NE IGNORIŠITE HISTERIJU Dr Tepšić: To je način na koji histerične osobe traže pažnju
Histerija, histrionija, konverzija i simulacija medicinski su termini koje ne koristimo toliko često u svakodnevnoj praksi. Značenje ovih pojmova je različito, ali ponekad njima opisujemo veoma slična stanja u kojima pacijent pokušava na dramatičan način da skrene pažnju na svoj problem. Prvi, najpoznatiji termin ne postoji više ni u dijagnostičkim protokolima, zbog potrebe da se određeni zdravstveni problem ne ograničava na jedan pol.
Grčke reči za matericu (histera) i glumca (histrion) upotrebljavane su u različitim periodima istorije kako bi se definisalo stanje prenaglašene emotivne razdražljivosti, teatralnosti, dramatizacije i egocentričnosti. Tačnije rečeno, u pitanju je poremećaj ličnosti koji karakteriše emocionalna nezrelost, loša prilagođenost socijalnom i kulturnom miljeu, uz stalnu potrebu da se bude u centru pažnje i da se dobije određena vrsta nagrade od drugih. Ove osobe veoma brzo menjaju ponašanje, ali i emocije, koje su suštinski površne i praćene bujicom reči i detalja. Kada izostane očekivana pažnja, tada reakcije mogu biti burne i s vremenom prelaze u stanje depresije ili euforije. Smatra se da histrionični poremećaj ličnosti nastaje usled podsvesnog straha od odbacivanja. Nasleđe utiče u određenoj meri na ovaj poremećaj, međutim, presudni su faktori sredine u periodu odrastanja, odnos prema roditeljima i njihovim merilima koja formiraju ličnost deteta. Ukoliko nije bilo dovoljno pažnje i emotivne podrške u detinjstvu, s vremenom će se razviti potreba da se to isto neprekidno traži od drugih na jedan neodgovarajući i agresivan način. Lečenje ovog poremećaja ličnosti zasniva se na psihoterapijskoj podršci. Neophodno je da pacijent promeni razmišljanja i stavove u pogledu stalne potrebe da zavisi od nečije pažnje ili ljubavi.
Konverzivni poremećaj obično nastaje kao posledica neke stresogene situacije kada se psihički problem somatizuje, to jest pretvara u telesni. Osoba često nije svesna da su, na primer, trnjenje u jednom delu tela, gubitak glasa, slabost ekstremiteta ili jaka glavobolja nastali usled psihičke napetosti i nemogućnosti da se ona razreši na drugi način. U periodu sazrevanja mogu se videti neki elementi konverzivnog poremećaja koji s vremenom prerastaju u model reagovanja na stres. Hronična konverzivna reakcija sreće se kod mladih ljudi i ona obično sadrži simptome koji su zapaženi kod nekoga iz bliske okoline. Ukoliko je medicinsko znanje veće, i sami znaci bolesti bivaju uverljiviji. Ipak, pažljivom dijagnostikom otkriva se da, na primer, trnjenje ili slabost određenih mišića ne prati anatomsku distribuciju odgovarajućih nerava. Trebalo bi naglasiti da za razliku od simulacije pacijent nije svestan uzroka svojih tegoba. Za lečenje konverzivnog poremećaja veoma je bitna podrška okoline, uz stručnu pomoć i eventualnu kratkotrajnu farmakološku potporu. Simptomi mogu s vremenom i spontano da se povuku.
(Pančevac/Dr Miroslav Tepšić)
