Vučević: Dejton jedini čuva mir i stabilnost u BiH
Dr Mladen Prcović, načelnik Odeljenja za opekotine na VMA, uskoro će kao gostujući lekar u Zavodu za zdravstvenu zaštitu radnika „Pančevac” obavljati hirurške intervencije u lokalnoj anesteziji
Dr Mladen Prcović, načelnik Odeljenja za opekotine na VMA, uskoro će kao gostujući lekar u Zavodu za zdravstvenu zaštitu radnika „Pančevac” obavljati hirurške intervencije u lokalnoj anesteziji
Učio je kod najboljih. Počeo je na kardiologiji na Vojnomedicinskoj akademiji, a onda je pobegao, kako kaže, na plastičnu hirurgiju jer je voleo više akciju, a manje priču. Danas je kao major načelnik Odeljenja za opekotine na ovoj prestižnoj medicinskoj ustanovi, ali ne beži ni od estetske plastične hirurgije. Ovog stručnjaka, jednog od najboljih u Srbiji, doktora Mladena Prcovića, možemo uskoro da očekujemo i u Zavodu „Pančevac”, gde će obavljati manje hirurške intervencije.
Upoznavanje sa doktorom Mladenom Prcovićem, specijalistom plastične hirurgije i načelnikom Odeljenja za opekotine na Vojnomedicinskoj akademiji, bilo je opušteno, bez ikakve lekarske nadobudnosti s njegove strane. I bez najave, kao profesionalac, bio je već spreman za fotografisanje sa zelenim hirurškim „dresom” u torbici. Sastali smo se u Zavodu za zdravstvenu zaštitu radnika „Pančevac” u Ulici Vuka Karadžića, gde ćemo uskoro moći da ga očekujemo kao gostujućeg lekara. U toku je opremanje ordinacije u kojoj će i doktor Prcović raditi lakše intervencije u lokalnoj anesteziji, posebno kada su u pitanju promene na koži, bilo benigne, bilo maligne.
– Plastična hirurgija se bavi celim telom i nije usko specijalizovana za neki organ ili tkivo. Osnovni zadatak joj je nadomeštanje, odnosno rekonstrukcija, „popravka” delova tela i njihovo vraćanje u prvobitnu funkciju, ili što je moguće više približno prvobitnoj funkciji, gde se, na kraju, očekuje i estetski rezultat. Potrebna je posle velikih povreda tkiva, nakon tumorske hirurgije, zbog urođenih anomalija… Estetska hirurgija je pet do šest odsto cele plastične hirurgije, ali je često i najslađi deo jer je finansijski najunosnija – odgovara doktor Mladen Prcović na pitanje o tome da li većina ljudi ima ipak pogrešnu predstavu da se plastična hirurgija bavi samo uvećanjem grudi, botoksima ili ispravljanjem klempavih ušiju.
Poziv lekara mu je možda bio i zacrtan jer je njegov otac bio načelnik kardiologije na Vojnomedicinskoj akademiji. Medicinu je završio 1993, a plastičnu, rekonstruktivnu i estetsku hirurgiju specijalizirao je 2000. godine.
– Dugotrajni su i mukotrpni i učenje i rad za plastičnog hirurga. Specijalizacija traje pet godina, ali tek posle toga spoznaš koliko ne znaš, pa je potrebno još najmanje pet, pa i deset godina rada da bi se stvorio jedan ozbiljan plastični hirurg. Ali, zbog oca, prvo sam krenuo sa specijalizacijom na kardiologiji, da bih pobegao od njihovih vizita koje su trajale satima. Najpre bi morali da za svakog od 50-60 pacijenata razmatraju nove nalaze, zatim šta će dalje da se radi, a onda bi ih obilazili do 11 sati. Ja ipak više volim akciju, manuelni rad i zato sam otišao na plastičnu hirurgiju. Imao sam sreću da tamo naiđem na vrhunskog učitelja i mentora – profesora Marijana Novakovića, s kojim sam i dan-danas prijatelj iako je u penziji. Uspeo je da na mene prenese veliki deo svog znanja. A bile su to i ratne godine, kada sam kao plastični hirurg imao priliku da mnogo toga naučim. Stizao je veliki broj ljudi sa ozbiljnim ranama i povredama. Vraćali smo funkcije ruku, nogu, pokrivali velike defekte tkiva, radili korekciju raznih ožiljnih stanja kako bismo pomogli pacijentima da se u što većem obimu vrate svakodnevnom životu. Bila je to velika škola i zbog brojnosti i obimnosti tih povreda.
• Koje sve metode primenjuje danas plastična hirurgija?
– U plastičnoj hirurgiji postoji takozvana rekonstruktivna lestvica. Polazi se od najjednostavnijih metoda, kada se rana direktno ušiva. A ako to nije moguće, pristupa se pomeranju lokalnog tkiva kako bi se rana zatvorila. Sledeći stepen je transplantacija kože ili u vidu autotransplantata ili od tkiva neke druge osobe, što je ipak samo privremeno. Postoje i komplikovanije metode s dugotrajnim operacijama, od regionalnih režnjeva na peteljkama, preko transplantacija delova tkiva, pa sve do mikrovaskularnih transplantacija.
• Zašto su i opekotine toliko izazovne? Ljudi će uglavnom pomisliti na estetsku dimenziju, ali plastični hirurzi spasavaju i živote u ovom slučaju.
– Teške opekotine izazivaju takozvanu opekotinsku bolest, koja počinje stanjem šoka i velikog gubitka tečnosti. Zatim dolazi do propadanja tkiva, intoksikacije organizma sopstvenim raspadnim produktima, infekcija, sepse, a tek onda sledi oporavak. Zato je veoma bitno da pacijent u prvih osam časova nakon zadobijanja opekotine dobije odgovarajuću količinu tečnosti, inače će doći do propadanja svih drugih sistema, bubrega, srca, jetre… Treba znati i to da nisu smrtonosne samo opekotine trećeg ili četvrtog stepena, nego da to mogu da budu i površinske opekotine prvog stepena ako je zahvaćena veća telesna površina od 30 posto.
Transplantacija kože od drugih ljudi je samo privremena jer će je svaki čovek odbaciti posle izvesnog vremena. Jedino kod jednojajčanih blizanaca postoji mogućnost prihvatanja. Ali transplantacija sa drugih ljudi daje mogućnost da se koža primaoca na nekim područjima obnovi kako bi se potom izvršila autotransplantacija, a i da se spreči gubitak tečnosti, prodor infekcije…
• Postoji li slučaj iz vaše karijere na koji ste posebno ponosni?
– Bilo je dosta teških operacija i zbrinjavanja, ali posebno se sećam 11-godišnjeg dečaka Marka Đurišića, koji je danas momak od trideset i nešto godina. Stigao je kod nas sa opekotinama po celom telu osim na potkolenici pošto je bio povređen kada je ispod električnih vodova na pruzi prolazio s karbonskim štapom za pecanje. Uspeli smo da mu celo telo pokrijemo njegovom kožom sa te jedne potkolenice. On je inače iz Crne Gore, a sada živi u Novom Sadu i povremeno i dan-danas dolazi kod nas jer transplantirana koža nije nikada kao ona zdrava. Javljaju se kontrakture, ograničenja pokreta… On je ipak jedinstveni slučaj da je uspeo da preživi pošto mu je praktično 90 odsto tela bilo opečeno.
• U Zavodu za zdravstvenu zaštitu radnika „Pančevac” sigurno nećete raditi takve intervencije. A šta možemo ovde da očekujemo od vas?
– Prvenstveno, kada bude opremljena ordinacija za intervencije u lokalnoj anesteziji, stavićemo naglasak na praćenje promena na koži, kao i mladeža, i na njihovo skidanje, kako malignih, tako i benignih. Jako je bitno da se to uradi na vreme kako se stanje ne bi iskomplikovalo. A što je manja promena, manji je i ožiljak. Neki dermatolozi u unutrašnjosti čak i mladeže prže dijatermijama, radio-talasima, tečnim azotima, što ne sme da se radi jer je njihovo hirurško uklanjanje jedini način da pacijent naknadno bude bezbedan.
Jedan od primera gde je hirurgija neophodna su i bazocelularni tumori kože. Uglavnom su benigni, ali ako se zapuste, mogu da izazovu teške komplikacije i da pojedu, na primer, oko, deo lica, tela, mišić, kost… Nastaju kao posledica dugotrajnog oštećenja kože, posebno UV zracima, pa je zato češći kod ljudi koji žive na moru ili selu. Prvo se javlja ranica koja curka, pravi se krasta, ona otpada, ali rana ne zarasta. Dešava se da ljudi na to i ne obraćaju pažnju, pa čak i zbog straha od lekara zapuste stanje i po pet ili deset godina. Iako retko metastaziraju, govorimo o tumoru jer je u pitanju strano tkivo. Ali ako se čovek javi na vreme i kada se on hirurški odstrani, to znači izlečenje. Ipak se stanje prati bar pet godina jer, pošto je u pitanju promena na koži koja je već oštećena, bolest u toj regiji može da se vrati, iako se to retko dešava.
• Koje su to još promene na koži na koje treba da obratimo pažnju i zbog kojih treba da se javimo lekaru?
– Dermatolozi su bitni saradnici, a i oni će biti angažovani u Zavodu „Pančevac”. Treba obratiti pažnju na promene gde ih nije bilo, ili na to da li je već postojeća promena počela da se menja, da raste, menja oblik, da boli, da pravi neki problem. To važi i za potkožne promene, to jest lipome ili masna tkiva. I kada su veličine šake, mogu da ne prave problem, ali nekada i mali lipom može da bude opasan.
Ambulantne intervencije najčešće ne znače nikakvo ograničenje u obavljanju svakodnevnih aktivnosti i uglavnom ne uzrokuju odsustvo s posla. Prva kontrola se radi nakon dva do tri dana, posle sedam dana konci se proređuju ili čak skidaju, a uklanjaju se u potpunosti skoro uvek dve nedelje pošto je izvršena intervencija. Naravno, u zavisnosti i od toga gde je ožiljak, može da bude ograničeno vežbanje, nošenje težih predmeta ili teži rad.
• Bavite se i estetskom hirurgijom, da tako kažem, u „slobodno vreme”. Šta je za vas bitno u ovom domenu plastične hirurgije?
– Istina, bavim se i estetskom hirurgijom, kao i svi plastični hirurzi, jer od toga se živi. Poslednjih godina su popularni i fileri i pošto je to laganiji deo našeg posla, postavljaju ih i oni koji nisu dermatolozi ili plastični hirurzi. To je legalno ako se dobije sertifikat, a problem su, u stvari, nadrilekari, koji su uzročnici raznih komplikacija. Čak i same mlađe osobe, od 16-17 godina, rade botokse jer su, na primer, na „Jutjubu” navodno naučili „zanat”. Kako su došli do preparata, meni je nepoznato.
Kod nas u Srbiji pritom postoji i preterivanje. Nikada od kolega na svetskim kongresima gde sam bio nisam čuo da upotrebljavaju, na primer, implantate i od 400-500, pa i 800 mililitara. Oni barataju veličinama do 300 mililitara po implantatu. Teško je ući u dublju analizu tog našeg trenda, ali verovatno uticaj imaju i „Instagram”, „zadruge”… Ali bez obzira na finansijski momenat, takve zahteve ne prihvatam. I kada mi dođu sa idejom da im ugradim, na primer, tri kubika u gornju i dva kubika u donju usnu, kažem im samo da nađu nekog drugog.
(Pančevac / Nevena Simendić)
Zavod Pančevac: prim. dr Tatjana Voskresenski – Kako prepoznati demenciju
Zavod Pančevac: prim. dr Tatjana Voskresenski – Život sa demencijom