LEPOTA ŽIVOTA NA TOČKOVIMA Zoran Milinković Sitni o bajkerisanju: Dokle god mogu, teraću ljute mašine i već planiram nove ture…
Zoran Milinković, zvani Sitni, rođen je 30. jula 1971. godine, od majke Milene i oca Radoslava, uz još brata Slobodana. Otada sve vreme živi u Starčevu, gde je i završio osnovnu školu, a potom i srednju za automehaničara u Beogradu. Nakon toga, radio je četiri godine u starčevačkom PIK-u, a onda i nekoliko godina na železnici, kao i u nekoliko firmi, a izvesno vreme je i taksirao, pišu Starčevačke novine.
Još od ranih tinejdžerskih dana počeo je da majstoriše oko motora, a potom prešao na automobile i radio najpre upredo s drugim (navedenim) poslovima, da bi se kasnije, kada je svojski ispekao zanat, u potpunosti posvetio auto-mehanici. To je sigurno dodatno uticalo i da mu dvotočkaši postanu pasija, pa u slobodno vreme često odlazi na moto-susrete po celoj zemlji i regionu, a u nekim periodima bio je član moto-klubova “Neolit“, “Kojoti“ i “Vajt Hoks“. Oženjen je Markom, rođenom Kvočik, od 1991. godine, s kojom ima troje dece – Danijelu (30), Miroslava (27) i Draganu (26), a od najstarije ćerke i unuke Danijela (11), Dunju (10) i Mariju (3).
Kako je odrastao mali Sitni?
– Prvo da naglasim da sam rođen na Ognjenu Mariju, našu mnesnu slavu, što je samo još jedan simbolički razlog da se osećam potpunim Starčevcem. Inače, potičem iz jedne prave radničke porodice, jer otac je godinama radio u lokalnom PIK-u, a majka u prodavnici obuće “Ivo Kurjački“. Napomene radi, očevi baba i deda su došli ovamo kao kolonisti iz okoline Aranđelovca. Što se tiče detinjstva, bio sam kao i većina dece pomalo nestašan, a najčešće sam kažnjavan sa zabranom izlaska na ulicu gde smo provodili većinu slopbodnog vremena. Ipak, od malih nogu smo radili sve što ustreba od namirivanja stoke do baštenskih poslova. Na početku smo živeli u centru, u državnom stanu koji je posle pripao učitelju Peri Mladenoviću, jer smo napravili kuću, otprilike u vreme kada sam išao u šesti razred. Što se tiče dece iz komšiluka mojih godina, bilo ih je sasvim dovoljno za igru, ulgavnom u školskom dvorištu i ritu. Pre svega tu su bili Vukovići – Željko, Bilja, Srđan i Goran, zatim Petrovići – Jole i Saša, pa Nemanja i Bojan. Bilo je svakvih nestašluka, ali nikada preko neke granice pristojnosti. Najviše sam voleo da pravim praćke od gume od bicikala i jezika od cipela, a u tom “praćakanju“ zalutao bi i poneki kamen, pa iako malo zaboli, stisneš zube i nastaviš dalje. Leti smo provodili vreme i na “levku“ i drugim kanalima. Zbog toga sam skidao babi zavese, kako bih pravio mreže za hvatanje kedera. Naravno, odlazio sam i na Nadel, koji je u ono vreme bio dovoljno širok da bi se vozio čamcem. Pecao sam i hvatao ribe rukama, što se radilo tako što zavučeš ruku, pipaš, pa nekad ti pobegne, nekad je uhvatiš, kaže Sitni u intervjuu za Starčevačke novine.
Škola…
– Učila me je Nada Antonijević, a potom mi je razredna bila Neda Ranković, koja je predavala hemiju i biologiju. Sećam se da mi je Pera Dragojerac predavao fiziku, a njegova žena LJilja matematiku. Bilo je i tu nekih nestašluka i povremeno bežanja s časova. Međutim, nastavnike smo veoma poštovali, a radile su i ondašnje stare-dobre vaspitne metode, kao što su “mirko-crevce“ Vlaste Madića ili, naročito, “kvisko“ Boška Popadića. I ja sam “zasluživao“ ponekad da osetim oštricu, pa kad ti zabridi glava posle jednog “kviska“, nisi mogao istu grešku da ponoviš. Kao učenik sam bio prosečan i zapravo nisam previše obožavao školu, izuzev što sam, možda, voleo fiziku, naročito u srednjoj školi. U to vreme najbolji drugari su mi bili sada pokojini Sid, Vlada Bogdanov, Saša Petrović, Zlatko Matović, kao i Kilki, braća Šic – Zlatko i Marko, kojeg sam prozvao Mali, a on je meni uzvratio sa Sitni. I tako su nam obojici ostali nadimci do današnjih dana.
Mladost…
– Sa izlascima sam počeo u poslastičarnici kod Malajca, gde sam voleo krempite, sutlijaš, sladoled i limunadu na špric. Zapravo, izlaženje je počelo i pre toga može se reći kod Sreje na fliperima, gde sam naročito obožavao jedan koji se zvao “galaksija“. Za žetone sam se dovijao pre svega od džeparca, a kada sam ušao u fazon, bilo je i nagradnih partija. Kasnije sa 16-18 godina krenule su i kafanice. Nije tu bilo nekog velikog preterivanja, tek poneko pivo i bambus, a društvo su mi ponovo pravili Sid, Mali, Zlaja… Išlo se u diskoteku i “Lav“, voleo sam i rokenrol i koncerte, a kao jedan od prvih pamtim nastup “Čorbe“ u Studenstkom. Međutim, izlaske sam veoma brzo proredio, jer sam se oženio veoma mlad.
Zanat…
– Upisao sam srednju školu u Zemun Polju, a uporedo sam išao na praksu u servis kod Kozačenka, koji mi je bio odskočna daska za bavljenje automehaničarskim zanatom. Pored toga, kod kuće smo imali “zastavin“ kombi, koji je tata stalno čačkao, pa je i mene vremenom to zainteersovalo. Kao i kod svakog posla, sve je bilo lakše kako sam sticao nova isksutva. U početku mi je najteže bilo da savladam sklapanje i rasklapanje menjača, a u to vreme smo uglavnom radili “kečeve“ i “lade“. Međutim, sa ove tačke gledišta neke stvari koje su mi onda bile komlikovane, sada su mi lagane. Inače, svaki auto za mene ima neku svoju dušu i doživljavam ga kao živo biće, prema kojem imam poseban odnos.
Auto-mehanika…
– Iako radim gotovo sva vozila, nekako sam najopredeljeniji ka mercedesima i to onim malim “A“ klase, za koje mnogi kažu da su teški za rad. Međutim, čovek samo treba time da se ozbiljno pozabavi, jer kod Švaba nema ništa komplikovano, za razliku od recimo Francuza. Bilo je svakakvih slučajeva, a pamtim kako sam rešio nekog za popravku baš komplikovanog “keca“. I dok ranije nije bilo automobila, pa su popravljani razni krševi, sada je drugačija situacija, sve je dostupno i ima delova koliko hoćeš. I ne postoji auto kome nema leka, već je samo računica presudna. S druge strane, događa se i da radim auto kome popravka pređe vrednost vozila, ali postoje ljudi koji se jednostavno srode s mašinom.
Dvotočkaši…
– Od malena sam zavoleo dva točka, ali su prvo, naravno, krenuli bicklovi, da bi mi, kada sam bio osnovac, ćale kupio “automatika“. Kada sam malo stasao, prešao sam na “MZ“-a, a položio sam u 21. godini i to i za A i za B kategoriju odjednom. Negde u to vreme dogodilo mi se nešto što, nažalost, prati mnoge ljubitelje motora – saobraćajka! I to veoma teška! Naime, jedne noći vraćao sam se iz centra pomenutim “MZ“-om i sećam se samo izlaska iz krivine i žestokog udarca, a sledeće što pamtim bilo je u buđenje u bolnici. LJudi iz Ulice Ive Lole Ribara kažu da je prasak bio toliki da je podsetio na zemljotres. Našli su me u besvesnom stanju, a u Hitnu me je odvezao pokojni Ivica Pavlović. Ispostavilo se da mi je pukla lobanja i da nisam imao kacigu, sugurno ne bih preživeo. Sve živo me je bolelo i praktično nisam mogao da se pomerim nekoliko nedelja. O tome kako je to bilo žestok udarac i dalnas govore ožiljci na glavi. Međutim, nisam odustao od motora, iako sam pravio pauzu do 40-e godine, ali više zbog porodičnih obaveza i drugih okolnosti.
Bajkerisanje…
– Nakon pomenute pauze kupio slupanu “kađivu“ od Vlajka, sredio je i vozim je do danas. A kada sam se opremio mašinom, krenuli su i moto-skupovi. U međuvremenu sam bio i član nekoliko klubova, kao što su “Kojoti“, “Neolit“, “Vajt hoksi“. Kad god bi mi se ukazao neki sloobodan vikend, otišao bih na neko lepo druženje s bajkerima i rokerima, gde se uz dobru svirku pije pivo do besvesti, a potom se legne pod šator. I onda te ujutro probudi paklena vrućina, kada ti se jezik zalepi za nepca, ali posle jedne rakije i nekog pasulja, sve bude na svom mestu i krene ispočetka. Obično idem s nekim, najčešće u grupi od 4-5 motora. Na tim putovanjima bilo je i mnogo angedota. Pamtim recimo kada smo išli u Bačku Topolu. Svratili smo usput u Titel na riblju čorbu, a odatle kreće putešestvije. Vrteli smo se u krug maltene ceo dan po okolini Zrenjanina i tek uveče stigli na odredište. Inače, nisam pobornik prebrze vožnje, pa zato volim italijanske “enduro“ motore, s kojima mogu da siđem s puta, svratim u prirodu i vozim kroz šumu. Sve u svemu, dokle god mogu, teraću ljute mašine i već planiram nove ture…
Starčevo danas…
– Sređeno je, nema šta, tu je kanalizacija i druga infrastrutura, kao i lep trg, a možda fali prava kafana i nešto za noćni provod, kao i naravno prava poslastičarnica, ali zato ima kladionica koliko nećeš…
Tako govori ovaj odličan majstor i još veći pozitivac i dobrica, a sugrađanima poručuje da ne dangube, već da se više druže, jer život prolazi…
– I ove mlađe generacije da se manu kompova i mobilnih, već da se okrenu druženju, prirodi i provozaju na dva točka, sigurno će im se dopasti taj vetar u kosi, kad je već imaju.
(Pančevac/Starčevačke novine/J.Filipović)
NEOPHODAN OPREZ NA OTVORENOM I U SAOBRAĆAJU: Moguće grmljavinske nepogode, grad i obilni pljuskovi
ČLANICA GRADSKOG VEĆA MARIJA JEVIĆ Moj cilj je pozitivan imidž grada i podrška umetnicima