Do ne tako davno Pančevo je krasila jedna romantična pojava. Naime, svakog petka (ili, četvrtka, u zavisnosti od okolnosti) na više mesta na ulicama ovog grada odzvanjao je poklič: „’Pančevac’!”

Za one mlađe i neupućene, to su uzvikivali ulični prodavci novina, u ovom slučaju najstarijeg nedeljnika na Balkanu.
Međutim, ti kolporteri – što je reč preuzeta iz francuskog jezika – poslednjih godina su iščezli, jer je došlo neko novo vreme, a primat su preuzele trafike.
Ipak, ostaje jedan koji prkosi vremenima (u svakom smislu), a zove se Ivan Dvoržak, koga na njegovom mestu kod nadvožnjaka na Novoseljanskom putu možete videti po suncu, vetru, mrazu…

Poslednji mohikanac pančevačkog kolporterstva zapravo i nije iz Pančeva, već živi prilično daleko odavde. Čak u Samošu. Čak, jer je to mesto udaljeno više od 45 kilometara od najvećeg južnobanatskog grada, što je mnogo za nekog ko dolazi biciklom svakog petka kako bi zaradio neki dinar prodajući novine, vozeći uglavnom na otvorenom putu oko četiri sata.

A taj neko se zove Ivan Dvoržak, koji svakog petka sedne na svoj dvotočkaš kako bi stigao do blagajne „Pančevca” i od zaposlene na tom mestu zaprimio nekoliko stotina primeraka friškog „Pančevca”. I onda – sve to na bajs i gas na pedalu, kako bi čim pre stigao na odredište. A to mesto, kada je u pitanju skroman, vredan i šarmantan Ivan, nalazi se na raskrsnici puteva kod nadvožnjaka od Pančeva prema Novom Selu i Vršcu, jer je ona velika i prometna.

Ovaj pedesetogodišnjak je ostao poslednji kolporter „Pančevca” u gradu, koji između ulica Stevana Šupljikca i Oslobođenja nudi novine svakog petka u poslednjih više od deset godina.
– Stojim kod semafora, sačekam da svetlo „pocrveni” i krenem da prodajem, ali nema pravila – nekad odu i po četiri primerka dok se ponovo ne otvori zeleno, nekad čekam i pola sata. Što se same zarade tiče, ne bunim se, iako je nekad išlo bolje, jer je u Pančevu bilo mnogo više zaposlenih. Nažalost, sada je mnogima previše i tih četrdeset dinara, što mogu da razumem, zato što sam i sam dugo bez stalnog posla. I internet sve više ugrožava štampu, ali hvala bogu, još uvek ima onih koji žele baš ovakav „Pančevac”, što mogu da kažem i za sebe, jer ga uvek rado čitam. U svakom slučaju, zaradi se nešto, pre svega ako se dovezem biciklom i uštedim novac za autobus – navodi Ivan.

Ovog tihog i skromnog čoveka prati i glas da je nesvakidašnje dobar i pošten, što su mnogi shvatili za ovih oko petnaest godina, koliko radi za „Pančevac”, i rado kupuju novine baš kod njega.
– Na ovoj lokaciji sam neprekidno već oko dvanaest godina i mnogi su me upoznali, a neretko mi se osmehnu i pitaju kako sam. Ne propuštam nijedan petak, pa ni kada su afričke vrućine ili sibirske hladnoće. I zimi dođem biciklom, ako je povoljno vreme. S druge strane, ne smem da vozim kada je grmljavina, ali me nekada presretne i nevreme, a baš tada obično ne ponesem kabanicu. Ali uvek nekako izguram do kraja… – kaže kolporter.

Ivanu se nekad događalo da, nakon celodnevnog iscrpljivanja, bude toliko premoren da zaspi usred vožnje na otvorenom putu, čime se izlagao i smrtnoj opasnosti, pored toga i zato što mu je bicikl bio u veoma lošem stanju.
– Mnogo sam se patio do pre neku godinu i jedva se dovlačio do grada vozeći kontraš s malim točkovima, pa kada vetar duva u prsa, to je znalo da mi produži vožnju za oko 45 minuta. Često mi se događalo i da zadremam, a onda se naglo trgnem i vidim da sam se našao na sredini puta, ili da sam, što je ipak malo bezopasnije, krenuo ka nekoj strnjici. Za te moje muke je doznao i vlasnik „Pančevca” Zoran Peševski i dao da mi se rezerviše ganc nov bicikl. Bilo je to još pre ove situacije s koronom, zbog koje i dugo nisam dolazio u Pančevo, ali kada sam ponovo počeo, uz ovaj poklon sve je mnogo lakše – navodi Ivan.

(Pančevac)

MAJA VITMAN Ova godina će se pamtiti po fantastičnim projektima