Da preferans nije obična kartaška igra, jer traži i kefalo, koncentraciju, iskustvo i gospodstvo, svedoči u razgovoru za „Pančevac” jedan od pančevačkih šmekera preferansista Slađan Cvetković Ciga.

Pošto Pančevo ima bar dva „Ronalda” među igračima preferansa, i nije čudo što su u prelaznom roku zaigrali i za ekipu „Bio elektrik” iz Elemira, koja je na poslednjem prvenstvu Srbije postala prvak. A da preferans nije obična kartaška igra, jer traži i kefalo, koncentraciju, iskustvo i gospodstvo, svedoči u razgovoru za „Pančevac” jedan od pančevačkih šmekera preferansista Slađan Cvetković Ciga.

„Kada su čoveka osuđenog na smrt pitali da kaže svoju poslednju želju, on im je odgovorio da bi hteo da odigra partiju preferansa. Štos je u tome što možeš da je namestiš tako da se igra nikada ne završi. Jednostavno uvek licitiraš neku pogrešnu igru i onda je vodiš da bude bez kraja. Dok padaš u preferansu, glava će ti biti na ramenima.”
Tako mi Ciga, kako ga svi znaju, mada mu u ličnoj karti piše Slađan Cvetković, objašnjava kakva je to igra preferans. Ipak, iako sam igrač pacer, bar znam u čemu je „štos” i da ova igra uz bridž ima poseban status jer traži natprosečnu inteligenciju, kao i to da ne možeš biti dobar u preferansu ako nisi šmeker. A preporuka za razgovor s Cigom stigla je povodom vesti da su Pančevci bili deo ekipe „Bio elektrik Elemir”, koja je osvojila prvo mesto na poslednjem prvenstvu Srbije u preferansu, održanom u februaru u Vrbasu.
– Elemir je malo mesto, ali je i pre ovog takmičenja četiri puta bio ekipni prvak Vojvodine. Pored Vladimira Zečevića i Branislava Župunskog, kao i Pera Pilipovića, čijem entuzijazmu ovaj klub ima da zahvali na uspehu, tu smo ove godine u pobedničkoj ekipi i na prvenstvu Vojvodine i Srbije iz Pančeva bili Dragan Jonović Jone i ja. Ali u ligi koja nas je i dovela na završne turnire često je igrao i Đorđe Papulić, koji zbog posla ne može uvek da učestvuje. Ja sam dobio čast da zaigram s tim velemajstorima pre dve godine. Dobro sam se pokazao jer sam odmah imao šest-sedam pobeda i dva druga mesta. Prošle godine smo u finalu ekipnog takmičenja u Kragujevcu izgubili prvo mesto samo „u jednoj ruci” od kluba iz Gospođinaca. I oni imaju igrače sa strane pošto i tamo jedan entuzijasta privatnik dosta ulaže u klub. I ovaj put su odlučivale nijanse, ali zato je pobeda slađa. Čak četiri ekipe su imale po dva prva i dva druga mesta, ali smo zbog više poena na kraju zasluženo pobedili, ispred „Majstora” iz Temerina. Bili smo čak i hendikepirani jer u poslednju partiju s Jonetom, koji je sigurno najbolji igrač i za koga uvek računamo prvo mesto, nije došao treći igrač, pa su preostala dva igrača dobila po dva poena. Jone bi sigurno imao tri poena, pa je možda i tako pravda zadovoljena. Treći je bio „Građanski” iz Ivanjice, a tu su bile i ekipe iz Petrovca na Mlavi, Kragujevca, Ravnog Sela, Kruševca i dve iz Vrbasa. Važno je da mi u našoj ekipi imamo dobru hemiju, zdravu atmosferu i da se i dobro družimo – priča za „Pančevac” Ciga, uz pozdravljanje s ljudima koji prolaze kraj našeg stola i uz pravi šeretski osmeh šmekera.

Bitni koncentracija i kefalo

U kratkoj lekciji o preferansu stajalo bi da je to kartaška igra adutskog tipa koja se igra između tri igrača sa 32 karte, od sedmice do keca, mada mogu da je igraju i četiri igrača, ali tada uvek jedan pauzira partiju. Svaki igrač dobija po deset karata, a onaj koji izlicitira igru ima pravo da dve karte zameni onima na „talonu”.

Ostala dva igrača odlučuju da li će ga pratiti, a ako se samo jedan prijavi da prati igru, može da pozove trećeg da ga prati, ali samo „pozivar” dobija poene, ili bulove, kako ih zovu preferansisti. U igri pik, karo, herc ili tref cilj je da onaj koji vodi igru odnese šest karata, u sansu i preferansu pobeđuje se samo ako se odnesu sve karte, a u betlu ako se ne odnese ništa.
• Preferans se ne može ipak zaigrati tako što neko prouči pravila. Kaže se da je preferans i intelektualna kartaška igra, kao i bridž. Da li je bitno da si pametan da bi bio dobar preferansista?
– Jeste preferans stvar inteligencije, ali za sve što hoćeš da radiš dobro, moraš da imaš kefalo, a kamoli za preferans. Ali je bitno da si uvek koncentrisan na partiju, koje znaju da traju i po četiri sata. Treba samo zamisliti da se sedi toliko sati. U ostalim igrama možeš i da odlutaš nekoliko minuta, da se odmoriš. Možda nećeš da pratiš ovu ruku, ali ako te ja zovem, moraš da se pridružiš i zato moraš da znaš i šta je „lider” uzeo s talona. Pritom ne smeš da budeš nervozan. Ni ja posle ekipnih prvenstava i Vojvodine i Srbije nisam mogao da se posvetim pojedinačnom prvenstvu Srbije jer sam bio već premoren, a pre toga smo imali i veliko prvenstvo u Novom Sadu. Turniri podrazumevaju i putovanja, a pored toga, ja radim i posao zbog kojeg sam stalno na putu i nisam često kod kuće. A porodica ne sme da trpi. Ali, iako je naporno, kada me pitaju zašto igram, kažem zato što volim, zato što je preferans lepa igra. Pre dve godine, kada u ligi nisam igrao dva poslednja takmičenja, seo sam u kola i vozio više od sto kilometara da samo gledam svoju ekipu na poslednjem turniru. Želeo sam i da ih podržim, a nisam mogao ni da čekam da mi telefonom jave kako su prošli.

• Potrebne su i godine iskustva da bi neko postao dobar igrač.
– Iskustvo je veoma bitno. Ja, na primer, već trideset godina igram preferans, ali i sada učim. Uvek nailaziš na situacije koje su nove. A i ako naiđeš na istu situaciju, ne smeš da razmišljaš kao prošli put. Možda si jednom i pao, ali odigraj ponovo ono što si i tada. Kombinatorika može da bude različita. Jer, na primer, teško je zamisliti da će se ponoviti da i ti i još jedan igrač imate po četiri karte u istoj boji. Ima mnogo kombinatorike. Jeste da postoji i faktor sreće, kada te „hoće karta”, ali u preferansu ponajmanje. Potrebno je znanje.
• Koliko je preferans časna igra? Može li da se vara?
– Pravila su striktno propisana. Ali se svakom igraču dešavaju greške jer igra jako dugo traje. A u slučaju da nešto pogrešiš u igranju, ako sam te, na primer, ja zvao da me pratiš, onda ti preuzimaš i pad i bulove, koje smo zajedno skupili. Ukoliko ne priznaš grešku, onda se zove sudija i ako on presudi da si kriv, onda poeni pripadaju meni, a tebi pad. Ali u 99 odsto slučajeva čovek prihvati svoju grešku. Bitno je da se što manje greši jer retko cela partija prođe bez ijednog previda. Dešava se jednostavno da igrač ne odgovori na boju iako se kasnije ispostavi da je imao kartu u toj boji. U preferansu imaš takozvane dozvoljene prevare. To je kao finta telom u fudbalu. U ruci imam, na primer, sedam, osam i keca, ali kroz tebe igram najpre sedmicom, a tebi ni na pamet ne bi palo da imam i keca. To je taktička prevara. Prevario si protivnika u razmišljanju, a ne na kartama. Suština u preferansu i jeste da izbegavaš zamke i da drugog igrača teraš da pretpostavlja šta imaš. To su šmekerski fazoni jer gospoda ne varaju.
• Liga u preferansu se igra cele godine i u Vojvodini i u Srbiji, i tek onda se stiže na završni turnir. Nekada je u ekipi bilo i devet igrača, a zašto je sada samo pet?
– Iz ekonomskih razloga. Koliko tu ima para, govori i to što smo kao pobednici dobili samo pehar, mada bih voleo da imam bar diplomu kao uspomenu. Liga se igra jako dugo i treba finansirati putovanja. Samo u Prvoj vojvođanskoj ligi je 12 ekipa, a svako igra sa svakim.
• Pančevci su poznati kao sjajni igrači. Govori se čak da smo uveli „revoluciju” u ovu igru. Ali zašto više nema kluba iz našeg grada koji bi se takmičio?
– Mislim da je priznato da Pančevci imaju najjači preferans. Vojvođani uopšte. A istina je i da su Pančevci uveli revoluciju u preferans jer su promenili neke rezone u igri, kao to da igraš najjačom kartom kroz igrača koji te je zvao da ga pratiš. Ma, kakvi. Mada to zavisi i od situacije, na primer od toga šta je kupio igrač „lider”. Pančevci su imali svoja dva kluba i veliki broj dobrih igrača, toliki da ni imena ne mogu da im se setim. Ali turnire u gradu je uglavnom organizovao Dragan Jonović Jone, koji sada nema za to vremena jer je posvećen pravljenju kvizova. On je bez premca u preferansu, kao i Đorđe Papulić, jer su oni „Ronaldo” u ovoj igri. Možda su se mnogi i zasitili turnirima jer su osvojili sve što su mogli. Ja sam malo kasnije došao jer sam počeo da igram uz kuma devedesetih godina. I još uživam da igram. Bitno je i to što, igrajući preferans, upoznajem razne zanimljive ljude.
• A jesi li sada upoznao Pančevo, pošto si se pre deset godina doselio ovamo iz Mramorka?
– Sada sam pravi Pančevac iako sam, naravno, vezan za Mramorak, gde sam rođen, u Ulici Žarka Zrenjanina 115, u staroj švapskoj kući. Majka mi je iz okoline Priboja, a otac je migrirao posvuda. U Pančevo sam se preselio i zbog toga što mi je ovde radila supruga. I ja sam sada zaposlen u pančevačkom „Tehnošpedu” kao vozač malog kamiona. Idem po eksjugoslovenskim republikama, po Rumuniji, Grčkoj, Bugarskoj i Albaniji. I volim Pančevo, a zadovoljan sam i firmom u kojoj radim.
• A može li se zarađivati na preferansu?
– Ne može se od toga živeti, mada se igra i u pare. I ja sam to nekada znao da radim. Ali sada više ne. Sada igram samo radi zadovoljstva.

(Pančevac/N. Simendić)

PANČEVAC NA SAJMU AUTOMOBILA 2024 Kapije za posetioce otvorene od danas