Episkop Sergije uručio je danas predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću Orden Novomučenika bihaćko-petrovačkih za pokazano dobročinstvo i veliku ljubav prema toj eparhiji i manastiru Rmanj.

Predsednik je na početku upitao kakva je situacija sa našim narodom u BiH.

– Hvala vam na blagoslovu, borba je kao i u Majci Srbiji, neprestano pratimo šta se ovde dešava vi znate da smo mi smo uz majku Srbiju, borimo se da sačuvamo naše granice i naše svetinje i ognjište – rekao je episkop.

Vučić je pitao da li je nešto naroda ostalo u Petrovcu.

– Ima tu gde su većinski srpska mesta tu ima naše Srbadije, a ovamo po selima sve manje. U Vakufu nema, Bihać isto sve manje Srba, Livno, nema Srba, nažalost ni sveštenika nema – odgovorio je episkop. Ali zato je manastir Rumanj jedan od najlepših, kaže predsednik.

“Zaborav je teži od egzodusa”

U svečanom govoru tokom ceremonije uručenja ordena episkop Sergije se zahvalio Vučiću za sve što je učinio za srpski narod preko Drine.

– Zahvalnost, istinsko poštovanje i bratska ljubav za sva ono dobročinstvo koje ste prethodnih godina učinili nama preko Drine, hrvatskim Srbima, uključujući nas u eparhiji bihaćko-petrovačkoj i rmanjskoj, koji decenijama bili smo ostavljeni i zaboravljeni od svih. Zaborav je teži od egzodusa kojeg smo doživjeli, jer mali čovjek ima snage da se bori dok zna da je nekome stalo do njega. Prave i istinske podrške nikada nije bilo, zato što su područje Bosanskog Grahova, Glamoča, Drvara i Bosanskog Petrovca bila ostavljena milost i nemilost onima koji su nas i prognali. Zahvaljujući vama i vašoj brizi obnovili smo drevni manastir Rmanj, koji danas nakon obnove sija kao nikada u svojoj prošlosti. Istorijsku obnovu rmanjske svetinje ne bismo mogli izvesti bez vaše nesebične pomoći.

View this post on Instagram

A post shared by Aleksandar Vučić (@buducnostsrbijeav)

Prepoznali ste istorijski trenutak i činili da završimo ono o čemu smo do tada mogli samo sanjati. Po tome ćete biti upisani zlatnim slovima u krajišku istoriju koja pamti i ne zaboravlja. Krajiška istorija nije zaboravila ni Petra Karađorđevića, tada kneza, a poslije kralja koji je u drugoj polovini 19. vijeka došao u vrtnu krajinu kao Petar Mrkonjić da pomogne oslobodilačku borbu srpskih ustanika. Zbog toga Petra karađorševića i danas pamtimo i pominjemo, a Mrkonjić grad baš po njemu nosi današnje ime. Nakon njega krajina je pala u zaborav majke Srbije, ali su krajiške oči ostale zagledane u majku, nadajući se njenom povratku i njenom toplom zagrljaju. U tom iščekivanju prošle su decenije i decenije, a Krajina je čekala i dočekala upravo vas, gospodine Vučiću, da se nakon Petra Karađordjevića sjetite i nas koje je istorijska sudbina dovela na ivicu ponora. Da li ćemo opstati ili nestati zavisi od mnogo toga, ali i najviše od nas – rekao je u svom govoru episkop.

Odraz ljubavi, žrtve i vere naroda, sveštenstva, monaštva i svih koji se trude i trpe

Vučić je u svom govoru podsetio da su 1941. godine, u prvim mesecima postojanja NDH, prema svedočenjima preživelih, ustaše su napale manastir Rmanj, a otac Sava je zajedno sa drugim monasima i vernicima bio podvrgnut mučenju.

– Istorijski izvori beleže da je otac Sava pokazao izuzetno duhovno junaštvo i postojanost u veri tokom mučenja. Prema predanju nije se odrekao svoje vere, uprkos torturi i pritiscima. Kanonizovan je 2000. godine kao svetitelj Srpske pravoslavne crkve i obeležava se zajedno sa ostalim bihaćko-petrovačkim novomučenicima. Kao dete oca koji nije imao priliku da upozna svog oca o stradalaštvu našeg naroda, posebno zapadno od Drine, a i u ovoj eparhiji zna mnogo. Braćo moja, u srpstvu i u Hristu, sveti oci, sa dubokim osećanjem blagodarnosti, ali i sa skrušenošću koja dolikuje pred svetinjom krsta i žrtve, primih vest o visokom odlikovanju koje ste blago izvolili da mi dodelite.

Ovo priznanje ne primam kao lično uzvišenje, nego kao pečat duhovnog zajedništva te kao svedočanstvo da smo svako sa svoga mesta pozvani da zajedno nosimo breme vremena i služimo Hristu. Jer kako nas uči sveti vladika Nikolaj, stradanje je škola u kojoj se duša najbolje i najbrže uči i u toj školi crkva Hristova vekovima sazreva. Stradanje Novomučenika bihaćko-petrovačkih, čije ime nosi ovo uzvišeno odlikovanje, nije samo istorijska rana, nego živa, blagodatna sila koja nas sabira, okrepljuje i poziva na sabornost.

Zato znamo da svaka suza prolivena u stradanju za istinu biće biser u kruni pravednika i da ni jedna žrtva prinesena Bogu nije zaboravljena pred licem njegovim. Primajući ovo odličje, osećam da ono prevazilazi svaku ličnu meru. Naprotiv, ona je poziv na još veću odgovornost, jer po reči istog svetitelja, ko ne strada, taj ne raste. Ako je u našem vremenu bilo truda, odricanja, onda je to bilo samo u nadi da će Gospod primiti naše male napore kao zrno vere, jer bolje je s blagoslovom stradati nego bez blagoslova carovati. U svim iskušenjima koja prate služenje crkvi i rodu, tešimo se istinom da Bog ne šalje čoveku veće stradanje nego što on može podneti i da je svako breme dopušteno radi našeg spasenja.

Zato i znamo da je stradanje znak božije pažnje, a ne božijeg gneva, te ga primamo kao očinski poziv na duhovno uzrastanje. Kada se čovek nađe pred težinom krsta lako bi upitao zašto naš sveti Nikolaj kog eto i danas kroz celo obraćenje citiram poučava da tada treba pitati šta mi Bog kroz ovo poručuje. I zaista u svetlosti Golgote razumemo da nema vaskrsenja bez smrti, niti pobede bez stradanja. Krst nam tako ostaje jedini put, jer ko beži od krsta, beži od večnog života. I zato ovo odlikovanje doživljavam kao zajedničko, kao odraz ljubavi, žrtve i vere naroda, sveštenstva, monaštva i svih koji se trude i trpe. Ako u ovom ordenu ima svetlosti, onda pripada gospodu. Ako ima časti, ona pripada crkvi. Ako ima vrednosti, ona pripada mučeničkom svedočanstvu iz kojeg je poniklo.

S radošću i punog srca se molim da Gospod umnoži duhovne plodove Eparhije bihaćko-petrovačke i da nas sve sabere u jedinstvu vere i ljubavi. Primite vaše preosveštenstvo izraze mog dubokog poštovanja, molitvenog svećanja i bratske odanosti uz želju da vas gospod daruje mirom, zdravljem i svakom duhovnom radošću. Želim još nešto da dodam. Pomagala je država Srbija i svi njeni građani su zaslužni za to što smo obnovili manastir Rmanj.

Trudio sam se uvek da i moja porodica i lično dam mali ali kakav takav doprinos izgradnji svakog manastira i crkve posebno u krajevima gde su Srbi stradali od Kosova i Metohije, Krajine, Republike Srpske svuda gde Srbi žive čini mi se da smo više crkava ali ne samo crkava, već i džamija, i ne samo pravoslavnih crkava, već i protestantskih i katoličkih pomagali nego ikada. Zato što deo spasenja je uvek u veri.

Onaj ko voli Boga, taj ljude ne mrzi. I hvala vama na tome što ste uvek pomagali, primali i moje sinove, i oca, i brata, i sve članove porodice, i uvek bismo se potrudili da nečim doprinesemo. I nastavićemo to da radimo i u budućnosti onoliko malo koliko nam to mogućnosti pružaju. Oko vaših potreba i zahteva, koje su potrebe i zahtevi ne monaha i nesveštenstva, već našeg naroda, uvek ćemo gledati da odlučimo pozitivno. I želim samo ljudima ovde da kažem u zahvalnost njegove svetosti patriarhu srpskom gospodinu Porfiriju, za kojeg znam koliko ume da ceni napore države, i oj veličanstveni i velolepni hram Svetog Save još sto godina ne bi bio urađen, još sto godina ne bi bio završen, da nismo imali hrabrosti da uložimo ogroman novac i da pokažemo svetu kako izgleda najlepši pravoslavni hram. Na kugli zemaljskoj. I nismo to uradili ni zbog sebe, ni zbog politike, to smo uradili zbog ljubavi, vere i nade za naš narod i vere u njegovu sigurnu budućnost.

Vama mnogo hvala, molim vas da prenesete našem narodu u celoj bihaćko-petrovačkoj eparhiji, svuda gde potomci naših mučenika žive, da je Srbija uz njih, da će Srbija uvek da bude uz njih i da ćemo pomagati dokle god dišemo. Pripadamo istom narodu, ista nam je vera, ista nam je kultura, tradicija, jezik i to niko ne može da podeli i niko ne može da nas odvaja. Ja znam da mi nikada nećemo moći da razumemo koliko ti ljudi vole Srbiju, ali hoću da vi njima poručite da i Srbija, današnja Srbija, mnogo voli svoj narod i da ih nikada neće ostaviti i da će mu uvek pomagati i da uvek mogu da računaju na svoju maticu. Vama vaše sveštenstvo, sveštenstvu i monaštvu, vašoj eparhiji želim svako dobro. Živeo naš narod i živela Srbija – rekao je u svom pbraćanju predsednik Srbije.

(Objektiv)