Umereno konzumiranje alkohola u društvu najčešće se povezuje sa smehom, opuštanjem i podizanjem atmosfere. Međutim, svako od nas u društvu ima osobu – ili je i sam ta osoba – koja nakon nekoliko pića, umesto u veselje, sklizne u neutešan plač i melanholiju.
Dok laici ovo ponašanje često otpisuju frazom da neko „ne zna da nosi piće” ili da je reč o „teškom pijanstvu”, psiholozi, psihijatri i neurobiolozi upozoravaju da su suze u alkoholisanom stanju zapravo dubok i ozbiljan prozor u ljudsku podsvest.
Nauka i psihoterapijska praksa daju jasan odgovor na pitanje: šta se zapravo krije iza „pijanih suza”?

Neurohemijski proces: Alkohol gasu skida kočnice, ali i maske
Iz ugla neurobiologije, priča počinje u prefrontalnom korteksu – delu mozga zaduženom za logičko rasuđivanje, samokontrolu i regulaciju emocija.
Alkohol deluje kao depresor centralnog nervnog sistema. Kada dospe do mozga, on prvenstvenstveno „uspavljuje” naše kočnice. Kod trezne osobe, prefrontalni korteks radi kao strogi cenzor koji filtrira misli i osećanja, poručujući nam: „Sada nije vreme za plakanje”, „Budi jak”, „Nemoj da te vide ranjivog”.
Kada alkohol privremeno isključi ovog cenzora, događa se nagli pad emocionalne kontrole. Sve ono što smo svesno ili nesvesno gurali pod tepih – stres na poslu, ljubavni jadi, potisnuta tuga ili stare traume – dobija otvoren izlazni kanal. Suze koje tada poteku nisu proizvod alkohola; alkohol je samo ključ koji je otključao već punu branu emocija.

Psihoanaliza i „usnuli stražar”
Ako zakoračimo u domen psihoanalize, fenomen pijanih suza savršeno oslikava Frojdovu teoriju o strukturi ličnosti. Psihoanalitičari često kažu da je alkohol „rastvarač Superega” (unutrašnjeg moralnog sudije i kritičara).
Tokom dana, naš svesni deo ličnosti ulaže ogromnu količinu energije da održi privid stabilnosti. Međutim, kada pod dejstvom alkohola oslabi kontrola Ega i Superega, na površinu direktno istupa Id – rezervoar naših najdubljih nagona, strahova i neprerađenih bolova.
Osobe koje plaču kada popiju najčešće u treznom stanju pate od hronične emocionalne blokade. One sebi ne dozvoljavaju ranjivost, pa im pijanstvo nesvesno služi kao jedini društveno prihvatljiv „ventil” kroz koji mogu da ispolje patnju, pravdajući to sutradan rečenicom: „Ma, to je samo zbog pića”.

Regresija u stanje deteta
Još jedan psihološki fenomen koji objašnjava pijanog plačljivca jeste psihološka regresija. Alkohol nas vraća na ranije, infantilne stadijume razvoja.
U stanju teže alkoholisanosti, odrasla, racionalna osoba se povlači, a na scenu stupa takozvano „unutrašnje dete” – onaj deo nas koji je uplašen, usamljen, neprihvaćen ili povređen. Suze u tom trenutku nisu gluma; to je autentični vapaj tog zanemarenog dela ličnosti koji trezan nema pravo glasa, jer odrasla osoba mora da „gura dalje”.

Kada suze postaju crveni alarm?
Stručnjaci naglašavaju da postoji velika razlika između povremenog pražnjenja nakupljenog stresa i hroničnog plakanja uz čašicu. Ako osoba svaki put ili u većini slučajeva plače kada konzumira alkohol, to je jasan signal za uzbunu.
Alkohol je poznat po tome što pojačava primarno emocionalno stanje u kojem se već nalazimo. Ako osoba u sebi nosi maskiranu depresiju, anksioznost ili hronično nezadovoljstvo životom, alkohol će te suptilne simptome višestruko uvećati. U tim situacijama, plakanje u pijanstvu nije zabavna anegdota iz noćnog provoda, već vapaj za stručnom psihološkom pomoći i pokazatelj da se problemi više ne mogu ignorisati.
Zaključak je jasan: suze nakon čašice više nikada ne treba ismevati niti ignorisati. One su najiskreniji komad istine o nečijem unutrašnjem svetu i jasan dokaz da telo i duša uvek pronađu način da izbace ono što ih boli – pa makar i kroz mutni filter alkohola.

(Društvene mreže)