U 11. nasttavku feljtona „Sasvim obična istorija Pančeva” čitajte o vremenima kada su dimovi, baklje i huka bili zalog budućnosti jedne varošice, donoseći razvoj Pančevu, ali i sve što ide uz to

Tito u poseti Azotari 21. aprila 1969. godine

„Dimnjaci su zamenili zvonike.” To je značilo raskid s prizemljušama, blatom, fabričicama prčvarnicama. Bio je to put ka boljem standardu radničke klase, ali i dobrom uhlebljenju kadrovika. Izmenili su se ne samo obrisi nego i istorija grada. Ali će tri „hemijska giganta” Pančevcima napuniti pluća, ne samo ponosom zbog industrije veće nego one u celoj Crnoj Gori već i crnilom.

„Kako li se oseća putnik koji ovih dana prolazi kroz Vojlovicu, ako tuda nije prolazio nekoliko godina? Kako se takav putnik oseća, kada se i mi, koji tu mnogo češće navraćamo, osećamo svaki put zbunjeni jednim novim obrisom ovog nekada učmalog predela prema Dunavu, gde su se, nisko pod nebom, zupčali krovovi udžerica i prostirale, dalje, močvarne lokve samo za barske ptice prohodne.” Tako se za Dan republike, 29. novembra 1962, novinar „Pančevca” divio obrisu „najvećeg proizvođača đubriva na Balkanu, jednom od najsavremenijih proizvođača veštačkih đubriva na svetu”.

„Limuzine” ispred novoizgrađene zgrade „Azotare”Foto: stara razglednica

„Azotara” poklon Pančevcima

„Tog utorka, 27. novembra, sve je bilo spremno i gotovo za slavlje grada i fabrike. Slavoluci i bokori zastava ukrasili su trgove i ulice Pančeva od mosta na Tamišu sve do krajnje tačke, kako je skraćeno nazivaju – ’Azotare’. Slavio je grad jedan od najvećih trenutaka u novijoj istoriji Pančeva…” Tačno u 10 časova i 50 minuta fabriku je u probni rad pustio Mijalko Todorović, potpredsednik Saveznog izvršnog veća. Bio je tu i američki ambasador Džordž Kenon, jer „Azotara” je napravljena na osnovu projekta američkog „Kemika” i uz pomoć američkih stručnjaka koje smo godinama gostili u Pančevu. To će 37 godina kasnije, za vreme bombardovanja, zaboraviti neki novokomponovani bezbednjaci kada su i zatvorom pretili novinarima zato što „otkrivaju” položaj pogona dok su izveštavali o tome šta se stvarno dešava na položaju „južne hemijske zone”.

Pančevac – 27. novembar 1962.Foto: arhiva Pančevcca

Ona je i počela da se stvara „tog utorka, 27. novembra 1962. godine”, što će promeniti i istoriju Pančeva i pretvoriti je od varošice u „industrijskog giganta”. Pokriće grad razlokane šorove. Izgradiće naselja da u zgradama „kutijama” stanovima daruje radnike, dok će u centru graditi „kule” za kadrovike. Lokalpatriotizam se godinama hranio činjenicom da smo imali industriju jaču od cele Crne Gore. Ali „beli pramenovi koji kuljaju iz dimnjaka i gasna baklja koja na vrhu visokog tornja gori danju i noću uz zaglušujuću huku velikih generatora i kompresora”, kako je impresionirani novinar „Pančevca” opisivao nove obrise grada, pokazaće se u toku sledećih decenija, zasipaće Pančevce i nečim drugim osim dobrim platama.

Već 1956. bili su najavljeni prvi radovi na poljima južno od centra grada. A znalo se tada da je „Azotara” tek prvi deo budućeg „velikog hemijskog kombinata”, ali će ozbiljni radovi ipak krenuti tek tri godine kasnije. Domaći stručnjaci su i sami dizali sfere i tornjeve uz nos i Amerima, koji nisu prihvatali njihove metode.

– Moj otac je bio ponosan celog života što je učestvovao u gradnji „Azotare”. Došao je u Pančevo 1961. godine i odmah je dobio stan jer, iako je tek kasnije završio fakultet, imao je već iskustva u Lukavcu i Bosanskom Brodu. „Azotara” je tada vapila za stručnjacima, i inženjerima i tehničarima. I voleo je tu fabriku kao svoju drugu kuću celog života. Poznavao je tehnologiju svakog pogona, znao je gde se nalazi svaki šraf, mada nije mogao da mi ne prizna da nas je zagađenje kasnije mnogo koštalo – tako priča Alisa, čiji je otac i penziju dočekao u ovoj fabrici.

Prvi amonijak je procurio u septembru 1962, a već 1963. počela je redovna proizvodnja. „Redovna” sve dok ne nestane struje i dok ne zafali gas. Počelo se amonijakom, azotnom kiselinom, a kasnije je osvojena i proizvodnja karbamida i kompleksnih đubriva.

Rafinerija uprkos Novom Sadu

„Azotara” je bila samo početak stvaranja „centra hemijske industrije”, da bi se nastavilo izgradnjom Rafinerije, za koju se očekivalo da će imati kapacitet tri puta veći nego cela pančevačka industrija. U bitkama na komitetima kao argument za to zašto baš ovde treba da se vazdignu dimnjaci iznad zvonika potezali su se prvenstveno izvori zemnog gasa i nafte u Banatu. O zakulisnim radnjama, uticajima i željama i mnogih drugih gradova da se domognu tog centra nije se javno zborilo. Nije se pisalo ni o opomenama nekih vidovitijih ljudi, kao što je bio doktor Žarko Fogaraš, koji je tvrdio da je mesto za gradnju najgore moguće jer će „ruža vetrova” sve dimove i čestice nositi pravo prema gradu. Uspeh se nije smeo kvariti. Rafinerija je počela da se gradi 1964. Prepreke su se rušile, preskakale, zaobilazile – i okruživale. Manastir Vojlovica, koji se isprečio na putu, rešeno je, „biće konzerviran u ambijentu koji će ga činiti još vidljivijim, izrazitijim, jer će se ukloniti zgrade oko njega koje stvarno nemaju nikakvu vrednost”.

Pančevac, 14. decembar 1968.Foto: arhiva Pančevca

Bitka da se Pančevo domogne još jednog „zamajca razvoja” na kraju će se pretvoriti u pravi rat s Novim Sadom. „Pančevac” se svojski trudio da u februaru 1966. razveje „nepotrebna uzbuđenja i komentare” zbog napisa u jednom dnevnom listu gde se tvrdilo da se gradnja rafinerije u Pančevu čak i obustavlja. Ali sledeće epizode ove telenovele pokazale su da je u toj priči bilo mnogo dima, a bogami i vatre. „Naftagas” je rešio da gradi „svoju” rafineriju i da odustane od investicije u Pančevu, pa je teret s kreditnim zaduženjem od tadašnjih 10 milijardi dinara preuzela „Azotara”, a grad se isprsio sa još 600 miliona. Pančevci su se morali obodriti, pa „Pančevac” poručuje da je „za ovaj poduhvat potrebno da građani na određeno vreme odlože zadovoljenje nekih svojih potreba kao što je podizanje novog doma kulture, izgradnja hotela…”. Oba grada nastavila su da podižu svoje rafinerije. Pančevci će svakako pobediti u veličini. „Banatska nafta” iz pančevačke Rafinerije potekla je 14. decembra 1968. Najpre je krenula s primarnom preradom benzina, da bi tek kasnije gradila pogone za lož-ulje, dizel-gorivo i specijalne benzine. Rafinerija je potom 1971. tražila i odvajanje od „Naftagasa” zbog „uzurpiranja samoupravnih prava radnih ljudi” – čitaj: uzurpiranja prava na veće lične dohotke zbog boljih rezultata, pa i bagatelisanja potreba fabrike za redovnim snabdevanjem sirovom naftom. Nakratko će u tome i uspeti.

„Petrohemija” na plećima Pančevaca

I tek što su se baklje Rafinerije uzdigle nad Pančevom, krenula je bitka za novi gigant. „Pančevac” u januaru 1971. objavljuje da će „Petrohemija” upotpuniti razvojni put „Azotare” i učiniti je značajnijim objektom još širih razmera”. A pored „Azotare”, podignuta je zahvaljujući i kreditima nekoliko banaka, dok je inženjering dodeljen „Energoinvestu” iz Sarajeva. Novac je pronađen i kod Rumuna, jer je petrohemijski kompleks iz Piteštija bio zainteresovan da kreditira Pančevce kako bi kasnije dobijao sirovine. U prvoj fazi izgradnje, koja je počela 1972, podignuti su pogoni na bazi prerade etilena, a tek kasnije će se proizvodnja proširiti i na polipropilen. Za datum zvaničnog početka rada odabran je 1. oktobar 1977, kako bi se proslavio i Dan oslobođenja Pančeva – tada 6. oktobar.

Godine klecanja i „crnila”

Igranje Pančeva na kartu hemijske industrije koja zavisi od uvoza nafte i gasa, uprkos lažama za laike o značajnim banatskim izvorima ovih dvaju energenata, posle prvih dobrih rezultata doneće gubitke u sva tri „giganta”, uz povremene uzlete. „Azotara” će platiti ceh i zbog toga što je cena đubriva uvek bila pod kontrolom države. „Dobrovoljno” smo naterani i na to da se 1990. u jedno preduzeće ujedine novosadski „Naftagas”, beogradski „Jugopetrol” i naš HIP. Iako je u sporazumu navedeno da će se o sedištu „razgovarati”, bilo je jasno da je „sve zakuvano u kuhinji u kojoj se obilato koriste politički začini”, kako piše u januaru 1990. Milan Mirković. Pored sijaset nebuloznih argumenata, navedeno je da „nije irelevantna činjenica da Novi Sad nema horibilne ekološke probleme, čija će sanacija – sa enormno visokom cenom – apsorbovati pažnju u narednim godinama proizvođača iz domena prerade nafte, bazne hemije, proizvodnje azotnih đubriva, ali i javnosti i građana u celini”.

I istina. u Pančevu su uvek ostajali „horibilni ekološki problemi”, dok je u Novi Sad, kao sedište Rafinerije, otišao i novac od privatizacije. Ali je i istina da danas više vest ne bi bila da je prvi put olistao novi drvored u Ulici Žarka Zrenjanina, kao u prvomajskom broju „Pančevca” iz 1966. godine. Ako ništa drugo, zato što tog drvoreda više i nema. A za to nam nisu krivi Novosađani.

(Pančevac / Nevena Simendić)

FELJTON: Urbanistički razvoj Pančeva – zablude i dostignuća

FELJTON: Promena lika Pančeva kroz stambenu izgradnju

FELJTON: Borba i ljubav trgovaca i potrošača u „socijalizmu”

FELJTON: Žene – ogledalo socijalističkog društva

FELJTON: Standard Pančevaca u doba socijalizma

FELJTON: Šta smo i kako slavili – šta smo želeli i dočekali

FELJTON: Kako smo letovali od garaža do hotela

FELJTON: Kako smo se školovali i da li smo se iškolovali

FELJTON: Kako smo rasli i dorasli – Od krajcarice do gejmera

FELJTON: Sasvim obična istorija Pančeva (1)