Sve ide iz glave. Često je ova tvrdnja netačna, jer ne može se svaka bolest sprečiti autogustestijom niti smo mi krivi za sve naše bolesti, ali je tačno da je mentalno zdravlje deo fizičkog zdravlja. Ali i bez istraživanja bi se, po tiražima, dalo zaključiti da narod u Srbiji baš veruje u „laku” psihološku literaturu. U moru naslova „kako ćemo – lako ćemo” teško je prepoznati i pokoji koristan primerak. Onaj koji će čitaoca uputiti kada samopomoć ne može da pomogne, nego da je vreme obratiti se, kako znamo i umemo, stručnjaku. Kada je neko ponašanje i osećanje samo privremena nelagoda, kada nastaje poremećaj, a kada bolest? Kad je nešto stanje, osobina ličnosti, a kada patologija? Nije zato naodmet saznati i šta odlikuje neke od najčešćih teškoća u vezi s ljudskim mentalnim zdravljem.

Preosetljivost

Jung je preosetljivost još 1913. preosetljivost opisao kao crtu ličnosti koja pojačano osetljivo reaguje na podražaje iz okruženja i obrađuje ih emocionalno intenzivnije, ali preciznija istraživanja je sprovela tek američka psihološkinja Elejn Aron devedesetih godina prošlog veka. Trenutno se procenjuje da čak oko 20 procenata ljudi poseduje karakteristike preosetljive osobe (HSP). Ali to nije bolest, mada može da liči na anksiozni poremećaj ličnosti. I preosetljive osobe povremeno pate od socijalne fobije od drugih ljudi, ali nakon „odmora” od okoline, kada posvete više pažnje sebi, uglavnom su u stanju da se ponovo uključe u društveni život.

Foto: Pixabay

Odlikuju ih snažnije reakcije na stimulanse iz okruženja, poput zvuka ili mirisa, posebno na buku, brže i lakše se osećaju preopterećeno, intenzivnije doživljavaju i dobre i loše stvari, opreznije su prilikom suočavanja s novim situacijama, izraženija im je empatija, ali su češće i introvertni. Iako preosetljivost nije bolest, pa ne traži ni lečenje, preporučljivo je pronaći aktivnost koja podstiče opuštanje: poput sporta, umetnosti, meditacije, pa i tople kupke.

Narcizam

Svi posedujemo narcističke osobine ličnosti u nekom stepenu: izvesnu dozu egocentrizma, arogancije, samozaljubljenosti, ali narcisoidni poremećaj ličnosti je ozbiljnije stanje.

Foto: Pexels

– Narcisoidne osobe smatraju da su daleko superiornije od drugih. Ako ljudi u njihovoj okolini ne pokažu prema njima dužno poštovanje, nesrazmerno se osećaju uvređeno i reaguju besom.

– Ne podnose kritiku i na nju reaguju neprimereno – tako što odmah uzvraćaju napadom.

– Misle da im sve pripada po pravu i zahtevaju poseban status. Smatraju da za njih važe drugačija pravila nego za ostale ljude.

– Ne osećaju ni empatiju prema drugima, tako da njihovo pažljivo ili empatično ponašanje deluje neuverljivo i kao da je unapred uvežbano.

– Nisu u stanju da uspostave dublje emocionalne veze. Nastoje da manipulišu drugim ljudima i uglavnom ih omalovažavaju.

– Važan im je veoma spoljašnji izgled, pa stoga često ističu novac i simbole statusa.

Razlikuju se tri opšte vrste patološkog narcizma:

– Grandiozno-maligni tip je uveren u sopstvenu izuzetnost, agresivan je prema svima za koje misle da mu nisu ukazali dužno poštovanje, otvoreno je osvetoljubiv.

– Ranjivo-krhki tip, poznat i kao prikriveni ili „ženski” narcisizam, usredsređen je na sebe, uveren je da mu sve pripada, nema uglavnom empatije za druge, introvertan je, ali obezvređuje druge, ne prihvata kritiku, oseća se stalno kao žrtva.

– Egzibicionistički tip otvoreno pokazuje grandioznost i prema drugima se odnosi sa arogancijom i emocionalnom hladnoćom. Takvi ljudi su bolesno ambiciozni.

Iskustva iz detinjstva, uz genetsku predispoziciju, igraju ulogu u razvoju narcističkog poremećaja ličnosti. Psiholozi smatraju da okidači mogu biti ili previše zaštitnički stil roditelja, kada se detetu suviše udovoljava, ili zanemarivanje i nedostatak uvažavanja.

Ovaj poremećaj se može kontrolisati, mada ne i izlečiti. Terapeuti kod ovakvih osoba nastoje da podstaknu samosvest i sposobnost za empatiju. Drugi ljudi na njih troše mnogo energije, bez mnogo rezultata. Savet je da se zadrži uvažavanje prema njima kako bi se smanjio prostor za sukobe, ali treba proceniti i kada je vreme da se s njima prekine.

Hipohondrija

Iako se čini da su hipohondri hiroviti, reč je o mentalnom poremećaju. Savremena psihologija koristi termin „poremećaj anksioznosti zbog bolesti”, a ne hipohondrija, jer je reč o somatoformnom poremećaju kod kog se javljaju fizički simptomi za koje se ne može pronaći fizički uzrok.

Foto: Pexels

Prema kriterijumima Međunarodne klasifikacije bolesti, hipohondar je osoba koja veruje, tokom najmanje šest meseci, da boluje od jedne ili više ozbiljnih bolesti. Ovaj strah je često usmeren na određenu bolest, kao što su multipla skleroza ili rak. Ako mu lekar ipak predoči dokaze da bolesti nema, hipohondar će u to poverovati samo nakratko. Hipohondri su željni pojačane pažnje, a ukoliko je ne dobiju, povlače se u sebe i često nisu u stanju da odgovore na svoje radne obaveze. Hipohondrija se ne može povući sama od sebe, pa je bitno da osobe koje pate od ovog poremećaja priznaju postojanje problema i potraže stručnu pomoć. Bliska okolina treba da pokaže oboleloj osobi da ozbiljno shvata taj problem i da ne odbacuju simptome kao puki plod njene mašte.

Anksiozni poremećaji

Anksiozni poremećaji spadaju među najčešće probleme mentalnog zdravlja. Pored generalnog poremećaja postoje i specifične fobije. A kada prestanu da budu korisne, kada anksioznost izmakne kontroli, te počne da dominira svakodnevnim životom i izaziva značajnu patnju, vreme je da se potraži stručna pomoć. Bez terapije postaće hronična, a uz pravovremenu dijagnozu i lečenje prognoza je obično veoma dobra i često dovodi do potpunog oslobađanja od simptoma.

Žene od anksioznosti pate dva puta češće nego muškarci, ili možda češće traže pomoć. Najčešći oblici idu od straha od letenja do socijalne fobije: razvrstavanje zavisi od toga koji faktor pokreće specifične strahove.

– Generalizovani anksiozni poremećaj (GAP) podrazumeva uporne, nesrazmerno intenzivne strahove i brige u vezi sa svakodnevnim životom ili budućnošću. To može biti strah od nesreća ili od bolesti. Ali simptomi su uglavnom umereni.

– Specifične fobije obuhvataju određene predmete ili situacije koje ne predstavljaju nužno stvarnu opasnost ili pretnju. Nesrazmerni strah često nastaje samo pri pomisli na okidač. Poznati primeri uključuju fobije od životinja, poput pauka, zmija ili miševa; agorafobiju (strah od javnih mesta ili gužve); i strahove od visine, mraka, letenja.

– Socijalna anksioznost ili socijalna fobija podrazumeva prekomerni strah od društvenih odnosa ili situacija u kojima je osoba izložena pogledu i percipiranoj osudi drugih.

– Panični poremećaj izaziva nagle epizode straha i panike praćene jakim fizičkim reakcijama. Iako mogu postojati određeni okidači za ove napade, to nije uvek slučaj.

Foto: Pexels

Simptomi mogu varirati od teških napada sa izraženim fizičkim reakcijama do sporog, postepenog razvoja anksioznosti s naizgled umerenim simptomima. Tipični fizički simptomi uključuju probleme sa spavanjem, varenjem, promene apetita, napetost mišića, bol u leđima i glavobolje. Akutne reakcije na anksioznost često se manifestuju kao nedostatak daha, gušenje, drhtanje, ubrzan rad srca, osećaj stezanja u grudima i znojenje. Psihološke reakcije mogu čak izazvati vrtoglavicu ili, u ekstremnim slučajevima, gubitak svesti. Osobe koje pate od ovog poremećaja takođe prijavljuju senzacije poput trnenja po celom telu, jeze, utrnulosti kože i osećaja pritiska u ušima. Često se javlja i osećaj slabosti u nogama – koji se često opisuje kao „slabost u kolenima” ili težina u nogama. Konačno, reakciju anksioznosti često prate suvoća usta ili prekomerno lučenje pljuvačke. Anksiozni poremećaji takođe imaju značajan uticaj na osećaj samopoštovanja i samopouzdanja. S vremenom se intenziviraju i problemi u socijalnom okruženju, pa se anksiozne osobe povlače u sebe.

Pretpostavlja se da je uzrok kombinacija različitih faktora: genetika, prethodni stresni događaji, kao i akutni pritisak i stres. Ulogu imaju i naučeni i usvojeni obrasci ponašanja za suočavanje sa anksioznošću. Iako postoje određene metode samopomoći, lečenje anksioznog poremećaja treba prepustiti stručnjacima. Uglavnom se najbolji rezultati postižu kombinacijom lekova i psihoterapije.