prvoj rečenici? Da je navedeno potom teško.

Ti si, dolepotpisani, imbecil, potpuni idiot.

(Pančevac / Siniša Trajković)

I to je Pančevo: Od rasula kroz šugavu sredinu do vrhunca