Darovitost i za umetnost i za pun život nije nedostajala Saši Alimpiću, a o tragu koji je ostavio iza sebe i o tome koliko nam nedostaje posvedočila i prepuna galerija Nardonog muzeja na otvaranju retrospektivne izložbe njegovih slika.

Iako tugu i prijatelja i porodice i onih koji su voleli ikonopis i slike Aleksandra Alimpića, koji je preminuo pre godinu dana u 56. godini, ništa ne može odagnati, ipak je retrospektivna izložba, otvorena u Narodnom muzeju dala svima bar malo utehe jer je pokazala da je Sale, kako su ga bliski ljudi zvali, uspeo da svima nama ostavi i lepote i snage u svojoj umetnosti.

Kreativnost u spoju slikarstva i religije

„Pored mnogih nadarenosti, a za sport i muziku ponajviše, odabrao je slikarski talenat –da bude njegov životni poziv i nadahnuće koje će ga voditi kroz život. Već anegdotski se pripoveda da ga je jedan drugi pančevački slikar, Dragoslav Husar koga je tom prilikom Sale vozio taksijem, uputio da razvije svoj slikarski dar – usmerio ga je u slikarsku radionicu pri Domu omladine, akademskom slikaru Čedomiru Kesiću. Tri-četiri godine pod patronatom ovog „lekovitog čoveka“, kako Sale reče u jednom intervjuu, i bio je spreman da upiše Akademiju za crkveno slikarstvo, 1996. godine. Nema sumnje da je upravo ovo usmerenje bio savršeno skrojeno za njega, spajajući kreativnost, slikarstvo i religiju, koja je bila sveprisutna u njegovom životu. Na Akademiji je stekao svog drugog velikog mentora, đakona Srđana Radojkovića, koji je predavao slikanje fresaka i ikona, ove godine na Akademiji su ostavile trajan trag na Alimpićevo stvaralaštvo, jer svako njegovo buduće delo, religiozno ili svetovno, u sebi nosi linearnost ikonoslikarske ruke.“. Ovim rečima Sašu je oslikao kustos Narodnog muzeja Damir Prašnikar u katalogu izložbe.

I za tog „lekovitog“ Čedomira Kesića, ova izložba je bila iznenađenje jer, kako je rekao, mnoge od Saletovih slika, posebno iz poslednje faze njegovog stvaralaštva je video prvi put.

– To je kompaktna celina. Slike su dobro odabrane i povezane i objašnjavaju u najkraćem naročito ono čime se poslednjih godina bavio. Njegov slikarski rukopis je povezan i na ikonopisima i na slikama iz njegovog drugog sveta, rekao je Čedomir Kesić i pozvao sve da ponovo dođu i da u miru i u samoći pogledaju Sašina dela.

Slikar, pojac, laf, boem…

Sala na prizemlju Muzeja bila je i premala i prevruća da u to subotnje veče primi mnogobrojne posetioce. Direktor Miroslav Birclin se podsetio i izlaganja Sašinih slika iz 2020. godine, rekavši da se ne seća da je neka izložba bila toliko posećena.

A Dejan Bosnić je u in memoriamu prošle godine možda najbolje oslikao sve ono čime je plenio okolinu, napisavši „Aleksandar Sale Alimpić je kao sin, brat, otac, kao muzičar, pevač i pojac, ikonopisac i slikar, prijatelj, kum, kulinar i gurman, kao šeret i laf, boem i hrišćanska duša, kao čitač molitava i psalama, džentlmen i gospodin – bio i ostao neko koga biste nepogrešivo mogli odrediti kao mnogodarovito biće nebrojenih plodova.“

Sigurno je da je mnogo toga još mogao dati i u slikarstvu, ali nedostajaće i kao možda poslednji boem Pančeva. I kako reče njegova kćerka Dunja bio je „neko ko se davao u svemu, koliko u slikarstvu, toliko i u životu, u prijateljstvu, ljubavi, u svemu“.

(Pančevac)