DANAS SLAVIMO SVETOG ROMANA ĐUNIŠKOG: Veruje se da čudotvorno isceljuje i pomaže nevoljnicima
Srpska pravoslavna crkva danas slavi praznik posvećen Svetom Romanu Đuniškom.
Praznik se obeležava u svim pravoslavnim crkvama, a posebno svečano je u manstiru Sveti Roman. Molitve pred moštima svetog Romana često su do sada bile uslišene, tako da se mnogo obolelih ljudi vratilo kući zdravo i „na nogama“, iako su neki od njih u svetinju bili doneti čak i u besvesnom stanju.
I sam blaženopočivši vladika ohridski i žički Nikolaj Velimirović, pišući molitvu “U službi Svetom Romanu”, najjednostavnijim, a ipak krasnim rečima je zapisao da je ovaj Božiji čovek po svome življenju bio “zemaljski anđeo i nebeski čovek”.
Svetitelj se upokojio u devetom veku, a prvi sačuvani zapis o manastiru datira s početka jedanaestog veka, tako da se ubraja među najstarije manastire u Srbiji.Nalazi se na desnoj obali Južne Morave, nedaleko od sela Đunis, i pripada Eparhiji niškoj.
MOLITVA
„Tebi, ugodniče Boga živoga, Romane čudotvorče, koji si ispunio zakon Boga i spasa našega Isusa Hrista i dobio od NJega život večni; klanjamo se s ljubavlju i blagodarimo Ti sa smirenjem, za premnoga Tvoja čudesna dela, kojima si pomogao nemoćnim ljudima, i proslavio ime Gospoda i spasa svoga. Amin.“
Ovu molitvu Svetog Romana 29. avgusta, na istoimeni praznik, u manastiru u Đunisu, s verom u Boga i iskrom nade u srcu, izgovara na hiljade vernika. Među nebrojenima, koji na ovaj sveti dan pohrle u manastir na desnoj obali plahovite Južne Morave da se poklone moštima Svetoga Romana, jednog od najpoštovanijih podvižnika i svetaca pravoslavnih, po pravilu je i zdravih i bolesnih, i starih i mladih…
Svi oni prilaze ovom svetom domu, verujući u isceliteljske i čudotvorne moći isposnika i pustinoslužitelja Romana, kojem je i posvećena ova crkva, smeštena u nedrima Mojsinjskih planina.
Smatra se da je manastir nastao u desetom veku i vezuje se za Svetog Romana učenika Svetih Ćirila i Metodija. Po geografskom položaju spada u grupu mojsinjskih crkava i crkvišta, koje su u velikom broju rasute u ruševinama po obližnjoj Mojsinjskoj Gori. Prema nekim predanjima tu je nekada bilo dvadesetak bogomolja a za Sveti Roman neki misle da je star čak 1000 godina, da potiče iz perioda od pre Nemanjića. U povelji Vizantijskog cara Vasilija II pisanoj 1019. ili 1020. godine Ohridskoj Arhiepiskopiji pominje se ovaj manastir. Ne može se pouzdano reći kada je zapusteo ali se zna da ga je obnovio nepoznati sluga kneza Lazara uz kneževu pomoć…
U zvoniku je decenijama postojala bolnica za pacijente obolele duše… Sve vreme u 19. i na početku 20. veka manastir Sveti Roman bio je bolnica, pribežište stanovnika pred progonom od okupatora, a jedno vreme i ratni štab srpskih oslobodilačkih vojski…
Kako se za ovu svetinju osnovano veruje da je prethodila i samom Hilandaru, tako se kroz dugi niz vekova, s kolena na koleno, crkveno-narodnim predanjem prenose i čudotvorna dela koja je činio prepodobni Roman. Mnogo je onih, i danas se pripoveda, koji su u manastir dolazili bolesni. I pošto bi ničice pali pred moštima Romanovim i molitvama zaištili pomoć svedržitelja i bogoslužitelja Romana, ustajali bi preporođeni, u licu vedriji, u telu jači, a u duši krepkiji no ikada. Valjda i zbog činjenice da je, tokom svoga monaštva, ugodnik božiji Roman danonoćno ispaštao, provodeći život u bdenju i rukodelju.
(Pančevac)
