OVO JE ŽIVOTNA PRIČA MIRKA KOVAČEVIĆA

Rođen je u malom i siromašnom slavonskom selu Gložđu, koje se smestilo na ravnom pašnjaku pored šume Karaš, između rečice Karašice i uzburkane Drave, u opštini Donji Miholjac. Mirko Kovačević je pak Pančevac, već decenijama. Ceo život je proveo radeći glavom: bio je novinar, onda i glavni i odgovorni urednik u nekim pančevačkim medijima, a zatim i profesor srpskog jezika i književnosti. Njegova storija je puna uspona i padova i samim tim njegov život je teško staviti u 10.000 karaktera. Evo pokušaja…

PANČEVAC: Recite nam kako ste proveli detinjstvo. Niste kao mali bili na pančevačkim ulicama.

MIRKO KOVAČEVIĆ: Ne. Za vreme mog detinjstva i dečaštva u mome selu Gložđu nije bilo ni puta ni struje, jedina veza sa svetom bila je Gutmanova pruga, odnosno popularni voz „Ćira”, koji je vozio čak do Osijeka, i to dva puta – ujutro i uveče. U Gložđu je železnička stanica bila najveća atrakcija. Ipak, za sve dečake najvažniji su bili pašnjaci oko sela, gde smo čuvali stoku i od jutra do mraka igrali fudbal, jedini sport koji smo znali, uz pastirske igre sa štapovima koje smo zvali „mete” – ovde u Banatu zovemo ih „šore”, kao i „svinjke”. Besomučno šutiranje okruglih predmeta, od svega i svačega, imalo je veliki uticaj na moj život, kao neizlečiva infekcija.

• Donjomiholjački kraj je poznat pravoslavnim vernicima još po nečemu…
– Jeste. U selu Kućanci rođen je i kršten Gojko Stojčević, potonji patrijarh srpski Pavle, u srpskom narodu oličenje pravog sveca, sa svim hrišćanskim vrlinama, veliki mislilac, asketa i učitelj. U opštini Donji Miholjac postoje svega dve pravoslavne crkve – u Kućancima i Kapelni, selima gde se srpsko stanovništvo doselilo iz Gornjeg Podrinja, još u 18. veku. U opštini je bilo desetak odsto pravoslavnog stanovništva koje je preživelo gorku sudbinu Srba, najpre u proleće 1941, a potom i početkom devedesetih godina 20. veka. Iako u donjomiholjačkoj opštini nisu zabeleženi ratni sukobi, a ni tamošnji Srbi nisu bili uključeni u bilo kakav pokret otpora protiv novog hrvatskog ustrojstva, pojedinci su ipak doživljavali neprijatnosti. Najveći greh, nedostojan bilo čijih vernika, učinjen je baš u rodnom selu patrijarha srpskog gospodina Pavla, u Kućancima, gde su bezdušnici 20. decembra 1991. godine do temelja srušili kućanačku pravoslavnu crkvu koja je u ovom selu izgrađena još 1828. Porušeni kućanački hram je obnovljen tek 2019, kada ga je 16. novembra osveštao patrijarh srpski Irinej. Što se tiče moga rodnog Gložđa, skoro sve što je bilo izvorno gložđansko, više ne postoji. Mesto je praktično ostalo bez Srba i bez imena, jer mu je opštinska administracija „podarila” naziv Ivanovo.

• Kada danas razgovarate s drugovima iz detinjstva, čega se prvo dotaknete?
– Svi se slažemo da naše doživljaje, druženje, razne priče i nestašluke ne bismo ni za šta menjali. Što se mene tiče, i danas sam uveren da sam odrastao među časnim Krajišnicima, od kojih sam mnogo toga naučio o poštenju i junaštvu i da me je učio najbolji učitelj u seoskoj četvorogodišnjoj školi. Putovao sam svakoga dana, u ranu zoru, čuvenim „Ćirom” u više razrede osnovne škole, gde sam upoznao nove drugare i sticao nova znanja, iskustva i poglede na svet.

• Naravno, bilo vam je važno i formalno obrazovanje. Kuda vas je život potom odveo?
– Iako sam želeo da upišem srednju pomorsku školu, ili barem hemijsku u Osijeku, slučajnost me je odvela do najbliže škole – novoosnovane gimnazije u Valpovu, simpatičnom gradiću koji se nalazio na pola puta od Miholjca do Osijeka. Bio sam u prvoj generaciji valpovačke gimnazije i nisam se nimalo pokajao. Bilo je avanturistički uzbudljivo, zanimljivo i prilično uspešno, naročito zbog NK „Jovalije”, slavonskog ligaša, u kome sam aktivno igrao fudbal bezmalo četiri godine, najpre s juniorima, a kasnije povremeno i u prvom timu. Posle gimnazije upisao sam se na Filološki fakultet u Beogradu, na grupu za srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost. Filološki fakultet, predavanja, uvaženi profesori, drugari s kojima sam se družio, studentske menze i boemske kafane, studentske demonstracije 1968, Narodno pozorište, Jugoslovensko dramsko, biblioteke, stadioni „Zvezde” i „Partizana”, Ada Ciganlija, delovi grada u kojima sam stanovao – Vračar, Čukarica, Novi Beograd, naselje Braće Jerkovića, Gundulićev venac – sve je to ostavilo dubok trag u mome srcu i duši. Prvi put sam se našao u najvećem, najlepšem i najzanimljivijem gradu Jugoslavije i želeo sam odmah da sve doživim i proživim, sve čari i lepote o kojima sam kao osnovac i srednjoškolac slušao i čitao. Četiri godine u Beogradu proletele su mi kao najlepši san i zato sam s velikom tugom, kada sam odlazio iz glavnog grada, sam sebi čvrsto obećao da ću se obavezno vratiti.

• Kako ste započeli profesionalnu karijeru?
– S diplomom profesora srpskohrvatskog jezika i književnosti najpre sam radio u Donjem Miholjcu, i to u osnovnoj školi koju sam tamo završio osam godina pre toga. Ujedno, igrao sam fudbal za domaći NK „Jedinstvo”. Iz Miholjca sam otišao u vojsku, u Titovu gardu, prvo u Valjevo na obuku, a potom u Beograd. Posle vojske sam predavao u srednjim školama i igrao fudbal za lokalne klubove u Županji, u dva navrata, i u Novoj Gradiški. Na kraju sam se, zajedno sa suprugom Jelenom, dakle u međuvremenu sam se oženio, zaposlio u slikovitom bosanskom gradiću Orašju na Savi. Sva ta mesta u kojima smo radili, ostala su nam u prelepom sećanju, ali smo žarko želeli da se vratimo u Beograd. Ili u okolinu.

• I, kako se desilo da ste postali Pančevac?
– Najveći razlog za povratak bilo je rođenje našeg sina Gorana, pre svega zbog toga što je moja supruga Pančevka i što je u ovom divnom gradu na obalama Dunava i Tamiša imala roditelje koji su jedva čekali da brinu o prvom unuku. Javljao sam se na sve konkurse koji su objavljivani u Pančevu i okolini i sticajem srećnih okolnosti, krajem sedamdesetih godina prošlog veka, dobio sam posao novinara u listu Hemijske industrije Pančevo – „Tribina”. Iako sam u ovaj fabrički list došao bez većeg novinarskog iskustva, dobro sam se snašao, zahvaljujući nesebičnoj pomoći svih članova redakcije, a posebno Bogdana Mrvoša, tada izuzetno cenjenog novinara, glavnog urednika, publiciste i književnika koji je imao strpljenja da me uči tajnama novinarskog posla.

• Dakle, „zarazili” ste se novinarstvom…
– Baš tako. Koliko sam u redakciji „Tribine” „ispekao” zanat, govori i podatak da sam se za nepune dve godine, zapravo 1. jula 1980, zaposlio u novoosnovanom Radio Pančevu, koji je tada bio u sastavu JNIP-a „Pančevac”. Tu sam, u narednih sedamnaest godina, doživeo zaista neslućene uspone, padove, pobede i poraze. Već za tri godine postao sam glavni i odgovorni urednik ovog elektronskog medija, veoma popularnog u poslednje dve decenije prošlog veka. Za vreme mog urednikovanja, što je trajalo osam godina, zajedno sa ostalim koleginicama i kolegama, uveo sam sve ono što, prema svim teorijama, poseduje moderan gradski radio koji se i sluša i „gleda”: program s lica mesta, javljanje reportera uživo, otvoreni studio, servisne informacije, prenosi aktuelnih skupova, komercijalni programi s terena, organizovanje koncerata i drugih komercijalnih programa.

• A gde je novinarstvo, tu je i politika…
– Naravno, kolega. Radio Pančevo je postao izuzetno poznat posle 23. jula 1988, tj. direktnog prenosa mitinga solidarnosti sa Srbima i Crnogorcima s Kosova i Metohije koji je održan u Pančevu, a nije ga dozvoljavao CK SK Vojvodine. Lično sam odobrio i prenosio ovaj skup, zbog čega je bilo problema s tadašnjim vojvođanskim autonomaškim rukovodstvom. No ubrzo je, 6. oktobra, došla i „jogurt revolucija”, pa su se u pančevačkom komitetu našli novi ljudi koji su ličili na one „stare”, a u Radio Pančevu smo „zaratili” i s njima. Drugim rečima, ta ’88. je bila samo nagoveštaj onoga što nas je čekalo burnih devedesetih, kada se u besmislenim bratoubilačkim ratovima rasturala Jugoslavija i kada se pravio višepartijski sistem, odnosno nastajale brojne stranke i koalicije i novi načini zloupotrebljavanja ljudi i političke borbe za vlast.

• Kako se to odrazilo na vas lično?
– Od svake lokalne vlasti sam, kao i većina Pančevaca, očekivao promene i bolji život, čak sam nekima i pomagao, ali su me skoro svi, od SPS-a, preko Koalicije „Zajedno” i DOS-a, i tako dalje, duboko razočarali svojom sujetom, pohlepom, bahatošću i željom da vladaju svim resursima grada i ljudskim sudbinama. Tako, na primer, zbog osionih socijalista u Radio Pančevu je nastao najveći štrajk novinara i tehničara u istoriji srpskog novinarstva, od oktobra 1993. godine do aprila 1994. Možda će se neki i setiti, kada su se članovi Opštinskog odbora SPS-a osilili i smenili glavne i odgovorne urednike Radija i „Pančevca” i na njihova mesta doveli ljude koji nemaju pojma, veze s novinarstvom. Taman smo nekako to preboleli, urednica je vraćena, direktor smenjen, a onda je u drugoj polovini devedesetih došla nova lokalna vlast, gora i pogubnija za slobodu medija, nezavisnost, novinarske postulate i demokratiju. Ti „oslobodioci medija” su potpuno zauzdali sve lokalne medije, što se kasnije samo nastavilo.

• To je imalo reperkusije i na vašu ličnu odluku.
– Da. Razume se da u takvoj atmosferi nisam mogao ostati u RTV Pančevu, gde sam se ostvario kao novinar, urednik, politički analitičar, sportski reporter i voditelj. Već 1997. godine otišao sam u Mašinsku školu Pančevo, gde sam proveo šesnaest mirnih godina u prosvetnom radu. Sve mi je odgovaralo u tada najvećoj pančevačkoj srednjoj školi – sjajne i predusretljive kolege, mirnoća zbornice u odnosu na redakcijski haos, ponovno čitanje i doživljavanje književnih dela, dobar prijem i razumevanje kod većine učenika – ali me je novinarski nerv stalno uznemiravao, provocirao, iskušavao i gurao u dopisničke i honorarne poslove, u neke polemike, rasprave, sukobe… Tako sam punih šesnaest godina igrao neku dvostruku ulogu: s jedne strane sam bio profesor srpskog jezika predan poslu – miran, povučen, pred učenicima potpuno nezainteresovan za politiku, uvek spreman da se angažujem u obeležavanju neke školske priredbe, ili u druženju i zabavama nastavnika. S druge strane, izvan školskog okruženja, bio sam novinar – oštar komentator, neumorni dopisnik, čak glavni i odgovorni urednik jednog lokalnog lista, voditelj političkih emisija, promoter nekih lokalnih, uglavnom opozicionih stranaka, zbog čega sam za sve lokalne stranke na vlasti bio nepodoban.

• U penziji ste od 2013. Čime se sada bavite?
– Odmah po penzionisanju počeo sam da razmišljam o potrebi objavljivanja obimnije knjige svojih novinarskih radova, ali i drugih autora, o političkoj, ekonomskoj, privrednoj, kulturnoj i sportskoj stvarnosti u Pančevu, gradu gde sam proveo skoro ceo radni vek. Zamislio sam da se u njoj nađu tekstovi koji, od prelomne 1988, kritički hrabro prikazuju pojave i slučajeve beskrupuloznih borbi za lokalnu vlast. Radni naslov knjige je „Nepodobni komentari, odgovori i polemike”.

(Pančevac/S. Trajković)

Petar Božović U SUZAMA: Na KOSOVU se osećate kao Srbin