Odmalena su je, kaže, učili da se razlike prihvataju, da se o ljudima ne sudi po tome šta su, već kakvi su, pa je danas mlada Miona Pavlov svesna najvažnijih vrednosti i propagira ih gde god se nađe. Voli sve ono što krije svoju lepotu u nedostupnosti, a kao pesnička duša ume i da je otkrije. Njeno odrastanje je bilo veoma interesantno, a negde se samo po sebi nameće da će uskoro sledećim generacijama profesorski prenositi svoja znanja i iskustva.

PANČEVAC: Čega se sećate iz najranijeg detinjstva?
MIONA PAVLOV: Detinjstvo sam provela u Vojlovici, najlepšem naselju u Pančevu. Moje prve uspomene su stvarane tamo, a s obzirom na to da je sastav stanovništva u Vojlovici šarolik, od malih nogu smo vaspitavani i učeni o tome kako je to sasvim prirodna stvar, živeli smo i živimo u miru i slozi sa svim nacijama. Moj komšiluk je prava slika toga. U najbližem okruženju su Mađari, Slovaci i Bugari, malo dalje Srbi. Mi zajedno funkcionišemo kao jedna složna zajednica. Beskrajno sam zahvalna roditeljima što su nas tako vaspitali. Dok smo bili mali, stalno smo se svi igrali zajedno napolju: od jutra do mraka, po suncu ili snegu. Kasnije, kada su krenule školske obaveze, jedva se čekao raspust da se ponovo svi družimo. Završila sam Osnovnu školu „Bratstvo – jedinstvo”. Mislim da njen naziv veoma odgovara vojlovačkom okruženju. U školi smo, pored svih redovnih nastavnih aktivnosti, imali i slovački odnosno mađarski jezik. Hoću da kažem da smo mogli da biramo i u tome smo bili podržani. Na taj način se neguje kultura naroda.
• Vrlo rano ste počeli da se bavite pisanjem?
– Da, na početku osnovne škole. Otkrila sam da imam talenat za pisanje pesama i samo od sebe je krenulo. Podržala me je najpre moja učiteljica Eva Nađ, a zatim i nastavnica srpskog jezika i književnosti Danica Vulićević, koja mi je dala savet na samom kraju škole, kada je rekla: „Ne mogu da tvrdim da nećeš biti uspešna zubarka, ali mogu da tvrdim da ćeš uvek uspešno pisati, sledi svoje snove”. I jesam ih sledila. Pesme koje sam pisala u osnovnoj školi slala sam na konkurse koje je organizovao „Pančevac” zajedno sa Sašom Božovićem, našim pesnikom za decu, koji nažalost više nije s nama. Imam nagrade u svim kategorijama i drage su mi. To mi je omogućilo da se upoznam s Minjom Subotom, koji mi je dao nekoliko veoma vrednih saveta i kome se dopao moj kontinuitet u pisanju. Nagrada na koju sam posebno ponosna jeste prvo mesto na regionalnom takmičenju u Novom Sadu. Nikada nisam prestala da pišem, ali sam tokom odrastanja shvatila da imam pravo na to da ne delim sa svima svoje radove. Pišem sada i u drugim oblicima. To je moj hobi koga se nikad neću odreći, moj način da dugo pamtim neke predivne trenutke, ali i da se ispraznim kada se puno toga nakupi. Papir trpi sve, stoga sam pristalica tradicionalne metode pisanja na papiru, a ne u elektronskom formatu. Kroz pisanje za slovački dodatak u „Pančevcu” povežem se sa svojim korenima. Volim istoriju, književnost, analiziranje dela, pa zato kada pišem o tradiciji ovdašnjih Slovaka, povežem sve ove stavke. S druge strane, osluškujem ljude koji čitaju i znam da vole ovakve priče jer se prisete svoje mladosti i svojih boljih, najlepših vremena.
• Kako je dalje teklo vaše obrazovanje? Šta vas je još privuklo?
– Upisala sam Gimnaziju „Uroš Predić”, društveni smer. Društvene nauke su nešto što mi je oduvek išlo od ruke i gde sam se pronalazila. Aktivno sam se bavila mnogim aktivnostima. U okviru slovačkog kulturno-umetničkog društva igrala sam folklor dugi niz godina i tada smo učestvovali na festivalima i smotrama. Uz to, bila sam i deo glumačkog ansambla. To mi je pomoglo da se oslobodim treme od javnih nastupa, ali mi je donelo i mnoge kvalitetne trenutke i životna iskustva. Imali smo priliku da odemo u Slovačku i iskusimo čari pravog, profesionalnog pozorišta. U pitanju je bilo lutkarsko pozorište, gde smo učili da radimo predstave s lutkama, stvaramo rekvizite, kostime, pišemo scenarije, pa i realizujemo predstave. Te radionice su zlata vredne da iskusite jedan potpuno drugačiji svet. Naša pozorišna grupa se može pohvaliti izuzetno brojnim nagradama što na slovačkim festivalima, što na srpskom festivalu amaterskih pozorišta. Bile su to najuspešnije godine glumačkog ansambla SKPD-a „Đetvan”. Imali smo neverovatnu čast da se družimo sa istaknutim glumcima srpskog glumišta. Sva ta iskustva vas formiraju kao ličnost. Otvaraju vam vidike, širite znanja u svim aspektima. To su dragocene stvari koje vas uče da se problemu pristupa iz više uglova. U ranijem periodu života išla sam i na veronauku u okviru slovačke crkve. Tako smo obilazi okolna slovačka mesta u Vojvodini i međusobno se upoznavali. Član sam i Matice slovačke u Vojlovici. Danas sam se malo udaljila od svega toga, ali je ljubav ostala ista.

• Jedan od razloga za to su sigurno i zahtevne studije…
– Jeste. Završila sam Fakultet političkih nauka, na taj uspeh sam zaista ponosna. Ono što vas ovaj fakultet nauči jeste pre svega disciplina kroz obavezna predavanja, a zatim da mislite i promišljate, što je u današnje vreme jako bitna veština. Veliki broj mogućnosti odmah vam se nudi: studentske organizacije, prakse, razmene. Stekla sam prijatelje za ceo život, iako dijametralno suprotno, naučite da sarađujete i poštujete se. Kao Slovakinja, kada sam jednom prilikom na fakultetu to istakla, doživela sam da se ljudi uplaše nacionalnih manjina, ali s vremenom strah nestaje. Ljudi se plaše nepoznatog, a nacionalne manjine su veoma daleke onima koji ne dolaze iz Vojvodine. Kada ovako sagledam stvari, mogu za sebe da kažem da sam reprezentativan predstavnik slovačke zajednice u Srbiji i na to gledam s posebnim ponosom. Studirala sam politikologiju i za to vreme živela u studentskom domu. Život u studentskom domu je najlepši period mog života, nešto što bih svakome preporučila. Moje cimerke Saška, Marijana, Ana i Isidora su sjajne, divne osobe, s kojima sam i danas u kontaktu. Kada ste u jednom takvom okruženju punom mladih ambicioznih i uspešnih ljudi koji su uzeli svoj život u ruke, spakovali kofer i došli da se bore za sebe, ne možete a da se ne ugledate na njih. Iz tog razloga mislim da su studentski domovi fantastični. To su susreti ljudi iz svih krajeva Srbije, uspomene koje se prepričavaju, sjajan način da sazrite, preuzmete odgovornost i naučite šta znači živeti samostalno.
• Pojavila su se, zatim, nova interesovanja kod vas, poput putovanja?
– Pošto sam završila politikologiju, nekako je logično da volim istoriju naše zemlje. Upravo me je istorija inspirisala da putujem kroz Srbiju. Volim da obiđem njene delove gde su se odigravale neke važne bitke, a toga je ovde bilo, kao što kaže čika Jova Zmaj, „svaka stopa grob do groba”. Tako sam tragom istorije došla do ruske crkve u selu Gornji Adrovac: podignuta je na mestu gde je u ratu s Turcima poginuo grof Nikolaj Nikolajevič Rajevski, koji je bio inspiracija Lavu Tolstoju za lik i delo Vronskog. Kako, između ostalog, volim i književnost i klasike, ovo mi je bio nesvakidašnji događaj. Nedaleko od tog sela, u selu Đunis se nalazi Manastir Svetog Romana. Značaj ovog manastira je u tome što se tu nalazi srce ovog poginulog junaka. Narodna legenda govori kako je Rajevski rekao da u slučaju pogibije njegovo srce ostane Srbiji, a telo da se prenese u Rusiju. Tako se i desilo. Ono što je za mene bilo neverovatno jeste da su ovaj manastir podigli monasi misionari iz reda sinaita. Upravo kao što je slučaj s manastirom Vojlovica: postoje izvori da su crkvu podigli upravo ti misionari koji su došli na ove prostore nakon što su izbegli pred Turcima. Takođe, u južnoj Srbiji postoji mesto koje se zove Veliko Vojlovce. Stoga duboko verujem da do nas sve dolazi s razlogom. Kako mi je baka iz tog kraja, koristim priliku da svakog leta odem tamo i istražim još neka istorijski značajna mesta. Što se tiče putovanja u inostranstvo, takođe mi nisu privlačne komercijalne destinacije. Volim destinacije koje su sakrivene i kriju svoje tajne i misterije, pa samim tim tako nepopularne nisu ni interesantne širokim masa. Time se vodim i u životu, ne volim ono što je svima dostupno, već ono što krije svoju lepotu u nedostupnosti.
• Nakon osnovnih studija odlučili ste se za dalji razvoj i rad na sebi.
– Ne mogu reći da je lako, ali mislim da je neophodno da svako najpre krene od sebe ukoliko želi da vidi neke krupne globalne promene. Upisala sam master studije, ali ovaj put malo izvan moje lične zone komfora. Društvene nauke su nešto u čemu se najbolje pronalazim, a ovaj put sam donela za mene lično hrabru odluku: upisala sam master program koji se tiče finansija i upravljačkog računovodstva. Ovde moram dodati da su profesori na FPN-u, naravno ne svi, izuzetna podrška mladim ljudima. Kada sam se kolebala oko ovakve odluke, jedan moj divan profesor mi je rekao da samo hrabro raširim krila i prigrlim nova znanja koja će doći, a FPN će uvek biti tu da mi pruži utočište kada zatreba. Smatram da se s promenama otvaraju novi horizonti i eto me sada na Fakultetu organizacionih nauka. Trenutno učim da plivam u novim vodama i praksa je nešto što će mi u tome pomoći. Dan je nekad prekratak za sve planirane obaveze, ali se trudim da ništa ne trpi. To nekad znači da se mora ustati i u pet ujutro. Neophodno je balansirati između mnogo obaveza. Naravno, nekad mi je dosta svega i dolazi do pregorevanja, ali se onda setim zašto sve ovo radim i šta je moj cilj, uzmem malo odmora i krenem dalje. Moj moto je: šta zna želja šta je nemoguće. Posle ovog mastera sigurno ću se vratiti na FPN, pre svega iz čiste ljubavi prema društveno odgovornim temama. Trudim se da uspostavim ravnotežu između racionalnog i onog što srce želi i to radim obično tako što racionalno ispunjavam svoje želje. Ne želim da razmišljam o tome šta bi bilo kad bi bilo, već radim kako mi se u tom trenutku čini najbolje, onako kako tog momenta najbolje znam. Da li se greši tako? Apsolutno, ali iz tih grešaka se uči najbolje.
• Ko vam je najveća podrška?
– Naravno, u svemu što radim imam neizmernu podršku moje porodice. Mama, tata i brat su moj vetar u leđa i moj potporni zid. Mislim da me u svemu tome najbolje razume brat, što je negde i razumljivo s obzirom na to da smo, iako je mlađi od mene četiri godine, oboje rođeni istog dana. Zauvek ću im biti zahvalna što su uz mene.