FELJTON: Otkrivanje „jakih žena” 50-tih godina prošlog veka (3)

Pored narodnih herojki, za „jake žene” 50-tih godina prošlog priznate društvenopolitičke radnice, umetnice s revolucionarnim pedigreom, osvešćene učenice i pokoja sportistkinja, a tekstilne radnice i poljoprivrednice ostale bezimen

10:08

17.11.2024

Podeli vest:

Foto: arhiva Pančevca
Bezimena žena u žitu - naslovna strana „Pančevca” od 7. jula 1954. godine

Majka se preudala, a dete popilo pola kile rakije od prodavnice do kuće i nakon toga umrlo. Žitelje Pančeva je potresao taj događaj, o kojem je „Pančevac” pisao 16. aprila 1954. u tekstu pod naslovom „Zbog nepažnje roditelja dete izgubilo život”. Žrtva je bio šestogodišnji Sava, sin Mare Dejne, majke koja je otišla za drugoga. Ali u tekstu nije bilo imena dede koji je maloga Savu poslao po rakiju, a iako su u naslovu navedeni „roditelji”, otac čak nije ni pomenut u tekstu. Sve je začinjeno ilustracijom – crtežom majke i deteta vajara i slikara Božidara Jovovića. Kao i uvek, đavo se krije u detaljima i čitanju između redova.

Foto: Arhiva Pančevca

Drugarica komandant

Proučavalac istorije bi na osnovu gradskog lista „Pančevac” iz pedesetih godina prošlog veka, a počeo je da izlazi u decembru 1952, mogao zaključiti da su viđenije žene bile skoro isključivo glumice, pokoja slikarka, vredna učenica, uz to, na primer, i „drugarica komandant” na radnoj akciji, desetak nastavnica, „pretsetnik” ili „pretsetnica” neke društvene organizacije i, naravno, „drugarica odbornik” i „drugarica poslanik”. Radnice u fabrikama tekstila dobijale su ime i prezime tek ako su se bavile političkim radom, a zemljoradnice i žene sa sela teško da su uspevale da se probiju do identiteta čak i na taj način. Međutim traganje za bilo kojom pričom ili bar rečju koja bi nam otkrila šta se u njihovim glavama motalo i po koju cenu su i kao žene sticale tada društveni status uzaludan je posao. Mada, istine radi, i muškarci su uglavnom tada bili samo vojnici u beskrajnim redovima boraca za svetlu budućnost.

Foto: Arhiva Pančevca

Verovatno su zato tvorci tadašnjeg „Pančevca” voleli fotografije glumica pančevačkog Narodnog pozorišta: od Jelene Trumić, preko Ljiljane Maurer Cvijović, do Ljiljane Rebezov, a posebno Ljubice Janićijević, kojoj se zbog role Agnese u „Ruži vetrova” u februaru 1955. usred Pančeva poklonio i autor teksta, Francuz Klod Spak.

Nastavnica Neda Kruška je pak pohvaljena jer je dobro spremila recitatore Učiteljske škole za nastup na beogradskom „Kolarcu” 1954. godine. Čak joj je jedared dve godine kasnije objavljeno i mišljenje u rubrici „Pogledi i mišljenja” o tome da bi naše škole mogle više da porade na muzičkoj naobrazbi omladine. Čitaoci „Pančevca” će se tada, ipak, kada su intelektualke u pitanju, najviše susretati sa imenom slikarke Ksenije Ilijević, čiji su crteži objavljivani barabar uz Božidara Jovovića. Međutim ni o njoj nije mnogo pisano, osim što je i ona pohvaljena povodom izložbe u maju 1954. zato što je, pored „građanskih enterijera, mrtvih priroda, cveća i predela”, počela da „tretira i teme koje imaju mnogo više interesa za radničke slojeve, uživaoce u slikarskom stvaranju”.

Nekoliko društvenopolitičkih radnica, čija su imena ostala zapamćena, predvodila je Stanka Veselinov, koja je bila „drugarica poslanik” u Saveznoj skupštini. O njoj kao ilegalcu i borcu i pre i za vreme Drugog svetskog rata takođe nije pisano, niti je pominjano nešto iz njene lične priče, poput toga da je bila supruga Jovana Veselinova. Ali je, kako se i očekivalo, i u prigodnom tekstu o angažovanju žena koji se redovno pojavljivao povodom Osmog marta „političarka” Ruža Tomić 1955. godine napisala da je to samo još jedan dan kada se „ponovo svrstavamo u borbene redove, ocenjujući svoje snage za izvršenje novih zadataka”. Međutim Ruža je tom prilikom poslala još jednu poruku svojim drugaricama, napisavši da „moramo učiniti sve da paralelno sa razvojem naše zemlje razvijamo i naše snage”, pozivajući žene da rade i na svojoj svesti, kulturi i obrazovanju.

Prosvećivanje i za domaćice

Ipak, godinama će kursevi krojenja i kuvanja biti očigledno jedini sati kada je ženama u selima bilo dozvoljeno da se malo sklone iz kuća. Čitalački kursevi su organizovani tek usput, jer i „Pančevac” svedoči o tome da su mnogo posećeniji bili oni koji su ženu pripremali za „dobru domaćicu”. Ne može se sporiti tadašnjim vlastima da su ipak mnogo truda ulagale i u zdravstveno prosvećivanje ženskog življa, iako je i za takve tečajeve odziv bio veoma mali.

„Narodno prosvećivanje” po selima zavisilo je i od predanosti tamošnjih učiteljica. Tako u tekstu od 5. februara 1954. piše da je Kačarevo imalo najbolje rezultate zahvaljujući zauzimanju učiteljice Jovanke Ristić, da je dobar bio i Glogonj zbog učiteljice Desanke Todorović, Jabuka zbog Milice Janić, a Starčevo zahvaljujući učiteljicama Nataliji Žebeljan i Magdaleni Sovi, dok se u Omoljici, Jabuci, Dolovu i Banatskom Novom Selu za to nije imao ko pobrinuti.

Pančevac – 25. jun 1954.Foto: arhiva Pančevca

Ne treba se čuditi što su mnogi smatrali da devojčicama za buduće dužnosti i ne trebaju računaljka i olovka, pa su i 1956. na području celoga Sreza i dalje bile 24 škole „ženske seoske omladine” koje su služile da na brzinu samo opismene žensku čeljad. Srećnice su bile one koje bi stigle bar do Učiteljsko-domaćičke škole. Ipak nam danas zvuči čudno pohvala ovoj vaspitno-obrazovnoj ustanovi u tekstu „Svakim danom sve bolji” od 7. maja 1954. zbog toga što devojke u njihovom internatu nakon nastave nastavljaju da rade, dok ostali učenici u gradu odlaze na odmor. Da li su se stvarno one mogle radovati tome da posle nastave, gde pletu, vezu, šiju, kuvaju, ponekad doduše i čitaju i crtaju, idu da neguju tople leje, rade u eksperimentalnoj kuhinji, presađuju povrće, kaleme voće, zalivaju useve, hrane kokoške… Pre se čini da je u pitanju bilo izrabljivanje, kao metoda vaspitanja za sve što ih čeka u životu.

Milovanje krvave glave

S jedne strane devojke su podsticane da uzmu sudbinu u svoje ruke, a s druge, neprimetno, nesvesno, savetovano im je često da se drže tradicije – uključujući i razbijene i krvave glave pošto ih je muž „ošinuo”.

Javno je na stranicama „Pančevca” kritikovana praksa, posebno u rumunskim sredinama, kao što je Banatsko Novo Selo, udadbi i ženidbi maloletnika. Za krivca je proglašeno i tradicionalno rumunsko kolo „žok”, kako je pisao „Pančevac” u tekstu od 30. jula 1954, u kojem se devojke gizdaju obučene u bogate narodne nošnje sa seferinima na glavi i grudima, dok ih majke, strine i tetke pipkaju kako bi videle koja je svila najbolja, prebrajajući usput i dukate. „Za to vreme momci upregnu konje u nove karuce, obuku se u bogata narodna odela, pa se ’momče’ kroz selo.” Ali autor ovih redova će ipak u nastavku zaključiti da zbog toga ima „bezbroj slučajeva nakaradnih brakova: momak lep kao lutka, a devojka pokvarena, usto raspuštenica, ružna, prostakuša”, da bi tek dodao da je moguće i obrnuto.

Foto: Arhiva Pančevca

Ali čitanje između redova nije bilo potrebno u tekstu „Pogrešnim putevima” od 27. avgusta 1954, u kojem se otvoreno priznaje da je bruka pukla kada su se razotkrile vaspitne metode u internatu za učenice u privredi. Skandal se nije mogao sakriti pošto su se devojke požalile pred sekretarima Sreskog i Gradskog komiteta, kada su im došli u nenajavljenu posetu na letovanju. Osim što su upraviteljica Nerandža Kosovac i njen muž Ivan tukli devojke ako bi sakrile neki badem iz susedne bašte, zabranjivali su im da imaju drugove, a ako bi zakasnile posle izlaska iz grada, nazivali su ih „bitangama”, „fufama” i „kurvama”. Nerandža se na sastanku koji je usledio posle povratka s mora branila time da ih nije kažnjavala zato što ih mrzi, nego zato da bi one postale „dobre gazdarice”, a ne „uličarke”.

Možda je ovo bio ekstremni slučaj koji ipak svedoči o podsvesnom poimanju žena, ali šta onda reći za autorski tekst novinara Filipa Ćosića pod naslovom „Zbog čega se razvode brakovi” od 7. maja 1954, u kojem je on napisao da je „česta stvar da se u brak mešaju svekrva protiv snaja, ili tašta protiv zeta, i tada je sa brakom u velikom broju slučajeva – svršeno”. Doduše, priznao je da „takođe nisu retki slučajevi razvoda zbog pijanstva”, pa da „nisu ni retki slučajevi da svekar tuče snaju, a neki put i svekrva”. Ali da ne ostane dužan ženama, morao je dodati: „Međutim, dešava se ponekad da i snaje tuku svekra i svekrvu, zbog čega dolazi do svađe među bračnim drugovima, pa i do razlaza”. Ali je iz sudske prakse morao posvedočiti da bi muž na pitanje sudije da li je tukao ženu znao da kaže da nije, nego da ju je samo „ošinuo, jer nije dobro slušala”. Ali možda u poetskoj reportaži jednog Mike Antića, koja će uslediti samo mesec dana kasnije, niko nije primetio šta se krije.

Pančevac – 4. jun 1954.Foto: arhiva Pančevca

Pisaće naš dobri Mika u reportaži o ljudima koji rade noću 4. juna 1954. i o bezimenim radosnim radnicama u fabrikama tekstila pošto „kalemi namotavaju beli pamuk, namotavaju bele pesme i bele osmehe radnica”. Ali u noćnom obilasku s Mikom naći će se možda pravi, a možda i izmišljeni sadrug – „čovek u plavoj uniformi” koji čuva naš san, da bi potom kroz noć kao pljusak prodro vrisak žene. „Kratko objašnjenje isprekidano jecanjem. Jeste, muž je pijan. Vratio se kasno. Jeste, on je tukao nju i decu… Čovek u plavoj uniformi za pojasom nosi pendrek. Ipak sam ga video kako je nežno pomilovao po razbijenoj glavi ženu. Dlan mu je ostao topao i crven od njene krvi. Zajedno smo ušli u kuću. Izgrdili smo pijanog muža. Pomogli smo ženi da ga stavi u krevet. Vrata su se za nama zatvorila i mir je opet zavladao ulicama.”

(Pančevac / Nevena Simendić)

FELJTON: Narodne herojke – prve „jake žene” posle Drugog svetskog rata (2)

FELJTON „Jake žene” – titula ili predrasuda (1)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pre postavljanja komentara, molimo pročitajte i složite se sa uslovima korišćenja


The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.