U savremenom svetu koji je preplavljen materijalizmom i brzim načinom života, pravoslavno monaštvo ostaje svetionik drevne duhovnosti i asketskog podviga. Iako u pravoslavnoj tradiciji ne postoji ekskluzivan, izolovan kodeks pravila, monasi kroz svoj svakodnevni život najdoslednije svedoče o sedam glavnih hrišćanskih vrlina, koje služe kao direktno duhovno oružje protiv sedam smrtnih grehova.
Temelj monaškog života počiva na smernosti, koja stoji nasuprot gordosti, dok darežljivost i moralna čistota (celomudrenost) nadvladavaju pohlepu i razvrat. Govoreći o značaju poniznosti, Sveti Antonije Veliki naglašava: „Kao što su gordost i uznošenje uma sa visine nebeske đavola survali u bezdan, tako smirenje i krotošt čoveka uzvišuju od zemlje na nebo“.
Kroz čovekoljublje, uzdržljivost u jelu i piću, te krotost pred životnim iskušenjima, monasi teže potpunom unutrašnjem miru. Ruski svetitelj Sveti Serafim Sarovski ostavio je vanvremensku pouku o suštini ovog mira: „Stekni mir u duši svojoj i hiljade oko tebe će se spasti“. Poslednja vrlina jeste revnost u veri i molitvi, koja predstavlja neprobojan štit protiv duhovne lenjosti. Kako objašnjava savremeni starac Pajsije Svetogorac: „Molitva je kiseonik duše“.
Ono što monaški poziv suštinski razlikuje od života mirjana jeste svesno polaganje tri velika zaveta prilikom postriga: zaveta poslušnosti, siromaštva i bezbračnosti. Čuveni vizantijski teolog i podvižnik, Sveti Grigorije Sinait, sumirao je suštinu monaškog izolovanja od sveta radi očuvanja ovih zaveta rečima: „Ništa ne čini srce tako skrušenim i dušu smirenom kao razborita samoća i potpuno ćutanje“. Kroz potpuno odricanje od sopstvene volje i materijalne imovine, pravoslavni monasi vekovima čuvaju srž hrišćanske etike, podsećajući društvo na neprolazne vrednosti duše.
(Društvene mreže)
