Pančevo i njegova okolina pružaju razne mogućnosti za rekreaciju, a jedna od njih je svakako i vožnja biciklom kroz živopisne predele koji krase teritoriju našeg grada.

Kada je o tome reč, postoji više opcija, a u njih sasvim sigurno treba ubrojati i krug koji obuhvata tri južna naseljena mesta i fascinantno dunavsko priobalje.

Baš ovih prvih jesenjih, ali još uvek toplih dana, pomenuti đir napravila je ekipa „Pančevca” kako bi ga predstavila svojim vernim čitaocima.

Turu po južnim naseljenim mestima započeli smo iz centra grada, krećući se lagano na svojim biciklima do južne industrijske zone.

Nakon što smo naišli na Azotaru, prebacili smo se na drugu (rafinerijsku) stranu, poučeni iskustvima brojnih putnika namernika, koji svojim dvotočkašima godinama prolaze ovuda, o tome da se negde nadomak „Petrohemije” može nagaziti na „minu”.

Zapravo, tu negde se, što je mnogima poznato, nalazi carstvo opake biljke trnovitih bobica, poznate pod nazivom babin zub. (Hm, kako neadekvatan naziv za tako zločesto stvorenje…).

E taj, gotovo neiskorenjiv korov, nema kome nije napravio „igranku” na pedaliranju kroz fabričku zonu.

Glavni problem nastaje zbog toga što te žilave iglice nepogrešivo i neumoljivo penetriraju kroz svaku biciklističku gumu, pa vam, ako je nagazite, krpljenje ne gine.

I da bi takva neprijatnost bila predupređena, najbolje je ne ići stazom sa strane „Petrohemije”, već, kao što je rečeno, preći na „rafinerijsku”, gde se pomenuta pošast, makar dosad, retko viđala.

E, pošto smo preživeli narečenu opasnost, nastavili smo da se krećemo ka Starčevu, ponovo s desne strane, jer nakon Rafinerije više i ne postoji biciklistička putanja.

Doduše, ni ta postojeća nije u bog zna kakvom stanju, jer decenijama u nju nije ulagano.

Inače, pomenuta trasa je ucrtana u mapu evropskih biciklističkih staza i nosi naziv „Evro-Velo 6”.

Zbog toga su tokom toplijeg perioda redovna pojava mahom (zapadni) Evropljani kako ovuda pedaliraju, pa je velika šteta što nismo malo bolje uredili infrastrukturu, jer bi to svakako mogao da nam bude prepoznatljiv brend.

No, šta je tu je, nastavili smo put sve do centra Starčeva, gde smo glavni put zamenili sporednom i prelepom Ritskom ulicom, koja se duž oboda naselja proteže ka jugoistoku, to jest ka Omoljici.

Potom smo nastavili da jezdimo banatskom ravnicom sve dok nismo naišli na prvi most u nizu, i to preko lenje banatske rečice, u narodu poznate kao Nadel (iako joj je zvanično ime na kraju ima još jedno „a”).

Tamo smo pristali da malo uživamo u pogledu i pozdravimo jato divljih pataka.

Inače, baš to mesto je pre nekih pola veka bilo veliko mrestilište šarana, kao i prava pecaroška meka.

Nažalost, zagađenje je uzelo danak, pa sada gotovo i da nema ribe u ovom kutku neporecive vizuelne lepote.

Nakon toga, prošli smo pored jedne simpatične farme konja i ujezdili u Omoljicu da bismo nakon desetak minuta vožnje kroz njene široke ulice stigli do drugog mosta.

Ova ćuprija nalazi se na izlazu iz pomenutog sela i premošćava delove Ponjavice, još jednog bisera prirode.

To zaštićeno prirodno dobro proteže se od Omoljice do Brestovca i za razliku od Nadela, još uvek ima razvijen riblji fond, a predstavlja i jednu od većih naseobina ptica raznih vrsta.

Vodotok dužine oko 13 kilometara i prosečne širine od oko 30 metara jedinstven je i po tome što nema jasnog početka i kraja.

Iako se godinama zabaruje i tone u mulj, i dalje predstavlja jednu od najlepših oaza živog sveta u okolini.

Posle nekoliko kilometara naišli smo na most ispod kog se Nadel uliva u dunavski rukavac Zimovnik, što predstavlja i fizički ulaz u Ivanovo.

Tu smo zatekli stado krava kako bezbrižno pase uz obalu.

S druge strane, bili smo i šokirani koliko je malo vode u koritu pomenute rečice, što samo dovoljno govori o razmerama ovogodišnje suše.

Nastavili smo kroz idilične ulice Ivanova, mesta poznatog po zelenilu, miru, multikulturalnosti, a u poslednje vreme i po sve brojnijim rodama, koje ovde rado svijajaju gnezda.

U lokalnoj prodavnici svratili smo i na osveženje, gde nam se pridružio i jedan od meštana, s kojim smo evocirali uspomene o tome kako je nekada bilo.

On nas je podsetio da je ovde sredinom prošlog veka radila i fabrika dugmadi, koja su pravljena od školjki izvađenih iz Dunava.

Biser iz dunavske školjke je svuda oko nas Nakon tog smo i krenuli upravo ka našoj najvećoj reci i vozeći se bedemom koji prati njegovu obalu, dok smo gledali da uteknemo kiši i mraku, razmišljali o tome da li u rečnim školjkama ima bisera.

Odgovor na to pitanje verovatno je pozitivan, ali i da nisu česti i tako cenjeni na tržištu.

Međutim, sasvim sigurno da se najvredniji biser na ovom području ne nalazi u školjkama, već da je on svuda okolo.

Jer kako drugačije opisati ovu lepotu, koje mnogi od nas nisu ni svesni.

Neki od nas svakako jesu, naročito nakon nešto više od tri sata pravog uživanja u vožnji bicikla kroz predivne predele…

(Pančevac/J. Filipović)

VRŠAČKE PLANINE: Idealan izbor za odmor i rekreaciju, zdrav vazduh i savršena priroda

PD „Jelenak“: Tradicionalno pešačenje na Čardaku